Упорно бежим и неко ме упорно стиже. Бежим, као да ме сам живот јури, као да ме време неумољиво тера напред. Но, шта је то од чега бежим? Да ли од спознаје о сопственој пролазности или од тамних сенки непознатог будућности? Од спознаје или од мрака? Можда бежим од очију које међу стварностима траже нешто више, можда од слутње да истина коју тражим може бити тешка за понети.
Будиш у мени необјашњиви немир. Моја душа, иначе навикла на мир, сада је попут олује. Нисам навикла на несигурност, нервозу и нестрпљење које проистичу из овог бега. Да ли је то цена раста или губитка, питам се док покушавам да ухватим корак са собом. Некад само пожелим да се вратим на место где је моја душа била смирена и безбрижна. Некада је главни циљ био колико ћеш се добро забавити и са колико флека ћеш ући у кућу. Недостаје ми тај период слободе, када су флеке на одећи биле трофеји живота, а не знаци неспретности. Недостаје ми тај период. Понекад се запитам да ли је тај период заиста тако давно прошао или је можда још увек присутан, само што сам ја заборавила како да га дозовем. Можда је време да престанем бежати и суочим се с оним што долази, да пригрлим немир као део сопственог путовања. Можда је време да схватим да је свака флека на мом животном платну само прича која чека да буде испричана, а кућа у коју се враћам није само сигурно уточиште, већ и место где се прихватају све боје живота.
Зрачак мене тиња у мени али немоћан је да се распламса до неба. Зрачак је увек свима светло, а себи као да је тама. Парадокс је да светло које пружамо другима може бити интензивније и значајније него оно које осећамо у сопственој унутрашњости. Душа… та неухватљива суштина нашег бића, сачињена је од делића, а сваки делић представља јединствени део мозаика наше унутрашњости. Овај мозаик је уметничко ремек-дело састављено од емоција, искустава, и дубоких суштинских тонова који красе наш унутрашњи свет. У том мозаику налазе се радости и туге, смех и сузе, тренуци тријумфа и тренуци пораза. Сваки део, ма како ситан, доприноси богатству наше душе. Немојмо заборавити да смо и ми сами део тог величанственог мозаика. Понекад се заборављамо сагледати као део уметничког дела, губећи се у свакодневним бригама и стрепњама. Но, та унутрашња палета боја, та разноврсност емоција, чини нас јединственим и непоновљивим. Можда је време да осветлимо тај зрачак у себи, да га пустимо да плеше и игра са осталим тоновима нашег унутрашњег мозаика. Можда је време да признамо властиту вредност, не само кроз сјај који пружамо другима, већ и кроз љубав према сопственом, понекад тамном, али неизмерно вредном, унутрашњем свету.
Перспектива која посматра сваки део мозаика душе као део људске природе дубоко је интроспективан. Сваки фрагмент мозаика представља јединствену нијансу наше људскости, чинећи нас дубоко сложеним бићима. Када пажљиво посматрамо овај мозаик душе, откривамо не само његову лепоту већ и његову комплексност. Сваки делић, попут шарених плочица, носи са собом своју причу и доприноси шарму целини. Овај филозофски приступ подсећа нас да вредност душе лежи управо у тој разноврсности, у богатству њених нијанси које стварају јединствену хармонију. Ови делићи нису само прошлост, већ и садашњост и будућност. Они обликују наше тренутке, дајући нам мотивацију и снагу да се суочимо са животом. „Мозаик” није статичан, већ живописан и променљив, обликујући се са сваким кораком на нашем животном путу.
