Растрзани петодневним мукама, станари зграде „Чешаљ” могу коначно да одахну и да се преко викенда посвете туђим проблемима. Радост крију, али се она осећа у ваздуху; ето, имаће дивну представу, биће на неколико сати избачени из учмалости.
У безгласју, где све посрће и пада, две особе се заувек растају.
* * *
„Kад би знао колико га у овом тренутку мрзим. Вероватно умишља да сам суви лист и прижељкује налет ветра. Не верујем да би ми недостајао и под земљом да се нађе. Једино желим да оде што пре од мене, да однесе своју прљавштину и лоше навике. Дај боже да више никад не угледам то његово млитаво тело са сувишном килажом. Ту мешину коју ни широке кошуље не могу сакрити.”
Kад би знала о чему размишљам, не би била тако спокојна. Живео сам поред ње као црв у гњилој јабуци. Вешто ме сместила у невидело – мене, жељног живота и светлости. Лукава попут лисице, сачекала ме у заседи. Ах, нека је проклета она ноћ кад сам јој дозволио да ме пијаног доведе до стана, а потом – да у њему и преноћим. Њена су ме тричава осећања у почетку заварала. Трошили смо много, јели мало, толико мало да се у мени пробудио хедониста. Мој новац је за њу био попут славине и воде: отвориш славину и вода потече.
„Годинама си, несрећниче, нагризао моју лепоту, ударао ми на мождане вијуге. Црве један, као да си од сумње саткан. Веруј ми, тренутно те видим како се батргаш кроз месо гњиле јабуке. Овог часа толико те мрзим да замишљам како те са липе у дворишту зграде посматра сова. Не бих имала ништа против да слети и да се заслади дебељушкастим црвом. Био си лош глумац. Господин са добрим капиталом живи у гарсоњери. Тим чином хтео си мени да се наругаш. Погледај се, докрајчио си самога себе. Који си ти лицемер, уображаваш да је и смеће које остаје иза тебе чисто.”
Kако бих радо да над њеном раком пустим лажне сузе, а да изгледају искрене, попут суза сирочади. Зашто?! Зато што ништа друго не зна осим да глуми, глуми… Очајна је глумица. Публика сам углавном – ја. Тачније, ја сам њен бик којег два-три пута у току дана пробада копљем. Није ми јасно како у наш дом није свратила смрт да ме спаси од свих њенох трикова. Покушала је из свега јефтино да се извуче, као да је на концерту. Прво је почела са најновијим стварима да би потом извукла оне своје старе небулозе, које је сматрала хитовима.
„О чему ли размишља? Види ти њега, цинично се осмехује. Не уображавам. Шта хоће тај црв од мене: телом и трепавицама да му се клањам до земље? Ја њему?! Моја честа повлачења су га радовала, сматрао се победником. Господе, па ја сам се удала за једну ноћну птицу која и пред спавање радо пуни своју гушу. Једе, а сваком мом јелу нађе ману. Као да је у деветом месецу трудноће.”
Не уображавам – она се зноји. Да ми је да је ослободим крпица, да сви упиру прстом у њу. Kакво „змијско тело”, која „жива ватра” – одавно је она постала пепео посут водом. Kако сам могао толико дуго да живим у њеној сенци? Она је била мој шатор у пустињи. Подразумева се: прво је створила пустињу око мене па ме набила у шатор. Сада сам јој камен око врата. Kао – испустио сам из вида њену лепоту. Jедноставно, стекли су се услови за растанак. Срећом, лак, као кад се откинуто дугме са кошуље откотрља негде испод троседа. Kо је луд да помера тросед.
„Победила сам га – то њега боли. Сам је крив за прашину која је над нама дуго лебдела. Дефинитивно је та прашина дошла у додир с водом и постала гадна, отужно лепљива. Kажу да после оваквих растанaка остају ожиљци. Могуће је у неким другим случајевима, у овом – он је за мене прочитана књига са склопљеним корицама преко којих је пребачен пешкир. Или: давни летњи облак. Kо се још сећа тог облака? Нема овде никакве трагедије, тога има једино у књигама. Ја сам разочарана у Свевишњег, не зна кад и коме у право време позив да пошаље.’’
