Огледало је посребрено и скупо. Једно од оних старинских што се клате на држачима, огромно, стајаће. Очарава чистотом и дубином слика, привлачи као да дарује живот, а не тек одраз.
Кратко сам му се дивила да бих, увиђајући како ми је запосело знатан део собе, решила да га се ипак отарасим – чим видим леђа његовом дародавцу. Понудићу га антикварници или ћу обрадовати неку од служби што износе старудије. Мигел Анхел на другој страни Атлантика неће знати чувам ли његов дар.
Он се враћа у Рио, отац му је на самрти. Тешко да ћемо се још сретати под овим небом.
Београд може без лутајућег учитеља јужноамеричких борилачких вештина, управо као што ће и лепушкасти prêto моћи без кошаве и ледених киша. Па и ја ћу преживети далеко од летњег момка уз ког сам се, неочекивано, задржала до касне јесени.
Кажу да Римљани девојци коју напуштају дарују ципелице, што се може тумачити као: путуј, не враћај се! Од убрзаних Њујорчана, наводно, добијеш сат. Сад, шта у љубавном језику момка из Рија значи огледало за растанак – ко зна? Ништа ласкаво, претпостављам, мада ми се површни, телом обузети Мигел не би ругао због прекомерног огледања. Није он тип који оставља загонетке и вишесмислене поруке. Апстрактна, па и свака друга мисао њега плаши као болест или последица врачања. Цео свет му је застрт мрежама демонских намера и чини.
Огледало, вероватно, припада истом пакету глупости. Користиће га као скyпе или уместо кристалне кугле, да потајно мотри на мене. Разлог више да се отарасим нежељеног дара, мада то није било лако као што сам очекивала. Антиквари су ме игнорисали, на моје огласе се нико није јавио, а нисам имала срца да скупљачима отпада препустим тако лепу ствар.
Мигелово огледало је остало насред собе, саплитало ме је и сметало, али је заузврат градило илузију простора ког нема и ноћу нарочито, ако би било месечине, сваком предмету давало сребрнасти сјај.
Месечина у огледалу ме је враћала у детињство. Оживљавала је успомене на распусте које сам проводила код бабе, у селу испод Карпата, посебно на романтичне приче што сам их тамо слушала. Проповедало се, па и озбиљно веровало, да се упорним зурењем у огледало може дозвати лик вољеног или заробити душа несмотреног посматрача. Штета што ми ове народске маштарије нису падале на ум раније, док је Мигел Анхел био у Београду. Осим њега, нисам познавала никога ко би имао слуха за њихов шарм.
* * *
Убрзо примих позив који је оспорио све подсмешљиве претпоставке.
Увече сам укључила Скајп и видела да не зове Мигел, већ мени непознат човек у годинама. Наводни самртник, Анхел-отац. Кроз сузе ми је саопштио како је његов једини син, после кратке борбе против злоћудне болести, издахнуо са мојим именом на уснама!
Тај сам разговор некако издржала, а после сам дуго седела у тишини, напуштена темељитије но што бих могла пожелети, двоструко обасјана месечином: оном са прозора и одсјајем из огледала.
Кроз главу ми је пролазило да ваља прекрити огледалске површине, онако како су чинили у селу кад би ко од укућана умро, да бих се вратила једнако блесавој и неприкладној успомени на почетак везе са Мигелом. Пратио ме је после журке и у лифту погледао прождрљиво и чисто манијачки да сам се препала.
Пред свитање опазих да не скидам поглед са огледала. Никаквом снагом воље нисам се могла од одвојити од одраза који јесте и није био мој. Женска прилика у огледалу једва да ми је била налик, тек из далека је подсећала на мене. Усправљала се као кобра и хипнотисала ме је туђим, суровим очима. Слутила сам да нећу дуго издржати надметање, па сам благо ударила огледало ногом, а оно се зањихало расипајући своју светлуцаву драж.
Чим се умирило, принудило ме је да се поново загледам: напољу је свитало, повлачиле су се сенке, а непријатељску жену, која ме је приковала погледом, окруживао је све гушћи мрак.
Зашкиљила сам, пришла сасвим близу. Не, то нисам била ја. У огледалу је стајала тамна прилика. Црнопута жена или… не. Последњи месечеви зраци открили су ми Мигелов лик.
Нетремице смо гледали једно у друго. Лаку језу је сменила паника. Измицало ми се тло под ногама. Тонула сам и упола се предавала. Могућност пораза крила је неизмерну саблазан, било је тако лако препустити се ништавилу, али нисам престала да се супротстављам.
„Ти… још си ту!”, чула сам Мигелов крик пре него што сам се онесвестила. „Како?!”
Кад сам дошла к себи, уједно сам дошла и к њему. Читала сам му мисли, осећала његова осећања. Једнако као и он моја. Обоје смо били бесни.
„Што ми не рече да си вештица?”
„Мама ти је вештица!”
Мигел се кикотао.
