Био сам у неприлици: телефон је звонио необичним гласом, а ја сам управо био отворио очи после поподневног сна. Човек мора да се јави на телефон, знам то добро, али рука ми је дрхтала док сам посезао за слушалицом, као да је неко други у мени знао шта ће се десити. „Кад продаш, онда више није твоје”, рекао је глас и спустио слушалицу. Једноставно тако. То је начин на који почињу овакве ствари – једна реченица која звучи бесмислено, а опет те погађа право у стомак.
Устао сам одмах, морао сам до прозора, иако нисам знао зашто. Можда зато што човек увек иде до прозора у оваквим тренуцима, као да ће му поглед на познату улицу рећи да је све у реду. Али ништа није било у реду. Тамо доле, међу уморним пролазницима који су се враћали кућама (ко се то још враћа кући у три поподне?), стајала је старица у црној хаљини. Немогуће је да ме видела са те удаљености, а ипак је гледала право у мене.
Стајала је потпуно мирно, као да су јој стопала била укопана. Док су се други пролазници повијали и лелујали на ветру, чинило се, само њу ништа није дотицало. Глава јој је била благо нагнута у страну, можда за пет степени, таман толико да изгледа неприродно, као код лутке коју је неко наместио мало погрешно. А лице – лице јој је било глатко, превише глатко за старицу, као да је неко узео обичну кожу и развукао је преко костију које нису биле сасвим људске. Само су боре око очију биле дубоке, као да је сво старење њеног тела одлучило да се скупи баш ту, у тим браздама које су се шириле као паукова мрежа.
Очи су јој биле познате, препознао бих их међу хиљаду очију – биле су то моје очи, моје сопствене очи које су ме гледале кроз боре времена које нисам проживео.
Требало би да позовем полицију, помислио сам, или бар комшије. Али док сам то размишљао, ноге су ме већ носиле низ степенице. Наравно да нисам позвао лифт. Нико никад не зове лифт у оваквим тренуцима. Лифт је за обичне дане, за одласке на посао и повратке из продавнице. Не за сусрете са својим очима у туђем лицу.
Старица је кренула, а ја за њом, као што болесник иде за лекаром који обећава лек. Иако, наравно, никакав лек није био у питању. Пролазници су се склањали, не из учтивости, већ из страха – као да су видели нешто на нашим лицима. Хтео сам да их питам шта виде, али ко још разговара са пролазницима у оваквим тренуцима? Уосталом, њихова лица су почела да се топе, да се претварају у безобличне масе, као воштане фигуре остављене на сунцу.
Скренули смо у уличицу која није требало да постоји, између зграда које сам познавао читавог живота. Али постојала је. И друга за њом. И трећа. Све уже, све мрачније, са прозорима који су зурили у нас попут очију гладних мачака.
„Зар не препознајеш?” упитала је не окрећући се. Наравно да сам препознао. Овде сам пре петнаест година продао своје време. Глупа трговина—младић увек мисли да има превише времена, да га може поклањати шаком и капом, да га може продавати у бесцење.
Сећам се те ноћи, иако бих волео да не могу. Било је хладно, децембар је стезао град леденим прстима. Клекнуо сам на раскрсници и призвао – не ђавола, не, то би било препросто. Призвао сам нешто много старије, нешто што је постојало пре него што су људи измислили ђаволе да би се плашили нечега мањег од истине.
А онда су почели да излазе, један по један, из капија – сви којима сам украо време. Сара, која је остарила чекајући ме да се вратим са студија у иностранству, а ја се никад нисам вратио. Марко, коме сам отео посао тако што сам пустио да други помисле да је он направио моју грешку. Тетка Ана, чију сам кућу наследио прерано јер сам знао да неће преживети операцију у државној болници, а ја сам имао новца за приватну клинику, али ми се није дало. Сви су били ту, са лицима избораним мојим временом, са животима који су се сасушили да би мој могао да цвета.
„Могли бисмо да се нагодимо”, покушао сам да кажем, али ко још преговара у оваквим тренуцима? Речи су само изговор за кукавичлук, а ја сам свој кукавичлук већ одавно продао, заједно са временом.
Пешчани сат у њеним рукама био је пун црног песка. Наравно да је био црн. Какве друге боје би могао бити песак украденог времена? „Окрени га”, рекли су сви углас, гласовима који су звучали као шуштање сувог лишћа. И ја сам га окренуо, наравно да сам га окренуо. Човек увек окрене пешчани сат у оваквим тренуцима. То је као кад си дете и знаш да је нешто ужасно под креветом, али свеједно мораш да погледаш.
Пробудио сам се у фотељи. Радио је свирао џез, што је било чудно – никад нисам имао радио у тој соби. Саксофон је плакао мелодију коју сам однекуд познавао, можда из неког другог сна. Устао сам да се умијем, што је такође било чудно – никад не идем да се умијем после поподневног сна. Али отишао сам. Мора се ићи до огледала у оваквим тренуцима. Огледало је једини сведок који ти не лаже, чак и кад би волео да то чини.
Прво сам видео једну бору. Затим другу. Онда су почеле да се множе као пукотине у леду. Коса ми је седела пред очима, кожа се скупљала као јесење лишће, а године су надолазиле као плима. Покушао сам да викнем, али ко још виче пред огледалом у оваквим тренуцима? Џез са радија постајао је све тиши, а куцање сата све гласније, као кораци стражара који долази да те одведе. Наравно да долази. Увек неко дође да те одведе у оваквим тренуцима.
И док сам гледао како старим, нешто чудно се догодило – први пут после петнаест година осетио сам како ми вода заиста клизи низ дланове. Не онако механички, као кад переш руке јер мора да се пере, већ као кад си дете и откриваш свет први пут. Наравно да је било чудно, ко још открива свет док му боре гутају лице? Али откривао сам га.
Зурио сам у своје руке које су старале пред мојим очима, а опет, први пут сам видео како је плава боја плочица у купатилу некако дубља него што сам мислио, како светлост прави чипку на зиду, како ваздух мирише на прашину и на дрво и на све те ствари које никад нисам примећивао. Таблете за смирење стајале су на полици, беле и уредне као и увек – требало је да узмем две, као и сваког дана у ово време. Али нисам. Ко још узима лекове кад коначно почиње да живи?
Вратио сам се у собу. Џез са радија више није био тих – постао је некако живахан, као да и он зна нешто што ја тек откривам. Сео сам у фотељу, сада већ сасвим сед, сасвим изборан, и први пут у петнаест година нисам осећао тежину у грудима. Није више било дугова. Није више било украдених тренутака који се гнезде. Само ја и време које је коначно било моје – не зато што сам га купио или украо, већ зато што ми се само вратило.