Уочи новогодишњих и божићних празника, често се запитам о смислу свог живота… о дубинама свог бића… и о суштини свог духа. Празнична атмосфера некако буди у мени потребу за интроспекцијом, као да светлости око мене подстичу светлост унутар мене. Док се припремам за празнична окупљања, неизбежно размишљам о својим односима, о љубави коју делим и коју примам. Завршетак године ме тера да погледам уназад, да проценим постигнућа и пређене препреке. И док се спушта тишина празничне ноћи, осећам се позваним да загазим у дубине свога својства, истражујући све нијансе свог духа и постојања. Док се свет око мене обасјава светлима празника, осећам се инспирисано да пронађем светлост унутар себе. Можда је то време да се захвалим за све доживљене тренутке, за људе који су делили пут са мном, за лекције које су ме обликовале. И док се година ближи крају, празници постају време не само за славље, већ и за озбиљно размишљање о томе ко смо, куда идемо и како можемо придонети светлости у свету око нас. У тишини празничне ноћи, осећам се повезаном са универзалним духом љубави, радости и мира. Празници постају време када се духовност сусреће са свакодневицом, а чаролија постаје стварност. Ово је време за дубоко уживање у чарима унутрашњег благостања, за ширење љубави и радости, не само према другима, већ и према себи. Празници су попут чаробног кључа који откључава врата наших душа, позивајући нас да истражимо, волимо и будемо захвални за светлост коју носимо у себи. Божићни и новогодишњи празници представљају период магије и еуфорије који призива радост, топлину и посебан дух заједништва међу људима широм света.
У срцу зимске идиле, када хладноћа подари белину крововима и дрвећу, светлости украшавају прозоре, а мириси куваних зачина и свежих борових иглица лебде у зраку, долази време најлепших празника у години – Божића и Нове године. Ови древни празници носе са собом неописиву магију која подстиче на размишљање, освежава душу и спаја људе. Божић је празник који проживљавамо кроз традицију, обичаје и ритуале који се преносе с генерације на генерацију. У ово време, домови постају светионици топлине и љубави, обасјани светлуцавим украсима и топлим светлом свећа. Божићна дрвца украшена шареним куглицама, врпцама и сијалицама постају централно место окупљања породице. Нове године су као чаробни прагови на којима се затварају врата прошлости, а отварају врата будућности. Време је рефлексије, када се осврћемо на постигнуто, учимо из искустава и постављамо нове циљеве. У урбаним срединама, градски тргови постају позорнице за спектакуларне ватромете који осветљавају ноћно небо. Нова година доноси обећање свежег почетка, подстичући нас да сањаримо о неоствареним жељама и амбицијама. У овом времену љубави, топлине и радости, осећамо се повезано с целим светом, делимо своје радости и туге, наду и страхове. Ови празници подсећају нас да смо сви део једног великог људског породичног стабла, које се храни љубављу и поштовањем. Тако, док украшавамо јелку и планирамо новогодишње одлуке, не заборављамо да право богатство празника лежи у даривању и дељењу радости с другима. Поклони испод јелке чекају своје тренутке изненађења, а деца нестрпљиво отварају пакетиће с осмехом на лицу.
Ови празници означавају време када се породице окупљају у љубави и хармонији, док пријатељи размењују топле жеље, а градови зраче сјајем разнобојних светала и украса. Традиција украшавања домова током Божића очарава својом лепотом и симболизмом. Сваки комад украса, светлуцавих јелки и прозорских осветљења, ствара атмосферу чуда која оживљава сваки угао простора. Улице и тргови постају попут бајковитих предела, прожетих светлошћу која буди осећај зачуђености и подсећа нас на невино детињство. Породична окупљања, током ових празника, су драгоцена прилика за поновно зближавање с најближима. Трпеза богата укусима традиционалних јела постаје место где се љубав и радост деле у сваком залогају. Размена пажљиво одабраних поклона добија посебан значај, јер сваки поклон носи са собом не само материјалну вредност, већ и дубоко укорењену пажњу и бригу. Разноликост обичаја и традиција које прате Божић и Нову годину додатно обогаћују овај период. Било да је реч о посебним обредима, песмама, или јелима која се спремају према породичним рецептима, свака традиција носи са собом причу и дух заједништва. Празници су време када се вредности попут љубави, солидарности и пажње издижу изнад свакодневних брига. То је време које нас подсећа да је лепота у дељењу, а радост у заједништву. Ова чаробна сезона постаје прилика да осетимо топлоту људских односа и да се захвалимо за дар љубави који чини празнично време посебним.