„Заправо и јесте. Од ње сам научио све што знам. А ти?”
„Код нас се не учи. Добије се… И користи само кад затреба.”
„Мени је требало. Дијагнозу су ми поставили још у Београду. Прекасно. Остало ми је само да умрем међу својима.”
„И да се вратиш као незван гост?”
„Извини! Да сам могао наслутити шта си, тебе бих заобишао.”
Мигелов лик у огледалу постепено је губио дивљи, застрашујући израз.
„Молим те”, цвилео је. „Набави ми тело!”
А затим је разложно додао: „Нећемо ваљда остати два у једном?”
Ни мени није одговарало тако блиско дружење. Али, ђаво га однео, где да нађем тело?! Па још тачно какво је Мигуел желео: младо и здраво, мушко искључиво? Имао је сијасет додатних захтева, звоцао је и извољевао толико да му напокон запретих како ће из прве руке сазнати да ли су сви бели мушкарци млитави и неспособни.
То га је ућуткало, мада не задуго.
„Драга моја, шупљоглавци су свуд око нас! Неће ни приметити разлику. Иселићемо првог телесно прихватљивог и ето… Немој да бринеш како ћеш га савладати. Знам праве захвате и могу да их изведем уместо тебе. Ако допустиш, наравно.”
Иселтити! Мени је то „исељавање” исувише личило на убиство. Предложила сам посету азилу за умоболне, рачунајући да ће лудоме Мигелово гостовање бити ситна непријатност, али ме је он уверавао да се лудаци чвршће од осталих држе за своју померену свест.
„Мртвачница?”, упитах.
„Немогућ трансфер. Ни самртници не долазе у обзир, да знаш! Не улазим у олупину! Умирао сам и знам да је човеку једна смрт сасвим довољна.”
Честитом човеку треба да је довољан један живот, мислила сам. И једно тело, властито, треба да му је мера, али се око тога није вредело са Мигелом расправљати. Оћутала сам и показала му рекламу за сајам роботике.
То га је избезумило:
„Да ли си нормална?!”, вриштао је из свег менталног гласа.
„Што? Бојиш се да не испаднеш глуп у друштву вештачких интелигенција?”
„Глупа си ти кад не схваташ шта сам управо рекао: мора бити живо! Тачно је да дух може поћи куд жели, али не без одговарајућег превоза. Као што ти не ходаш по води нити пловиш међу облацима, тако ни ја не могу запоседати кадавере или машине, свеједно. Колико год да ме нервираш, не могу ускочити у металну канту и играти се сајбер зомбија. Неког ћемо иселити или остати заједно до краја твојих дана, бирај!”
Помислих како гњида има живот и тело сасвим прикладно за оваквог слепог путника, а Мигел као да ме није чуо. У узбуђењу му, значи, промакне понека моја мисао.
Убрзо ћу опазити да не делимо снове нити приступ у бескрајње, по личном принципу грађене лавиринте успомена. То је био заиста мој посед, припадао ми је више него тело и управо ту сам наслутила спас.
При јаркој месечини сам села испред огледала и стала да зазивам покојну бабу Петриу. Што да се и њој не отвори стаза којом ми је Мигел дошао? Села уз Дунав, па и даље, скроз низ румунску границу, ценила су бабине способности. Вероватно зна какву басму против духова узурпатора.
„Баба, помагај!”
У огледалском сребру блесну курјачки поглед два злаћано жута ока.
„Празноверје, тако си говорила. А сад – помагај! Мило ми је, ипак, што ме се сећаш, макар и оваквом згодом. Питам се памтиш ли још штогод?”
Усхићено се загледах у уско, изборано Петриино лице. Пратила сам сваку гримасу, сваки њен трептај, пазећи да ми не ишчезне у мраку.
„Реци басму. Научи ме како да се ослободим напасти!”
„Видим да си све заборавила. Ти би да учиш. А ко те је научио да дишеш?”
„Ништа се не учи него се добија. Нисам то заборавила.”
„Луда девојко, без оног што већ знаш и што си добила нема басме која би те могла избавити. Твој Циган би те давно прогутао!”
„Није он Циган, баба. Само је мало црн…”
„Црна му је душа. И теби ће поцрнети ако му служиш, па ти види шта ћеш… Можда је лакше да га просто истераш, па да пође где припада? Драк једва чека такве да га пољубе у дупе.”
„Баба, не иди још, стани!”
Није вредело да је зовем и задржавам. Месец је бледео на обзорју. Огледало се мора затворити, знала сам. Оставиће само светлу, варљиву површину и леден, беспрекорни сјај. За тренутак ми се учинило да крај баба Петрие видим и друга лица, знана и незнана. Безбројне усне су се мицале у тами и без гласа ми поручивале: истерај га!
На дневном светлу остах сама, будна и заувек пробуђена. Огледало преда мном је одражавало бледо, малчице уморно лице и злаћано жуте очи, исте као у моје покојне бабе Петрие.
