Село Мрачане било је сакривено међу густим шумама, у подножју магловитих брда, где је време стајало, а приче о нaтприродним бићима живеле су у сваком шумском поветарцу. Тишина је у овим долинама увек имала тежину. Била је жива, готово опипљива, као да се сваки звук гуши у свом загрљају. Звезде су се ретко пробијале кроз густе облаке, а месечина је била хладна и неповерљива. Сељани су се клонили шуме, посебно на Ивањдан, када се веровало да свет мртвих и живих постаје једно.
Најстарији међу њима причали су о свадбама које су се одигравале дубоко у шуми, свадбама које нису припадале овоме свету. Говорило се да се ту, на тај дан, сам ђаво појављује како би себи одабрао најлепшу невесту. Сви су избегавали ту ноћ. Светиња огњишта и мириса босиљка испред кућа била је довољна да отера мрак. Али Смиљана, лепа и поносита девојка која је презирала страхове својих сељака, није веровала у те приче. Била је ћерка сиромашних родитеља, и живот у немаштини за њу је био једнака казна као и саме приче о ђаволу. Сањала је о богатству, изобиљу и животу достојном краљице. Док је слушала сељанке како шапатом размењују бајке о духовима и невестама које су нестале у шумској тами, у њој је тињала мешавина презира и изазова. Није могла да разуме зашто су сељаци живели у сталном страху, зашто су свој живот сводили на молитве и избегавање магле.
Смиљана је веровала у сопствену снагу и лепоту, сматрајући да је заслужила више од онога што јој је судбина наменила.
„Шта може да ми се деси у шуми? Не верујем у њихове бајке”, рекла је једне вечери свом брату Милошу, који је упорно покушавао да је одврати од наума да истражи шуму током Ивањдана. „Плашите се сенки, док ја желим светлост”.
Милош је покушао да је убеди причом о деди који је некада чуо плач у шуми и никада се више није вратио исти. Али Смиљана је само одмахнула руком. За њу, њихов страх био је попут веровања у старе приче којима је време одзвонило.
„Ако је богатство скривено у тој шуми, наћи ћу га”, шапнула је сама себи те ноћи, гледајући у мрак који је гутао село. Са сваким тренутком те судбоносне ноћи, у њој је расла одлучност.
Док су остали закључавали прозоре и врата, палећи свеће пред иконом, Смиљана је у својој унутрашњости већ бирала хаљину коју ће обући. Хтела је да изгледа величанствено, као краљица која се креће ка свом трону. Она није видела маглу као претњу, већ као сцену. Шума није била место страха, већ место где ће, веровала је, њен живот почети изнова.
„Свет ће видети ко сам ја”, уздахнула је, затварајући врата куће за собом, не знајући да се отиснула на пут одакле више нема повратка.
Док је одлазила из села, чула је како стари Петар, чувар сеоске цркве, шапуће молитве за њену душу. Његов глас, иако слаб, утискивао је у мрак речи које су јој звучале као далеки ехо упозорења.
„Неће ми се десити ништа што сама не пожелим”, рекла је самоуверено, подигла браду и нестала у шипражју, не осврнувши се.
Пут кроз шуму био је налик на корак у други свет. Тишина није била празна, већ густо преплетена нечим што није могла да објасни. Ваздух је био тежак, испуњен мирисом влажног лишћа и старости. Ветар није шуштао кроз грање, нити се чула песма птица, као да је сама природа задржавала дах. Сваки корак одјекивао је попут звона, а њена сенка, наслоњена на маглу, изгледала је предугачка и живља него што је требало.
Стигла је до старог, полусрушеног каменог огњишта које је било обележено митовима као место на коме су, говорили су, обитавали духови невеста које су некуд нестале. Камење је било хладно и влажно, прекривено мрљама маховине које су изгледале попут древних руна. Ту је стајала, оклевала на тренутак, осећајући како се нешто мења у ваздуху. Одједном, место је оживело необјашњивом енергијом. Пламен је букнуо сам од себе, ни из чега, и уплео се у плавичастим тоновима, као да је био жив. Светлост је обасјала простор око ње, али сенке које су се рађале из тог пламена нису пратиле природне законе. Кретао се попут поворке, сенке танковитих фигура, са тканинама које су личиле на старе, искидане завесе, лебдећи као да их носи неки невидљиви поветарац.
Смиљана је осетила како јој крв јури кроз вене, али није коракнула уназад. Напротив, коракнула је ближе, гледајући у пламен који је изгледао као да је тамо само за њу. Ветар који је коначно почео да дува носио је мирис босиљка и неког чудног цвећа које никада није видела у својој долини.
