Граничар Милан Фелбаба гледао је на друм који се попут змије увијао ка босанским брдима у даљини. Оштрим оком мотрио је на сваки могући покрет. У рукама је држао своју двоцевну мускету – уникатно оружје аустријских граничара. Лево и десно од њега, у високој трави, у хладу масивне крошње храста поред друма, чекали су скривени његови саборци. Задатак граничара је био да на договореном месту сачекају извесног турског бега. Ништа им више није речено. Све детаље ове тајне мисије знао је њихов подофицир – фелдвебел Илија Новић из Крчедина.
Иако је тек напунио двадесет година, Фелбаба је био један од најбољих стрелаца у Петроварадинској граничарској регименти. Напустио је родне Бановце и обалу Дунава, где је обављао граничарску дужност према аустријском цару, и пошао са својом четом у рат против Турака. Прошлог пролећа истакао се приликом заузимања шабачке тврђаве. Припадао је оштрострелцима – специјално обученим јединицама граничарских пешадинаца, бираним међу војницима који су се истицали у стрељаштву. Уместо стандардних пешадијских мускети, носили су двоцевке чије горња цев беше ижљебљена, те је због тога имала далеко већи домет и прецизност.
За добијени задатак, као ни много пута пре тога, Фелбаба није постављао никаква питања. Ни другима, ни себи. Сваки пут би заповест извршавао без поговора, најбоље што је могао. Тако је било и сада, док је кроз високу траву гледао на друм и чекао тог проклетог Турчина у овој Богом заборављеној земљи. Једино што му је, барем на трен, пролазило кроз главу беше сећање на родни крај, равницу и Дунав. Тамо је све било другачије неголи овде, подно босанских брда.
* * *
Задатак који је мала група сремских граничара добила након што су се нашли на османској територији, дошао је потпуно непланирано. Наиме, када је рат између Хабзбуршке монархије и Османског царства ушао у другу годину, у војном логору у Рајевом Селу, на обали Саве, окупили су се славонски граничари из Бродске регименте и један батаљон Сремаца из Петроварадинске регименте, како би извршили напад на град Брчко. У ноћи, између последњег дана маја и првог дана јуна, граничари су прешли Саву, а потом заузели један чардак и одбили добро припремљену османлијску заседу. Хаубтман Игњат Лојтнер је са Сремцима извршио јуриш преко моста и главних врата тврђаве. Преживели браниоци утекли су пред навалом граничара и њихових бајонета, остављајући четири топа и ратну заставу. Тако је Брчко пало у руке аустријске војске. Знајући да ће убрзо стићи наредба за повлачење назад преко реке, командант Бродске регименте, оберст Антоније Ковачевић, издао је наређење да се утврђења униште а грађевине спале.
Након битке, до обода града дојахао је један коњаник у простом турском оделу. Није имао оружје, нити очигледну намеру да се бори. Тражио је да буде спроведен до неког официра како би му предао поруку. Сремски граничари су га проследили до свог хаубтмана Лојтнера који је узео запечаћено писмо. Писмо је послао турски племић, Али-бег Деврић, изражавајући намеру да се преда граничарима и да се заједно са њима повуче на територију Хабзбуршке царевине. У замену за добар третман и пуштање на слободу када пређу Саву, у писму је нудио да открије положаје и кретање османлијске војске, као и место на коме су Турци закопали злато које су склонили из Брчког пре након што су граничари прешли Саву. Након консултације, официри су одлучили да прихвате понуду, али ипак изражише сумњу да је један Турчин високог рода, који је до малочас био непријатељ, спреман да се тако олако преда. Можда је посреди била превара и заседа, што Турцима никада није било страно. Зато су одлучили да на место договорене предаје пошаљу мали групу граничара на челу са фелдвебелом Новићем. Они ће сачекати Турчина на договореном месту, подаље од града, а он ће их заузврат одвести до скривеног злата. Ако мисија успе, пронађено благо граничари су морали донети својим официрима, и није смео фалити ни један једини златник. Као што Турчину који се буде предао није смела фалити ни длака с главе. Ако се испостави да је посреди ипак заседа, никога у аустријској команди неће бити брига што је страдало још неколико српских граничара.
