Шесторица војника у плавим униформама чекала су скривена у високој трави, мокрој од јучерашње кише. Сви су у рукама држали репетиране пушке манлихерке, и гледали у правцу чистине обрасле трском. Нико није ништа проговарао, јер су се трудили да у сабласној тишини која је владала пред њима начују било шта што би одало невидљивог непријатеља.
Војници су припадали четрдесет другој регименти педесет седме бригаде аутроугарске војске које се те тмурне јесени 1914. године, под командом генерала Алфреда Крауса, супротставила јединицама српске војске након њеног преласка у Срем. После серије окршаја у сремској равници, српска војска се почела повлачити на своју територију преко мостобрана код села Купинова и Обрежа. Тако је обала реке, за кратко време, више пута прелазила из руке у руку. Војници генерала Крауса, опрезно наступајући у сталном страху од нових губитака и новог срамоћења, претраживали су храстову шуму око Обедске баре, у потрази за српским комитама и локалним цивилима који су помагали непријатељу.
Командир компаније, млади и неискусни, али подједнако арогантни оберлајтнант, поделио је своје људе у мање групе и послао их у потеру. Пратећи један траг српских комита, извидница фелдвебела Ханса Бауера зашла је дубоко у шуму, у којој су нека стабла била стара и преко четири века. Траг се изгубио у бујној вегетацији, али је тврдоглави подофицир инсистирао да његови војници наставе даље.
После скоро три сата претраге, војници су се нашли у делу шуме у коме, судећи по сабласној тишини, нису залазили ни људи ни животиње. Нису се чуле чак ни птице ни инсекти. Као да због присуства неке невидљиве силе нико тамо није смео да крочи. Ту су наишли на мању чистину обраслу трском, и тада су први пут осетили неки чудан, непријатан мирис.
Фелдвебл је наредио да се поделе у парове и прегледају терен. Тада су нестала двојица војника. Ништа се није чуло, ни јаук, ни повик, ни пуцањ. Једноставно су ишчезли. Сумњајући на дезертерство, фелдвебел Бауер је послао каплара Јаноша Кенереша, за кога се у чети причало да је приликом похода у Мачви убио двадесет српских цивила, и војника Сепа Мозера да потраже нестале саборце. Осталима је заповедио да се примире и чекају са репетираним пушкама. Несигурно корачајући са истуреним манлихеркама, каплар и војник су убрзо нестали иза густе трске.
Остали су искористили кратак предах да из својих металних чутурица попију неки гутљај воде. Али, постајали су све нервознији, жалећи се да због чудног мириса осећају мучнину и вртоглавицу.
– Ви нисте достојни нашег цара и униформе коју носите! – укорио их је љутито фелдвебел. – Због таквих слабића као што сте ви, и губимо овај рат!
А онда, изненада се зачуо врисак. Снажан, болан, готово нељудски.
– Mein Gott! – престрављено рече војник Ротмајер. – Шта је то?!
Из густе трске удаљене мање од педесет корака, допирали су болни и неразумљиви крици. Крици човека који је умирао у агонији.
– То је Сеп! – рече војник Лер.
– Сеп, где си! – повиче Ротмајер. – Сееееп!
– Тише, будало! – опомену га фелдвебл. – Одаћеш наш положај!
Крици су одјекивали шумом, одбијајући се о столетна стабла попут еха.
– Чује се са свих страна! – рече војник Мартин Бенеш унезверенео се осврћући око себе. – Ено, и тамо иза!
– То је ехо! – додао је војник Фриц Грубер више да умири себе него саборце.
– Није ехо! – рече војник Дворжак. – То је… то је више гласова.
– Сееееп! – викао је Ротмајер.
– Умукни, идиоте! – фелдвебл је ућуткивао унезвереног војника.
– Шта да радимо, herr фелдвебл?! – упита Лер.
Стамени подофицир, који их је све прекоравао због кукавичлука и напада панике, није проговарао. Стежући своју пушку, чучао је и даље у високој трави, и гледао према трсци испред себе.
Одједном, болни крици су престали. Шума је поново утонула у сабласну тишину. Војници су се умирили како би чули било какав звук који би одао кретање кроз трску, али тамо више није било ничега.
– Не чује се више ништа! – прошапта Бенеш.
– Мајко Божија, смилуј нам се! – клечући у трави, Ротмајер је погнуо главу и јецао. – Сви ћемо изгинути…
– Слушајте, чујете ли! – рече Дворжак промаљајући главу из заклона. – Чују се неки гласови!
– Ја не чујем ништа! – прошапта Лер.
– Чујте, чујте! – био је упоран Дворжак. – То је… то је неко дете!
– Какво дете, побогу Томаж!? – престрављено рече Бенеш.
– Ano můj příteli! Неко дете плаче!
Бенеш је желео нешто да каже, али није могао. Осетио је како му цело тело подрхтава, као онда када се нашао под баражом српских топова, који је преполовио његову јединицу.
– Herr фелдвебл, треба да се вратимо! – завапио је Грубер. – Ово… ово је нека мрачна сила! Сећате се шта нам је рекао онај стари Немац у селу…
– Тишина, нећу да слушам изговоре! – одбрусио је Бауер.