„Добродошла”, зачуо се глас, тих али јасан, као да је израстао из самог огњишта. Смиљана се тргла, окренувши се, али није видела никога. Ипак, пламен је наставио да трепери, као да је поздрав прихватила. Нешто дубоко у њој, можда жеља за доказивањем или детиња храброст, гурало ју је напред. Плашила се, али је страх био само искра која ју је подстицала да открије више. „Ко је ту?”, упитала је тихо, али њене речи одјекнуше гласно у празној ноћи. Једини одговор био је звук корака, лаганих и одмерених, који су се приближавали из правца где није било ничега осим сенки.
Смиљана се приближила и, са осмехом који је одавао и пркос и страх, изговорила наглас:
„Желим да будем најлепша и најбогатија жена коју је овај свет икада видео. Желим да сви клече преда мном и да завиде мом животу!”.
Њене речи, пуне жеље и амбиције, проламале су се кроз ноћ, као да су од њих и сама шума задрхтала. Лишће које је висило на гранама почело је да се тресе без ветра, а пламен на огњишту порастао је, извијајући се у облику који је личио на људску фигуру.
Одговор је стигао, дубок и хладан, као да је долазио из саме земље:
„Твоја жеља ће бити испуњена.”
Звук тих речи није био само глас; он је био искуство, осећај који је прошао кроз њене кости. Пролазио јој је кичмом попут ледене воде, али њено лице није одало страх. Напротив, њене очи су засјале од узбуђења.
„А шта тражиш заузврат?”, питала је, гласом који је био стабилан, али дубоко у њему је треперила нит сумње. Пламен се померио, фигура се јасније обликовала. Личила је на високу сенку, без лица, али са присуством које је било непобитно.
„Ништа што већ ниси спремна да даш”, одговорио је глас, а Смиљана је осетила како јој се срце стеже на тренутак.
Све око ње почело је да се мења. Земља под њеним ногама деловала је као да пулсира, попут живог створења, а из магле су почеле да се појављују фигуре. Биле су то жене, обучене у старинске хаљине које су изгледале као да су исткане од магле и сјаја месечине. Њихова лица нису се могла видети, али њихови покрети били су лаки и гипки, као да играју неки тихи, древни плес.
„Ти ћеш бити најлепша и најбогатија”, наставио је глас, „али сваки дар има своју цену. Јеси ли спремна да платиш?”
Смиљана је застала на тренутак. Њено срце је лупало, али у њој је и даље горела искра поноса.
„Јесам”, рекла је, не размишљајући дуго.
Сенка је подигла руку, или оно што је личило на руку, и додирнула њено чело. Свет око ње се променио у трену – дрвеће је нестало, небо се зацрвенело, а жене из магле нестале су као да их је ветар однео. Смиљана је осетила како јој срце снажно удара, а онда је све стало. Када је отворила очи, била је сама, али је нешто било другачије. Њена кожа је сијала, хаљина је била исткана од најфинијих материјала, а у рукама је држала круну од злата. Осетила је моћ какву никада није замишљала, али дубоко у души и један хладан осећај који није могла да објасни. Нешто је недостајало – али шта?
Људи су долазили из суседних села само да је виде. Њена лепота, блистава и нестварна, постала је легенда која се ширила брже од ветра. Младићи су клечали пред њеним праговима, доносили јој најлепше дарове – скупоцено драго камење, свилу из далеких земаља, па чак и златне колутове којима су се хвалили краљеви. Жене су завидно шапутале њено име, а старци климали главама у неверици, питајући се да ли је она благослов или проклетство које је дошло у њихов крај. Сиромаштво које је познавала читавог живота нестало је као да никада није постојало, а њена кућа, сада окружена високом оградом, била је препуна злата и дарова.
Прве ноћи када је осетила немир, отписала га је на исцрпљеност од пажње која је пала на њу. Али како су дани пролазили, немир је постајао све јачи. Сваке ноћи, када би светлост месечине обасјала њену собу, чула је кораке који су кружили око куће. Тешки, неодлучни кораци, као да су припадали нечему што се није усуђивало да приђе ближе. Понекад би шапати допирали из мрака. Били су тихи, једва чујни, али довољно јасни да разуме да је дозивају. Имена која су се губила у сенкама, испрекидани гласови који су се смењивали са продорним смехом. Тај смех био је најстрашнији – оштар и хладан, као да је избијао из самог пламена који је запалио њене жеље.
Сенке су почеле да играју по зидовима њене собе. У почетку, деловале су као обичан одсјај светлости, али са сваким следећим даном постајале су опипљивије. Кад би затворила очи, могла је да осети њихово присуство, као да је неко стајао уз њен кревет и гледао је. Никад се није усудила да упали свећу у тим тренуцима. У мраку, страх је био немушт, али са светлом, оно што би видела можда би било превише. Колико год да је добијала од света – богатства, дивљења, поштовања – нешто у њој било је неповратно изгубљено. Сећала се живота у сиромаштву, када је, мада гладна и уморна, увек могла пронаћи утеху у једноставним тренуцима. Мирис босиљка који је обузимао кућу, глас мајке која је певала тихо док се спуштао дан. Сада је све било тихо, али та тишина није доносила утеху, већ страх. Тежина у њеном срцу постала је њена сенка, а ноћ је носила сваки део њене душе све дубље у празнину.