* * *
– Фелдвебел! – узвикнуо је граничар Павле Зорић након што је опазио коњаника.
– Видим га! – одговори Новић, гледајући скупљених очију у турског коњаника који се приближавао. Потом је издао заповед. – Фелбаба, Бабићу, држ’те га на оку!
Двојица оштрострелаца су заузели места и откочили орозе на двоцевкама. Исто урадише и остали на својим мускетама. Када је коњаник пришао сасвим близу, граничарски подофицир је иступио на друм и пошао му у сусрет. Турчин је полако зауставио свог коња. Граничари су сада могли да га боље осмотре. Није могао имати више од тридесет година. Био је висок и наочит. Лепо лице изражених црта, красиле су плаве очи и поткресани плави бркови. Носио је доламу од зелене чоје са дугачким и широким рукавима, која му је падала до колена, на глави бели турбан а на ногама дубоке, кожне чизме од црвенкасте коже. О боку му беше обешена сабља димискија, а за појасом заденута два пиштоља окована позлаћеним сребром и украшена коралима – мерђанкиње. Гледајући га изблиза, Фелбаба се сетио младог турског аге кога је убио из своје двоцевке приликом јуриша на Шабац, и чији је ханџар са дршком од бивоље кости узео као ратни трофеј. И он је био млади, високи ратник у зеленој долами, очито из неке угледне муслимаснке породице. Сада је овог Турчина морао посматрати као савезника.
– Чекали смо вас, господине! – први прозбори фелдвебел Новић подижући руку.
Није било потребе да коњаника пита за име, јер се по њему већ видело ко је и шта је. Турчин га је одмерио од главе до пете, а потом осмотрио и остале граничаре.
– А, ‘ди вам је официр?
– Нема га! – фелдвебел заврте главом. – Мене су послали да Вас дочекам!
– Хм! – Али-бег Деврић се на то насмешио.
Знао је да му граничарски официри нису веровали те су због тога послали овог подофицира и шаку људи за случај да је у питању подвала.
– Злато је тамо! – Али-бег се окренуо у седлу и показао руком ка малом засеоку у близини. – Само, можда су наше страже около! А, вас је мало…
– Не брините Ви за то! – сада се на фелдвебеловом лицу појавио самоуверени осмех.
– Сретали смо ми турске страже и раније! И пешаке и коњицу! Знамо ми како ћемо с’ њима!
– Како вам воља! – млади Турчин је на ову самоувереност ћутке слегнуо раменима.
Не желећи да губи време на беспотребну расправу са подофициром, окренуо је коња и показао руком граничарима да га следе.
* * *
Али-бег је одвео граничаре до највеће куће у малом муслиманском засеоку који је био напуштен. Становници су побегли још на помен да је војска аустријског ћесара прешла Саву и напала Брчко. Сремци су ашовима копали земљу иза куће, на месту које им је Турчин показао. Док је држао стражу и мотрио на друм, Милан Фелбаба је крајичком ока посматрао младог и загонетног Али-бега, који се све време држао по страни. Седео је на једном пању у тишини, замишљено и сетно гледајући према планинама. Његови украшени пиштољи и сабља димискија вредели су више од свега што је млади граничар поседовао код куће у Бановцима, и Фелбаба се у себи питао шта је овог бега натерало да промени страну.
Турчин се пренуо из мисли када је један од граничара позвао свог фелдвебела, након што је, копајући ашовом, ударио у дрвени ковчег закопан у земљи. Граничари су се окупили, и после неког времена почели из земље да извлаче злато. Фелдвебел Новић им је наредио да на једном ковчегу обију катанац и отворе га, како би био сигуран да није у питању подвала. Високо је подигао обрве када је угледао златне пијастере намењене за исплату војске, ниске дуката, дијадеме, прстење и друге драгоцености које су Турци у журби закопали пред надолазећом војском. Окренуо се и погледао у правцу Али-бега. Млади Турчин му је на трен узвратио киселим осмехом, а онда се поново окренуо ка планинама.