Без обзира на верско опредељење, људи широм света обележавају ове празнике на свој начин. Музика, песме и приче преносе се с колена на колено, чинећи да ови празници имају дубоко укорењено значење које се преноси кроз генерације. Нове године представљају време када многи сагледавају своје животе, постављају нове циљеве и планирају будућност. Овај период означава не само завршетак једне године већ и почетак нове етапе у животима многих. Ово је време рефлексије, али и радости и прослава. Ватромети који развесељавају ноћно небо симболизују наду, оптимизам и светлост која прати нови почетак. Ови спектакуларни прикази радости одјекују широм света, подсећајући нас на универзалну жељу за бољим и светлијим сутрашњицама. Иако се празници обележавају на различите начине, заједнички именитељ је заустављање света око нас на тренутак, дозвољавајући нам да се потпуно посветимо љубави, радости и топлини коју делимо са својим ближњима. Ти незаборавни тренуци остају урезани у сећању, чинећи Божић и Нову годину посебним временима која се с љубављу преносе из године у годину.
У овим светлосним данима божићних празника, кроз свитање тридесет и једног децембарског дена, пружа нам се прилика да размислимо о дубљим аспектима нашег бића. Светлост, та прекрасна метафора која обасјава наше околине, може се посматрати и као симбол разоткривања истине унутар нас самих. Као ходник кроз време, поновно искушавамо радост која је некад била несумњиви водич нашег постојања. Божићни празници су време када се сетимо чаролије детињства, када смо веровали у чуда, када је свет био једноставан и испуњен топлином. Децембарска свитања постају прилика да се вратимо том духу невиности и једноставности. Божићни празници су време када се оживљавају традиције, када се деца смеју, а одрасли се присећају топлих тренутака из своје прошлости. Празници нас подсећају да је радост у малим стварима, у дељењу љубави, у поновном откривању детињег чуда.
Носталгија за временом када је људска топлина чинила кућу оживљава у нашем сећању. Сетити се радости која је некад била „сигурни ходник кроз време” представља изазов – размишљати о прошлим тренуцима радости, о томе како смо се мењали и како смо одражавали ту радост у сопственом постојању. Радост постаје не само сећање већ и водич за разумевање онога што нас чини срећним. Мирис људске топлине који чини кућу може постати симбол наших међуљудских односа и дубоких веза које градимо током живота. То је нешто што носимо са собом као драгоцени дар, било да је реч о породичним тренуцима, пријатељским окупљањима или љубави која нас окружује. Ова топлина постаје извор снаге, утехе и подршке, чак и када физички нисмо у истом простору. Ова метафорична слика Нове године као „магичне тачке која осветљава пут” наглашава да долазак Нове године представља тренутак преласка из прошлости у будућност. Магичност ове тачке огледа се у нади, променама и могућностима које доноси. Ово време није само у ватрометима и слављима, већ у унутрашњем осећају новог почетка. То је време када смо позвани да сањаримо, постављамо циљеве и отварамо срце за све што долази. Ова магична тачка је подсећање на то да сваки тренутак носи са собом прилику за промене и раст, и да је живот непрекидно путовање ка светлу које носимо у себи.
У сусрет новој години, нека сваки откуцај срца носи са собом снове о новим почецима, а сваки корак буде путовање ка остварењу циљева и личног напретка. Божићна бајка нека нас подсети на чуда која су могућа када отворимо врата љубави и доброте према онима око нас. Нека тиха радост и благослови Божића прожму наше домове, а сваки тренутак буде украшен смехом и топлином породичне заједнице. У тој свечаној тишини између старе и нове године, нека наши духови пронађу спокој, а жеље нека буду попут светионика који нас воде ка светлијој будућности. Нека нам нова година донесе снагу да превазиђемо изазове, мудрост да доносимо праве одлуке и љубав да градимо мостове међу људима.