Подофицир је застао не би ли и сам чуо неки звук. Тада се сетио о чему је Грубер говорио. Када је аустроугарска војска поново ушла у Купиново после повлачења Срба преко Саве, локални Немци су војницима говорили у ком правцу су се повукле српске комите и житељи који су помагали непријатељу. Један стари Немац, упозоравао је цареве солдате да не залазе дубоко у храстову шуму јер је она уклета. Причао им је како су још у стара, граничарска времена, људи у тој шуми мистериозно нестајали без трага. Та упозорења нико није узимао здраво за готово. Поготово тих дана, када се гинуло на све стране, а цео Доњи Срем био у крви до колена.
Фелдвебел Ханс Бауер је веровао да је једина сила које се треба бојати она која долази из цеви непријатељске артиљерије, а не некаквих локалних празноверја. Ипак, нешто друго је мучило подофицира. Још од казнене експедиције у Србији и масовних стрељања тамошњих цивила, заробљеника и рањеника, многи његови људи су показивали знакове нервног растројства. Многи су се жалили да после тих догађаја више нису могли ноћу мирно да спавају. Причали су како их прогањају крици и вапаји њихових жртава. Официри су заповедили подофицирима да спрече ширење панике и дефетизма, али Бауер није ништа предузимао. И њега је прогањала слична ствар. Приликом стрељања и вешања цивила у малом мачванском селу, Бауер се нашао са неколицином војника испред једне куће. Сви укућани су већ лежали мртви у дворишту, осим једне младе црнокосе жене. Она је клечала на коленима пред војницима у плавим униформама, и у наручју држала своје мртво дете. Разбарушена, као гар црна коса падала јој је на рамена, лице беше бледо као без капи крви, очи отечене од плача, а глас промукао од запомагања и нарицања. Али, у том одсудном часу, млада жена није више плакала нити је молила за милост. Напротив. Чврсто стежући своје мртво дете у наручју, као да би јој га неко могао сваког часа отети, свом снагом што јој беше преостала обасипала је војнике клетвама и увредама. Иако су могли разумети тек понеку реч или псовку, научену током времена проведених у војсци са Србима из јужних крајева Монархије, солдати остадоше затечени гневом који је избијао из те младе жене. Њен глас беше неприродно дубок, готово демонски. Бауер је на крају уперио у њу цев своје манлихерке, и повукао обарач. Жена се срушила на леђа, не испустивши притом ни јаук. У рукама је и даље држала своје мртво дете.
Сада, док је чучао заклоњен иза високе траве, подофициру се чинило да поново чује њен глас. Био је пригушен, и као да је допирао из те проклете трске у којој су нестали његови војници. Одмахнуо је главом, приписујући све умору, главобољи и ратним недаћама које је недавно искусио.
– Сви ћемо овде умрети! – јецао је на коленима Ротмајер. – Ово је казна… каплар је највише окрвавио руке и њега је првог сустигло…
Из џепа униформе извадио је дрвени крст са распећем и пољубио га. Прекрстио се неколико пута и поновио.
– Ово је казна… Сви ћемо умрети.
– Побогу, Лудвиг! – рече му Бенеш дрхтавим гласом. – Шта то причаш…
– Тишина! – фелдвебел се једини прибрао.
Подофицир је ћутао још неко време смишљајући план.
– Dann, oвако ћемо! Ставите бајонете на цеви! Поделићемо се у три групе, по двојица! Лер, ти идеш са мном у средину, Грубер и Ротмајер у лево, а Бенеш и Дворжак у десно! Чим видите некога, одмах пуцајте! Користите бајонет, ако затреба!
– Herr фелдвебл… – опет започе невољно Грубер. – Ово нису чиста посла, видели сте шта се десило осталима! Они врисци, то је…
– Доста, Грубер! – Бауер је погледао војника са скоро злочиначком чврстином. – Кунем вам се чашћу и мојом децом да нећете ни стићи до војног суда због непослуха! Ја ћу Вам свима пресудити у овој проклетој шуми!
Претње подофицира звучале су језиво и стварно. Међу његовим војницима још је било свеже сећање на убиства српских цивила, и на шта је све њихов фелдвебел спреман.
Зато су сви поставили бајонете на цеви пушака, изузев Ротмајера који је и даље јецао у бунилу. Фелдвебел Ханс Бауер је застао не би ли уочио неки покрет, а затим је показао руком ка трсци.
– Vorwärts!
Нико од војника се није мицао. Лица им беху бела као креч.
– Los, schnell! – Бауер је љутито процедио кроз зубе.
* * *
Мартин Бенеш је опрезно корачао са подигнутом пушком кроз трску мокру од јучерашње кише. Непријатан мирис је постајао све јачи и нагризао му ноздрве. Око њега је владала мртва тишина. Једини звук је стварала његова метална чутурица која му је лупкала на боку са сваким кораком.
– Зашто је све испало овако? – питање му је пролетело кроз главу. – Зашто је све морало овако, далеко од куће…
На тренутак, помислио је како седи у малој пивници у родним Крушовицама, у топлом и сувом, далеко од рата. Испија пиво са друговима, једе обложене хлебичке и прича о локалним девојкама.