Знао је да их никада више неће видети. Али, није ни имао избора. Да је остао у Босни, његов живот би убрзо био завршен. Припадао је старој беговској породици, и од малих ногу је учен да постане ратник и господар. Био је јунак, честит и храбар. Људи су га ценили и поштовали. Његова реч се слушала. А онда, све се променило. Трајало је то неколико година, али са ове раздаљине, изгледало је као трен. Али-бег је дуго био у завади са другим племићем, Ибрахим-бегом. Нико више није ни знао због чега. Нико се није сећао да ли је у питању била борба за власт, неко наслеђе, новац, жена или нешто друго што људе тера у лудило, у овој земљи високих планина, где владају таштина и страст, где граница између живота и смрти није јасно одређена, већ кривуда и трепери. Када је рат са Аустријом ушао у другу годину, до Али-бега је стигла вест да му је смртна пресуда донешена, и да ће га Ибрахим-бег уклонити једном за свагда. Оптужба је била издаја коју млади бег није починио. Знајући да више нема куд, одлучио се на корак без повратка, свом непријатељу у инат. Тада је послао поруку аустријским официрима у Брчко.
– Господине… – фелдвебел му је опрезно пришао. – Злато је ту, како сте и каз’ли!
Очи младог Турчина засијаше.
– Как’ ћете га пренијети до ваших?
– Славонци ће дотерати кола, такав је договор! Требало би да се ускоро појаве, посл’о сам једног човека по њи’, кад’ сте Ви наишли на друму…
Али-бег потврдно климну главом и поново се окрете ка планинама. Новић је наредио да се три сандука са златом донесу испед улаза у велику кућу. Граничари то са муком учинише јер товар беше прилично тежак. Тада, зачу се повик.
– Турска коњица!
Војници застадоше, а Али-бег скочи на ноге. Фелбаба се окренуо ка свом подофициру и показа руком ка друму који је водио у заселак. Тамо се дизао облак прашине и убрзо су сви могли видети коњанике. Јахали су у реду по двојица, а њихова дуга копља и турбани видели су се из далека.
– Спахије! – рече Али-бег климнувши главом. – Знају да смо овдје! Зацело су нас пратили!
– У заклон! – дрекну фелдвебел.
Његови граничари се склонише у кућу остављајући сандуке са златом испед улаза. Откочили су орозе на мускетама и чекали.
– Не отварај ватру пре мене! – наредио је Новић.
Спахије су ујахале у заселак лаганим касом. Било их је двадесетак. Њихов вођа им је дао знак руком да га следе. Приближавали су се кући иза које је било закопано злато.
– Да л’ спахије траже злато, ил’ овог Турчина? – прошаптао је Фелбаба саборцу из Бановаца Павлу Зорићу, док је са прозора нишанио двоцевком у коњанике. – Због тог акрепа ћемо сви погубити главе…
Вођа спахија је зауставио коња пред кућом и подигао руку. Коњаници иза њега застадоше. Вођа је знатижељно посматрао око себе, као да нешто тражи. Таман што је отворио уста да изда заповед, зачуо се повик фелдвебела Новића.
– Паљба!
Први је запуцао Фелбаба из своје двоцевке са прозора на спрату куће, и вођа спахија се срушио на земљу попут вреће са песком. Праснуше и мускете осталих граничара са прозора и улаза у велику кућу. Још четворица спахија испустише своја копља и падоше, а остали панично повикаше и нагнаше коње даље од куће. Вероватно очекујући само одбеглог Али-бега, Турци беху затечени толиком ватреном моћи која се сручила на њих. Њихова дугачка копља, намењена за борбу против непријатеља на отвореном бојном пољу, нису имала никаквог ефекта у постављеној заседи, а за потезањем карабина и пиштоља није било времена.
