Одувек сам веровала да приче о уклетим кућама припадају машти и сензационалним насловима. Моја шанса да то докажем појавила се у виду куће на крају старог сеоског пута. Зауставила сам ауто недалеко од ње, јер стаза која је водила даље није била проходна за вожњу. Израсла стабла су формирала природни тунел који је скривао стазу до куће. Искључила сам мотор и дубоко удахнула, осећајући мирис борова помешан с влагом земље.
Кућа за коју сам се надала да ће ме прославити, позната је у народу као кућа тишине. Чланак о тој кући је моја улазница у свет озбиљног новинарства. Само да завршим ово истраживање, помислила сам, и коначно ћу бити препозната као неко ко пише озбиљне текстове а не сензације за таблоиде.
На путу до села, размишљала сам о томе како ће мој чланак одјекнути у јавности. Наслов већ видим: „Мистерија куће разоткрива: мит или стварност?”
Страх постоји само у нашим умовима. Људи воле приче које руше митове а ја сам желела да будем та која их открива. Бавим се новинарством непуне три године, а ни један мој чланак до сада није привукао већу пажњу. Претражујући интернет, пронашла сам стари лист у којем се спомиње та трошна кућа, обавијена мистеријом. Људи из околних села, причали су легенде о необјашњивим звуцима, нестанцима и хладним додирима који се осећају у њеној близини. Ја, на жалост, не верујем у духове. Моја је мисија да разоткријем ове митове и напишем причу вредну пажње.
Требало ми је много времена да откријем њену тачну локацију. Када сам је коначно пронашла, купила сам авионску карту по повољној цени и стигла у Крахово. Тамо сам изнајмила аутомобил, а сада сам већ надомак циља. Извадила сам телефон из ранца како бих се јавила Софији, али овде, зачудо, нема сигнала.
Па добро, помислила сам, не брине она баш толико!
Софија, моја цимерка, покушавала је да ме одврати од овог подухвата све време. Упорно је понављала да има лош предосећај и да треба да одустанем. На крају ме је попрскала светом водом и дала ми мали крстић, говорећи ми:
– Нека те сачува од сваког зла.
Насмејала сам се њеној забринутости. Видеће она када се вратим са пуним апаратом фотографија. Нећемо више размишљати о кирији – имаћемо пара за све.
Вратила сам ранац на леђа и наставила уском стазом. Ходајући, приметила сам како сунчева светлост све више бледи, иако је још увек рано поподне. Дрвеће је постајало све гушће а тишина дубља. Осећала сам неку чудну хладноћу и примећивала сенке које су деловале као да се померају. Једини звук који се шири, био је мој корак, али сам имала утисак да ме нешто прати – некакав ритмични шапат ветра и кораци који су одзвањали заједно с мојима. Убрзо се испред мене појавила грађевина налик на кућу из прошлог века. Заборавила сам на Софију и недостатак сигнала.
* * *
Кућа ме дочекала својим ћутањем. Била је старија него што сам очекивала. Њени прозори су личили на слепе очи, гледајући ме празно, без иједне емоције. Поглед ми је скренуо на двориште – пусто и неограђено. Стари бунар је зарастао у коров а дрвеће око куће формирало је неприродно густу сенку.
Нећу дозволити да ме прилаз обесхрабри, помислила сам. Вратила сам поглед ка кући која је језиво израњала између корова. Испред мене се уздизала трошна грађевина од тамног камена са кровом који се једва држао на њој.
– Зашто ли је називају кућом тишине? – запитала сам се, вадећи фотоапарат са камером из ранца. Чим сам закорачила у њено шибљем обрасло двориште, ветар је нагло почео да фијуче са свих страна. Ни он не одобрава мој долазак, тихо сам помислила, насмешивши се у себи. Доказаћу ја и њему да греши.
Одлучна и дигнуте главе, наставила сам да корачам ка кући. Гране око мене сабласно су се увијале услед налета ветра, шапћући ми нешто што нисам могла да разазнам. Сунце је нестало, као да га је неко угасио. Иако је било рано поподне, тама се ширила попут густог велура који прекрива све што дотакне. Опремила сам се са довољно батеријских лампи па једну укључих одмах на уласку. Светлост је деловала као да је упија мрак.
Како сам се приближавала вратима, јасније сам видела да су благо одшкринута, као да су ме чекала. Трудила сам се да се не обазирем на гране које су ми се мотале око ногу, нити на неприродни дах ветра који ми је, морам да признам, ледио крв у жилама. Кораци су ми успоравали, а врата, иако близу, деловала су као да ми беже. Светлост коју је бацала моја батеријска лампа, обијала се о влажну земљу и некако нестајала у црнилу испред мене.