– Томаж, видиш ли шта? – упитао је свог саборца који се пробијао кроз растиње неколико метара даље.
– Не! Овде нема ништа! – одговори други војник гледајући испред себе скупљених очију. – Sakra, какав је ово смрад?!
Дворжак застаде у месту.
– Мартин, чујеш ли то?
– Co, neslyším!
– Неко дете плаче, тамо иза трске…
– Томаж, за име Божије…
– Није требало то да чинимо, Мартине! – Дворжаков глас постао је дубљи. – Није требало да пуцамо на оне људе! Требало је да побегнемо… Ово је казна…
– Томаж, ућути молим те! Prosím tě!
– То су била словенска браћа, није требало… – Дворжак je понављао као у бунило, и његова силуета је нестала иза густог реда трске.
Бенеш је руком протрљао очи које су сузиле због тешког ваздуха. Чинило му се као да се трска испред њега неприродно помера, а сунчева светлост постаје све тамнија.
Свог земљака више није могао да види. Потом му се учило да чује неки неразговетан шапат. Личио је на шапат детета. Панично се окренуо око себе док му је срце лупало све јаче. Руке су почеле да му се тресу, а вилица да подрхтава.
– Томаж… – покушао је да опет позове саборца, али речи више нису могле да излазе из његових уста.
У том тренутку зачуо је ломљење сувих стабљика трске са десне стране, а затим и Дворжаков врисак.
– Томаж! – повикао је Бенеш и закорачио у лево како би се удаљио од опасности.
Бешика му је попустила, и он осети топлину мокраће која му натапа ногавицу.
Поново је зачуо ломљење трске, овога пута иза себе. Звучало је као да му неко или нешто прилази с леђа. Нагло се окренуо и повукао обарач. Пушка је опалила у празно јер тамо није било никога. Ред трске се тада размакнуо, и Бенеш је осетио како га нешто силовито вуче за ноге. Вриснуо је у агонији.
* * *
Фелдвебл је ставио прст на обарач своје пушке, али га није притиснуо. Застао је паралисан након што је зачуо Леров престрављени врисак. Погледао је у лево, ка трсци у коју је његов војник малочас зашао. Више није могао да уочи његову плаву војничку капу. Оштар мирис му је све више парао ноздрве, и он осети јаку мучнину. Тада, из трске зачу звук који је личио на неко нељудско шиштање. Осетивши како му језа пролази низ кичму, бешика попушта, а чело облива хладан зној, фелдвебл Бауер је стегнуо јаче своју манлихерку и кренуо у том праву. Прикупивши последње зрно храбрости које беше преостало у дубини његове германске душе задојене мржњом, закорачио је кроз трску решен да се суочи са напријатељем, ко год он био.
У тренутку када је намеравао да испусти борбени поклич и запуца, застао је као укопан насупрот језивог, готово нестварног призора испред себе. Између два реда трске, тло се померало као да је живо, а из њега је вирило Лерово бледо лице изобличено од ужаса. Његове очи су биле неприродно расколачене, а из широм отворених уста, уместо позива у помоћ, чуло се кркљање. Тренутак касније, лице војника нестало је у земљи.
Бауер тада осети како га је нешто шчепало за ноге. Закорачио је уназад покушавајући да изађе из те проклете трске, али беше исувише касно. Тло је нестало испод њега, и стамени подофицир нагло потону до струка. Ноге више није осећао, а рукама је беспомоћно ломио стабљике суве трске око себе. Земља око њега као да је оживела на команду неке бестелесне и моћне силе. Зачуо је дечији плач, а затим и дубоки глас оне младе жене. Обасипала га је клетвама у самртној мржњи, као оног дана када јој је пресудио хицем. Суочивши се са гресима и ужасима из најмрачнијег дела свог ума, фелдвебел Ханс Бауер је погледао ка небу последњи пут. И небо и облаци попримише неке тамније боје. Онда је све нагло утихнуло, а дан се претворио у вечиту ноћ. Храстова шума је поново утонула у сабласну тишину.
* * *
Судбина десеторице аустроугарских војника из четрдесет друге регименте остала је до данас непозната. Њихова тела никада нису пронађена. Услед великих губитака које је јединица претрпела тих дана у сукобу са српском војском, команда пука није ни спроводила детаљнију истрагу. У архивама пука које су сачуване у Бечу, војници су вођени као нестали у борби.
Деценијама касније, локални шумари проналазили су неке делове опреме несталих војника, али не и њихове посмртне остатке. Стручњаци су објашњавали да је њихов мистериозни нестанак проузроковало тровање барским гасом и живо блато.
Ипак, међу локалним мештанима су кружиле другачије приче. Када би их неко са стране питао за тај случај од пре много година, људи би причали да је стара шума уклета, и да је војнике Двојне монархије стигла заслужена казна за извршене злочине над недужним цивилима. Нешто тишим и опрезнијим гласом, тврдили би да их је прогутало древно зло, које вреба у дубини храстове шуме.