– Бјежмо! Бјежмо! – повиче неко и коњаници одгалопираше путем којим су дошли, не помишљајући да пруже енергичнији отпор.
– Џаба ти труд, Ибрахим-беже! – рече себи у браду Али-бег, док су одјекивали пуцњеви граничарских мускети, а његови земљаци грабили што даље.
Сремски граничари остадоше на својим местима још неко време, али се Турци нису више примицали засеоку. Очито нису желели да даље искушавају домет граничарских двоцевки и прецизност људи који су њима руковали.
Убрзо су се појавили славонски граничари из Бродске регименте са двоје запрежних кола. Дошли су са супротне стране, из правца Саве. Када су се приближили првим кућама на крају засеока, фелдвебел је изашао из заклона и почео да их дозива.
– ‘Ди сте досад, Бога вам вашега? – љутито је прекорио Славонце. – Турке смо одагнали, ал’ ће зацело довести појачање!
– Није до нас, гос’н фелдвебел! – правдао се млади каплар. – Наши су већ почели да прелазе ријеку, и да се враћају натраг!
– Ондак и ми морамо похитати!
Сремци брзо утоварише три ковчега пуна злата у кола, а потом се и сами сместише. Један од младих Славонаца, пружио је руку Фелбаби и помогао му да се попне у кола.
– Чули смо пуцње! – рече Илија Кончар. – Је л’ си убио ког Турчина, баћа?
– ‘Фала ти на помоћи! – одговори Фелбаба младом граничару кога је упознао пре пар дана у логору код Рајевог Села. – Дај да што пре бегамо, после ћемо диванити!
Али-бег седе у кола крај фелдвебела јер је свог коња пустио да слободно одгалопира. Иако су га Славонци знатижељно гледали, баш као и Сремци раније тога дана, Турчин ни са ким није проговорио ни реч. Знао је да још није сигуран од беса Ибрахим-бега.
Запрежна кола са драгоценим товаром стигла су до Саве. Ту су их чекала још тројица Славонаца са два дуга чамца. Сви остали су већ прешли на супротну обалу. Када су у чамце пренели ковчеге, приметили су у даљини већу групу турских спахија, оне које су отерали паљбом из засеока. Отишли су по појачања, баш као што се фелдвебел и плашио. Новић је заповедио хитан покрет. Коњи и запрежна кола су остављени, и убрзо се чамци удаљише од босанске обале. Видевши да су граничари утекли реком, прогонитељи се нису ни приближавали.
* * *
Мала група сремских и славонских граничара беху последњи који су од аустријске војске напустили тло Босне у овом походу. Са собом су понели три ковчега пуна злата и турског племића. Док су чамци одмицали од обале, Али-бег Деврић скинуо је са главе свој бели турбан, симбол његовог господства, и мајско сунце обасјало је праменове његове плаве косе. Последњи пут је погледао према високим планинама чији су се врхови плавили у даљини. Знао је да их никада више неће видети. Из земље у којој је рођен, отерала га је мржња Ибрахим-бега Деврића, његовог старијег брата. Окренуо се и погледао ка славонској обали, где је почињало друго царство, са неким другим адетима, и где га је чекао нови живот.
– Милане, ко је тај Турчин? Знаш ли штогод? – упитао је, веслајући, славонски граничар Илија Кончар Фелбабу који је седео поред њега у чамцу.
– Та мани га, баћа! – промрмља бановачки граничар. – Ко зна каква је мука натерала тог акрепа да пребегне к’ нама!
Фелбаба није знао праву истину у вези Али-бега, нити се трудио да сазна. Његов задатак је био испуњен – злато и турски племић налазили су се у аустријским рукама. Он и његови другови извукли су живе главе. Није нимало жалио што напушта ту страну земљу где су важила друкчија правила. Земљу високих планина, у којој владају таштина и страст, где граница између живота и смрти није јасно омеђена, и где брат презире брата.