Коначно сам спустила руку на кваку. Била је ледена. Када сам ногом одгурнула врата, шкрипа је одјекнула попут вриска, језивог и продорног. Висока врата на оронулој кући, својом масивношћу су одскакала од ње. Морала сам да уложим доста снаге да би их затворила и спречила ледени ветар да уђе унутра. Унутрашњост ме је дочекала потпуним мраком, као да је прогутала сваки трачак светлости споља. Хладноћа је обавијала унутрашњост куће као невидљиви вео. Била је неприродна попут нечег живог што пузи по кожи. Усмерила сам лампу ка унутрашњости, у том тренутку просторија се испунила необичним одсјајем. Свеће су стајале на сваком столу и свакој полици. Запалила сам их једну по једну, тражећи утеху у њиховој слабој светлости. Чудно је било што су неке још увек биле топле, као да их је неко пре мене користио. Та помисао ме је најежила.
Дневна соба била је зачуђујуће нетакнута. Стари намештај није показивао знакове распадања, иако је кућа деловала напуштено деценијама. На столу су лежале књиге, њихове избледеле корице биле су без наслова, а оне су деловале нетакнуто. Мало даље је у углу просторије стајао усамљени кревет. Из ходника је допирао мирис влаге, али и нечега необичног, металног, попут крви. Док сам разгледала, тихи шум из даљине запарао је тишину. Окренула сам се нагло, али никога ту није било. – Сигурно је ветар, шапнула сам, иако у то више нисам била уверена.
У ходнику су зидови били ишарани флекама, које су под слабим светлом лампе личиле на мапе са непознатим путевима. Сваки мој корак одјекивао је неприродно гласно, као да ме просторија одјеком упозорава. Тада сам зачула нешто ново – тихи, ритмични шум, налик дисању.
Повукла сам се у дневну собу, одлучивши да проведем ноћ ту и све боље истражим ујутру. Села сам на кревет и разгледала фотографије које сам до тада припремила. Ништа од материјала није одскакало, све је деловало обичније него што сам очекивала, тужно сам закључила.
– Па добро, ништа посебно, оронула кућа као и много њих из прошлог века – самој себи сам деловала смешно док сам наглас размишљала а мој глас одјекивао кроз празне зидове. – Моћи ћу ујутру на дневном светлу све боље сагледати, двориште сликати, можда се нађе успут и нешто занимљиво што ће додатно обогатити мој текст. Заспала сам, исцрпљена.
* * *
Тргао ме је туп, тежак звук. Отворила сам очи; свеће су трепериле као да их нешто покреће, тишина је била заглушујућа, а ветар споља, звучао је попут плача. Затворила сам очи покушавајући да се смирим, али тада сам јасно зачула тресак; тихи шкрипави одјек негде из дубине куће. Очи сам широм отворила покушавајући уз слаб сноп светлости свеће да разазнам шта се дешава. Неко или нешто се померило. Скочила сам са кревета, витар је фијукао тако јако да су прозори звецкали. Укључила сам и лампу да боље видим шта се дешава. Није се видело ништа.
Вероватно само ветар, помислих. Звук се поновио. Овај пут јачи, тежи, разговетнији. Долазио је негде одозго. Сетила сам се да кућа нема спрат и кренух за звуком, да проверим шта се дешава. Камеру нисам испуштала. Нисам веровала у оно што видим. Трепнула сам више пута, све је било исто. Испред мене су се пружале степенице, савршено очуване и чисте, изгледале су као да воде у неки други свет. Знатижеља ме је вукла напред, мада је све говорило да побегнем што даље одатле. Вратиле су ми се Софијине речи, нешто је у мени вриштало да се окренем и побегнем. Рука ми је дрхтала, цело тело се тресло али сам себе храбрила да је то мој циљ, мој прозор у будућност, моја слава.
Срце ми је лупало док сам им се приближавала. На дну степеништа, под је био мокар, иако није било трагова кише. Хладна, лепљива влага, ширила се простором.
Кренула сам степеник по степеник, док ми је сваки корак деловао као изазивање невидљиве силе која се опирала мом присуству. Пењући се, осећала сам како ми хладноћа пробија кожу а тишина постаје интензивнија и тежа. Била је готово опипљива, набијена нечим што нисам могла да именујем, док ме је хладноћа разбијала попут игли. Лампа у мојој руци плесала је по зидовима, исцртавајући сенке које су се кретале и кад би лампа стајала мирно. Сваки мој удах био је тежак, испуњен трулежом и плесни. Поткровље, за које до тада нисам ни знала да постоји, отварало се преда мном. Греде кровне конструкције биле су обавијене слојевима паучине, али пауци који су је исплели нигде се нису видели. Воњ трулежи био је све интензивнији, а ветар који је некако проналазио пут кроз затворене прозоре, носио је језиви шапат.
Сваки део мене вриштао је да побегнем назад, али знатижеља је била јача. Осећај да сам на прагу открића давао ми је лажну храброст. Срце ми се попело до врата и бубњало у глави док сам се кретала ка крају ходника одакле је нека плавичаста светлост допирала. Зидови ходника који је водио ка крају поткровља, почели су да се сужавају, прекривајући се нејасним симболима који су пулсирали тамним светлом. Деловало је као да се повијају, дишу, шире своје пукотине ка мени. Моју лампу је гутала тама, док је ваздух постајао тежи и опипљивији.