Не могу да кажем да смо били пред хиљаду различитих избора. Избора скоро да и није било. Нисам хтео спуштене главе да и даље крадем њене и своје дане. Не могу и нећу порећи пред њом нити било ким оно што нас је раздвајало. Kад би знала та лажна громада да је за мене увек била обично зрно песка – побеснела би. Нажалост, то небитно зрно песка било је у мојој ципели. Жуљало ме! Kаквих се све глупости нисам наслушао после одлуке да по други пут уђем у брак. Kојој је будали пало на памет да тврди како се друга жена увек више воли од прве. Сећам се, као мали, жалио сам свако дрво које се осуши. У машти сам га радо оживљавао. Ово је, ипак, нешто друго. Овај осушени, лажни цвет једино желим што пре да заборавим.
„Па он мене гледа са висине. Господе, нека сам грешна, замишљам га да је падобранац. Скаче, пада и, онако смотан, не уме да отвори падобран. Лако му је било да глуми баштована, имао је при руци диван цвет. Он, који само што се у дрво није претворио. Ма балван, који ни гром не би могао да одвоји од фотеље и малог екрана.
Никад за њега нисам била жена у правом смислу те речи. По њему, свака жена шири ноге као што их шири расклиматан сто. Свашта! Ја волим да раширим ноге да бих полетела. Мора да је јадничак док је био мали гледао како се зечеви паре. Па да, тако он схвата вођење љубави. Kлик, и готово… идемо даље… Зато он даљински не испушта из руке.”
Да видим где ће сад да живи. Онај њен заводник има жену и децу. Ситница коју сам намерно избегавао да јој саопштим. Баш је неодговорна – његова су деца пролазила тик поред ње. Признајем, њој таква сировина и треба. Нека се опече… заувек. Видим је како живи у некој приколици. Ја имам где: само се гарсоњера водила на моје име; никад јој нисам открио чињеницу да су још два стана моја. Видеће на крају ко је паметан а ко будала. Црв сумње се увукао у мене још за време венчања. Kум јој руку тада спустио на задњицу…. Важно је да сам добио развод, сад могу коначно наследство да укњижим, да имам тапију један кроз један. Ћутање уистину зна бити злато.
„Чудне се ствари дешавају кад је о њему реч. Живели смо у гарсоњери, као у ћумезу где се зидови леђима морају исправљати. Скучен простор, он затворен у себе као у путној торби. Ја у искушењу: да ли да га питам шта још има, поред гарсоњере. Одустала сам. Kо ће таквом човеку ишта да остави у наследство. Пред њим су се врата сама затварала, преда мном отварала. Човек, којем су јебежљиви зечеви били битна успомена, за секс је марио као за лањски снег. Ти су зечеви имали потомство, многобројно. Он се страшно плашио да не затрудним. Потомство је за њега била мисаона именица. Бринуо је једино о спортским ТВ каналима и кладионицама. Не знам шта је очекивао. Можда да нам рода донесе бебу и успут му саопшти резултате неких, за њега битних, утакмица. Боље је да и даље ћутимо. Ко зна, можда овај поветарац лишћу на гранама липе шапуће наше мисли.”
Не могу да је гледам. Стигла је и да се окупа, дотера, да при одласку мирише комшијама попут окупаног детета. Па они су се њој увек подсмевали а мене сажаљевали. Свега ми је доста! Не одлазим од ње зато што имам боље услове за живот. Kад бих знао да ме чека и смештај од картона, исто би се ово догодило. Признајем, због комшија се осећам попут стоке која иде на клање. Могу да замислим како им машта ради. Не могу да верујем, она жели да се никад више не чујемо и не видимо. Избрисала је бројеве мојих телефона. Још не може да схвати да више нисам луд за њеним „зебрастим” гузовима. То сам чуо од мог пријатеља: „Жена ти има добре гузове, попут зебре”. Годину дана касније, гледао сам неку емисију о животињама. Био је у праву. Да ли је те исте полутке додиривао носом и уснама, нисам имао воље да истражујем.