Понекад би, у ретким тренуцима када би заспала, сањала пламен. Исти онај који је први пут видела у шуми. Његови плавичасти одсјаји одражавали су неку далеку слику – њу саму, али не лепу и величанствену каква је била сада, већ мрачну, бледу и опкољену сенкама. У тим тренуцима, Смиљана би схватила да нешто око ње – или у њој – почиње да се ломи. Иако није хтела то себи да призна, знала је да је цена њене жеље била превисока. Свако богатство које је добила, сваки тренутак дивљења које је уживала, долазио је са тихим, али немилосрдним рачунима које је плаћала својим миром.
На годишњицу Ивањдана, исте те ноћи када је Смиљана пожелела оно што људска душа не сме, сенке су се скупиле око њене куће попут тешког облака. Тишина је била сабласна, тежа него икад пре. У једном тренутку, врата њене куће се отворише уз страховит прасак, као да их је невидљива сила ишчупала са шарки. У мрак пред њом ступи човек висок и витак, обучен у црно од главе до пете, са очима које су гореле дубоким, крваво црвеним пламеном. Његово лице било је као изрезбарено од сенки, без икаквих људских особина осим те језиве ватре у очима.
Стајао је тамо, непомичан, док је из њега избијала хладноћа која је натерала Смиљану да задрхти. Пружио је дугу, кошчату руку ка њој. Његов глас био је дубок, као гром који се котрља негде иза хоризонта:
„Твоје време је дошло. Нема више одлагања”.
Смиљана је знала да бежање нема сврхе. Сенке које су је годинама пратиле сада су биле опипљиве, живе, и као да су је гурале ка њему. Њене руке дрхтале су док је корачала ка њему, али у њеном погледу није било израза – као да су све њене емоције већ биле исисане из ње. Када је њена рука дотакла његову, осетила је лед који се провлачио кроз њене вене, гушећи јој дах и срце. У том тренутку, кућа се почела рушити. Камење, дрво и злато које је гомилала годинама распадали су се у прашину, као да су сами зидови одбијали да сведоче овом призору. Ветар је носио комадиће њеног некада раскошног дома, али Смиљана није ни трепнула. Човек са црвеним очима повео ју је у шуму, корак по корак, док је тишина испред њих пуцала као стакло.
Људи из села, привучени необјашњивом светлошћу која је избијала из шуме, стајали су немо на њеном ободу. Месечина је била нестварно светла, али чак ни она није могла да осветли дубине шуме из које су допирали пригушени звуци. Прво је то био шапат, затим чудна музика, као звук свирале, и на крају весеље. Смех, песма и заглушујући звуци корака – све је звучало као свадба, али нека искривљена, мрачна пародија свадбе.
Ускоро, из сенки шуме појавила се поворка. Мушкарци и жене, обучени у свечане одоре, корачали су у чудном ритму. Њихова лица била су искривљена, демонска, као да је свака њихова мана и грех утиснута у њихову кожу. Њихове очи биле су празне, а осмеси предубоки, натерани, извештачени. Играли су у кругу, хватајући се за руке, док је у средишту њиховог плеса стајала Смиљана. Обучена у црну венчаницу, која се вукла по земљи као поток мастила, изгледала је као краљица тог пакленог круга. Али њено лице било је хладно, а очи празне, мртве. У њима није било трага живота, само огледало ужаса који је у себи носила. На њеној глави налазила се круна од трња и сувог цвећа, симбол њеног страшног избора.
Сељани су се повукли у страху, крстећи се и шапућући молитве, али нису могли да скрену поглед. Поворка је наставила свој плес све дубље у шуму, а њихови гласови одзвањали су као ехо са другог света. У тренутку када је последњи звук утихнуо, светлост из шуме нестала је, остављајући иза себе само мрак и тежак, гробни мир.
Те ноћи, нико у селу није спавао. Смиљану више никада нису видели, али легенде о њеној судбини остале су да круже, подсећајући свакога ко би пожелео нешто недостижно да све у животу има своју цену. А када се жељено мора платити душом, та цена постаје превисока. Говорило се да на Ивањдан, сваке године, у дубоким утробама те шуме одзвањају звуци свадбене песме. Тихи, али упорни, као да их носи сам ветар, они су будили зле успомене и дубоке страхове.
Шапат је увек остајао, нечујан али упоран, као упозорење које су сељани преносили с генерације на генерацију.
„Не призивајте оно што не разумете”, говорили су. „Не призивајте оно што је веће од вас. Јер, када га позовете, неће вам бити довољно само да се повучете. Шумски духови не заборављају.” У срцима људи остао је тихи страх да ће једног дана неко поново потражити оно што је Смиљана желела, не схватајући да за такве жеље не постоји повратак.