Крај је ходника и врата су ту. Чујем јасан шапат, неразумљиве су речи и све ме то гура напред. Приближила сам им се, врата су тешка, дрвена, са металном кваком која је деловала залеђено на додир. Рука ми је дрхтала док сам притискала кваку.
Врата су се отворила уз шкрипу која је деловала као да долази из самог пода. Иза мене зидови су се спојили, затварајући ме у простор из кога више није било излаза. Стајала сам на прагу собе изненађено, јер је соба већа него што простор то дозвољава овој кући тишине. Зидови, прекривени тамноцрвеним тапетама, пулсирају у ритму мог убрзаног срца, док прашина по поду сјајног црног мермера плеше као да је ветар ковитла. На средини собе је сто а на њему упаљена свећа која сија наранџастим пламеном, док јој је пламен статичан – непокретан као да је залеђен у времену.
Осећај да ме неко посматра, постао је неподношљив. Кад сам погледала око себе, стресла сам се колико је огледала у соби. Безброј њих је висило са свих страна; велика, мала украшена, обична – испуњавала су сваки слободан простор, али ни једно није рефлектовало собу у којој сам стајала. Свако огледало је под чудним угловима приказивало различите призоре и слике. Ни у једном огледалу нисам видела себе. Нека су показивала прошла времена, видела сам људе у викторијанским оделима како плешу по празним ходницима; друга су огледала показивала сцене из кућа које нису постојале, и лица – много лица. Полако схватам да иза огледала живе људи који су нестали на овом месту. Сва лица су се зауставила, окренула ка мени и нетремице ме посматрала. Њихове очи пратиле су ме са сваког одсјаја, а хладан зној сливао ми се низ кичму.
Врата кроз која сам прошла стопила су се са зидом и више их не видим. Ту на том месту израња огледало прекривши зид од пода до плафона. Исијава плавичастим светлом у коме јасно видим себе. Одузета од страха, помичем усне али гласа нема. Хоћу да вриштим, хоћу да позовем у помоћ али не могу. Све што ме окружује, то је тишина; језива, тешка, опипљива. Слике из моје прошлости, заборављени тренуци и притиснути страхови, искакали су из мог лика, као да их огледало прождире. Осетила сам ледени дах око себе. Поглед ми се укочио док сам у огледалу видела силуету и руку коју пружа ка мени да ме додирне. Панично сам се окренула, али је соба и даље празна. Срце ми је ударало као бубањ а дах ми се ломио.
– Добродошла! – прошапутао је ледени глас који није долазио ниоткуда. – Ова кућа тишине… она не даје, она узима. Сада си и ти део ње.
Дрхтим од хладноће, страха и немоћи док посматрам сва та лица из огледала која полако искачу као да су коначно ослобођена из тамнице. Свако од њих са собом носи део прошлости; кључ, дневник, медаљон, њихове руке пружају се ка мени, све ближе, све очигледније. Коракнем уназад, а онда се велика плоча огледала испред мене засија заслепљујућим сјајем. Покушавам да склоним поглед, светлост ме обузима, вуче ме ка себи. Тетурам се уназад и падам у бесконачно. То је последње чега се сећам.
* * *
Три месеца касније, насловне стране широм земље, биле су посвећене једној причи: „Нестанак новинарке открива мрачну тајну куће тишине!”
Сав материјал, пронађен на њеној камери, запањујући је. Фотографије степеница које се губе у ништавилу, зидова са симболима који пулсирају сопственим животом и злослутних одраза из огледала, преплавили су интернет. Кућа тишине постала је мистерија број један, магнет за туристе. Чланак, прожет језом и мистеријом, постао је сензација, подстакавши ловце на паранормални свет и истраживаче да посећују кућу. Марина је, иронично, успела. Њено име постало је синоним за легенду а кућа је сада живела вечно кроз приче и страхове. Себе је својим учешћем подигла у бесмртност.
Испод чланка који је написан стоји епитаф: „Неки митови су створени да се разоткрију, док нас неки заувек задрже у својој тишини.”
* * *
Те вечери, Софија је стигла нешто касније него обично. Тихо је затворила врата, пажљиво сложила јакну и ципеле, па пожурила до свог великог огледала у дневној соби. Угасила је светло и спустила глас на шапат:
– Сада смо саме, душо. Можеш слободно да изађеш. Погледај колико си постигла – твоја прича је постала легенда. Дотакла си звезде, Марина.
На тренутак, соба је била обавијена потпуним мраком. Затим, плавичаста светлост из огледала затрепери, и сенка, бледа и изобличена, искорачи из њега. Пред Софијом се појавио обрис Марине, али то више није била она. Уместо очију, зјапиле су празне, црне рупе, а усне су се повукле у нему, неприродну црту.
Софија се насмешила, игноришући језиву појаву пред собом. – Вратила си се, мој крстић ми те довео, знала сам да хоће – прошапта. – То је једино важно.
Марина није одговорила. Њена сенка је стајала непомично, док је огледало иза ње почело полако да се затвара, заробљавајући светлост у бесконачну тишину.