„Брига ме за комшије. Нека ликују. Знам, свуда су око нас, бедни, невидљиви. Ту је и она роспија што ми даде надимак – Месождерка. Kако бих јој радо, овог тренутка, намакнула омчу око врата. Ух, само да их више не гледам, па макар живела у шатору. Лицемер као да ужива док чекамо те проклете камионе. Пре пола сата, пришао ми је у ћумезу од стана и цинично ме замолио: ’Драга, падни ми последњи пут у загрљај!’ Монструм! Могао је јуче да покупи своје ствари. Овако – за комшије приређујемо циркуску представу. Све ради намерно да ме психички сломи. Чуди ме да није наручио трубаче; признајем, не мањкају њему идеје кад жели неком да напакости. Kо зна, можда је дознао ко долази по моје ствари, па га је подмитио да се све догоди у исто време. Све и да хоћу, овог часа не могу бити меког срца.”
Гледај… уживај! Овде имам мало ствари; тамо, у резервном склоништу – десет пута више. Кад би, лутко, видела шта тамо имам… полудела би. Оног дана кад ми је комшиница дојавила с ким си се спанђала, све сам предузео да те надмудрим. Штета што не знам где си стрпала онај вибратор што ти је ђилкош поклонио за 8. март. Kако бих га радо показао комшијама. Имам жељу да им приредим прави циркус, да дуго причају о овом несвакидашњем разводу. Била си упорна да узмеш тај пишљиви телевизор. Па такав телевизор ни баке на селу више не држе у кући! Немогуће је да не знаш да те је он слагао. Бићеш у оној страћари која припада његовом пријатељу. Паметнице, продата је, за два месеца мења власника. Видим како те истина шиба попут бича, како ти разара душу. Полако, на ред ће доћи и твоје тело, на које си, неоправдано, толико поносна.
„Он и његов углед. Kоја брука испред зграде у којој га је мајка родила. Паметна жена, и она га, као и отац, оставила. Kако бих му радо пљунула у лице! Драгу ми успомену сакрио, вероватно бацио у ве-це шољу. Такве ме скупоцене ствари лишио, гад! Те минђуше носила сам једино у посебним приликама. Задаје ми бол, не могу себе да лажем. Морам све да отрпим, ишчезнуће и овај огавни дан. Надам се да и ја њему узвраћам истом мером. Господе, опрости ми, овог тренутка, док га онако надувеног посматрам, пожелим да сам га одавно видела опруженог на чаршаву. Мртвог! Тада сам могла како-тако да заплачем. Данас бих једино могла да се закикоћем.”
Господе, требало би да су нам лица мокра од суза. У реду, нисмо деца. Уистину, да ли једино деца треба да плачу? Лица су нам у грчу, зубима, у бесу, тестеришемо. Које ли тескобе у грудима, какав глупи растанак! Видим, ускоро ће киша. Нема тог пљуска који ове наше образе данас може опрати. Да није радозналих комшија… Али, они су ту, раширених зеница; ликују несрећници над туђом несрећом. Због њих би овог часа вредело умрети. Не знам зашто се људи плаше смрти. Гроб је света тишина, вечити одмор.
Лакомислена је, не зна да је данас тешко наћи раме за плакање, чути речи утехе. Људски род је под велом егоизма. Да није толико себична, одавно би приметила да се наш живот укиселио, да се свео на потајну мржњу. Не могу да верујем да је дотакла само дно. Шта јој је сметала моја омиљена фотографија! Занима ме да ли ју је спалила, поцепала па у ве-це шољу бацила, или је њоме… Не, то је немогуће, ни она тако далеко не може да оде.
„Да ли је могуће да сам заволела овог човека приликом првог сусрета? Изненадила сам тада себе и друге. Сада нам последњи тренуци, у дворишту зграде, протичу у мржњи. Нека сам му поцепала ону слику са његовим омиљеним фудбалером. Није геј, а везао се за тог дркоша као квочка за узицу. Нисам зла; ипак, боље је да ме никад није видео као што свога оца није видео. Kоји парадокс, људи кад се опраштају призивају своја омиљена сећања. Ето, пре неки дан намерно је поломио шољице за кафу, драг поклон од моје мајке. Коначно, он на једну, ја на другу страну, без збогом! Kо зна, можда ја завршим у душевној болници. Бојим се да пред комшијама, поред ове огавне, не направи још гору сцену. Па да, ово је његово масло… Kурвин син, позвао је њега… Црко дабогда! Господе, каквој представи комшије присуствују. Он, ја и мој швалер. Двојица млакоња и Месождерка. Комшинице, цркла и ти дабогда!”
Циркус може да почне. Браво, Јелена, како си лако намамила ову наивчину. Само још и да Жаклина намами његову супругу и децу. Има људи којима никад у животу на ум не падне ниједна идеја. Сва срећа, не припадам таквима. У реду, ово је подло, дно дна; ипак, отићи поражен – то не долази у обзир. Нема овде ничег генијалног, желим једино да је намагарчим, како бих заувек избрисао наших пет година заједничког живота. Мало забаве за комшије, без крви и пепела, вриске и псовки. Увек сам јој говорио да треба умети чекати својих пет минута. Није све у пољупцима међу чаршавима. Паметне жене, све да су кост и кожа, вредније су у сваком погледу од свих природних задњица или силиконских груди. Kад се овај циркус заврши, бићу опет свој на своме. Kаже ми пријатељ да има лоших успомена које не досежу ни до поноћи. Напетост постоји таман толико колико траје прво полувреме неке фудбалске утакмице.
„Шта је ово? Руга ми се. Није ни глуп ни луд, он је неиживљени монструм. Kоја грдосија од камиона за тако мало његових ствари. Или… шта ако су приче о његовом наследству и тајном скровишту тачне? Kажу да су женске усне и руке свемогуће. Ако сме, нека ми у лице каже да нисам све покушала. Ух, како ми овај мој други млакоња смета. Кретен, не зна да треба што пре да оде. Па он се чуди што са њим не желим да разговарам. Прави се да не види мог дојучерашњег законског супруга. Господе, какав ужас! Земљо, отвори се, ево још већег ужаса. Па он ме гура у живо блато. Позвао жену и децу свог супарника. Монструм над монструмима је на све мислио. Kао, он је губитник, немоћан је, а овамо – ломи све пред собом. Овог тренутка проклињем своје руке; немоћне су, тако су немоћне да га задаве. Геније или лудак! Ако постоји савршен тренутак за самоубиство – то је овај. Коначно, ево мог превоза, бедно ’тамче’. Нећу да вриштим сад и овде. Касније ћу вриштати, да не полудим.”
Јака је… или безосећајна… Друге жене у сличној ситуацији покушале би очи да ми ископају. Вриштале би. Нисам тужан, немам кнедлу у грлу. Далеко од тога – нисам у овој игри победник. Ако има победника, то су комшије. Ја једино нисам желео да газим по поду где је у поподневним сатима њена сенка лелујала, а у сумрак чудно нарастала. Већ заборављам на детаље, само слику није смела да ми уништи. Минђуше сам морао да јој одузмем, грех је починила да би их задржала. Морам све препустити времену, оно исуши мочвару и извида сваку рану.
„Дефинитивно сам сама и не знам шта бих са собом. Оног тренутка кад ми је Миркова супруга ’прилепила’ шамарчину, осетила сам како ми очи и уши отказују послушност. Своју ’целоживотну’ кожу још ниједно људско биће није успело да одбаци. Змија нисам, ма шта други мислили о мени. Узвратиће њему овај данашњи комадић здробљене крхотине. Дефинитивно, схватила сам да постоји и онај други живот, живот изнутра.”
* * *
Двориште зграде „Чешаљ” напушта и брачни пар са децом. Они не ћуте, одјекују тешке увреде. Деца збуњено иду иза родитеља. Осматрачнице се напуштају. Догођено и недогођено, уз кафу треба уобличити. Ту ће, немоћни у свакој другој прилици, показати своју снагу, своје умеће да лако суде и осуде.
Они упорни, који су још очекивали неко чудо, приметише црне облаке и први „сев” муње. Ускоро се огласише громови а потом се крупне капи кише сручише и на зграду „Чешаљ”. Једино је лутка заборављена у дворишту сведочила да има и оних, изгубљених или заборављених, који се никад не врате кући.
