Док се путници око мене смењују на перону, а машиновођа баца последњи опушак под точкове локомотиве из чијег ће оџака ускоро покуљати црна пара, моје последње минуте чекања пред полазак прекратило је размишљање о том комаду испушеног дувана.
Биљка за чију је бербу, сушење и справљање требало много труда и муке, своју употребу пронашла је у краткој паузи задовољства, а сада ће њене остатке расути ветар. Можда који дашак пепела опет падне на земљу, и тиме је врати извору.
Ту изразито занимљиву мисао прекиде ми трк једног дечака, вероватно коферџије, који ми умало не разлети свежањ хартије што чврсто држах у руци. Таман се намерих ка њему бацити сасвим нарочите грдње о томе како су данас деца немогућа и да смо ми у њихово време поштовали старије, кад ми његово лице привуче пажњу.
Дечак је имао од гарежи упрљано лице, а више од сафирно плавих очију сијао је његов осмех, пун живота.
Није био мангупски, већ невин, сасвим несвестан сопствене сметености. Узвратио бих му да не видех како у левој руци истом силином као ја хартије, стеже једну свеже убрану ружу, као тражећи некога по вагонима. Окренух главу напречац а онда се загледах у небо изнад њега. Из правца Срема гомилала се скупина облака, као да и они чекају свој ред за укрцавање на пругу Београд-Ниш.
Киша ће.
* * *
Композиција је полако покретала своје добро подмазане механичке елементе, што ја особито осећах јер сам, по обичају, седео у последњем вагону. Кондуктер се само на трен створио код мога купеа, који нисам делио ни са ким, а онда хитро продужио назад. Учинило ми се да је нешто промрмљао, али сам на то навикао. Из згужваног свежња узео сам прво парче хартије, још једаред се окренуо ка прозору, и проверио да ли у пенкалу има довољно мастила, јер не планирам стати док не испричам све.
* * *
08:30ч. Један од још увек малобројних возова кроз Краљевину Србију кренуо је према Нишу, са очекиваним доласком око 12:00ч.
Како никада нисам био жељан пажње и погледа испод ока радозналог и недобронамерног света око мене, седео сам у задњем вагону, помирен са привилегијама које то место у, за српске прилике, релативно новој направи, носи.
Испарења композиције с времена на време урезивала би ми своје мирисне ноте у ноздрве, те бејах приморан да главу намакнем кроз сасвим узак отвор на прозорском окну.
Очи су ми се полако свикавале на класје по коме јутарње сунце прави луткарску представу од сенки. Док су се нијансе жуте заводљиво примицале ка зеленој, чинило ми се да у животу има и досаднијих ствари од вишесатног осматрања ових пејзажа.
– Да ли је слободно? – чуло се у даљини мог ума, по навици занесеног лепотом касног лета. Трудих се да нејасни, али пријатни звук ставим по страни тренутних обавеза.
– Извините… – тачно иза пренуо ме је глас налик ноћном поветарцу. Освестих се и брзо окренух према прилици што стоји на вратима, очију управљених ка мени.
– Да ли је слободно? – поновила је питање, овај пут брже и несигурније.
– Да, да… – одговорио сам, чини ми се пре него што сам ишта и помислио, посрамљен чињеницом да она чека на исти.
– Изволите… – понових, збуњено, показавши јој на седиште преко пута мене.
– Хвала – узвратила је тихо, спустивши поглед као да се нечег сетила.
– Извините Ви. Ја сам се мало занео… – почео сам, враћајући се на своје седиште.
– Знате, овде је мало загушљиво, па сам морао да… нисам довршио.
Док је главу окретала према прозору, у истом оном правцу што је мене окупирао, почео сам је махинално опажати. Девојка у раним двадесетим, можда стасала за удају. Носила је бисерне минђуше, које су се једва назирале од раскошне црне косе, што јој је се попут слапа сливала према недрима. Имала је бледи младеж изнад горње усне. Нос неубичајено танак, али складан.
Када успешно објасних себи овај призор, покушао сам исто и са очима. Нисам никако умео разазнати њихову боју. Са преламањем светла кретала се између смарагда, да би у следећем попримила нијансу свеже покошене траве. Учинило ми се да у њима поигравају пламенови, а онда схватио да је то само сунчев зрак прешао преко њеног лица.
Али, у тим очима су се померали светови. Морска бура поигравала се са песком, избацујући шкољке из свог станишта. Нешто се у њима одигравало, читав један живот је пролазио у њима.
– Извините, надам се да не сметам… – нисам се спремио за њен директни поглед. Био сам убеђен да у њу зурим као лудак. Сада сам ја погнуо главу.
– Тамо је, испред, гужва… а ја не волим гужве. – наставила је, неочекивано за мене. Помислио сам да ће истог тренутка искочити и побећи од човека што се пред њом понаша као да га је разум сасвим напустио. Није да сам се осећао много другачије.
– Да. – одговорио сам гледајући постранце.
– Ни ја их не волим… брзо сам наставио. Учинило ми се да она сада гледа према мени. Нисам осећао кураж да јој узвратим.
– Зашто? – питала је. Приметих њену баршунасту боју гласа, некако је ваздух деловао свежије него раније.
– Људи, умеју бити напорни. Запиткују, загледају, не дају ти мира.
– Зато сте дошли овде, јер тражите мир?
– Да. Увек долазим овде.
– Значи, често путујете?
– Од увођења железнице, сваког месеца бар једном. Као канцеларијски писар разносим документе начелствима на југу.
– Радите у суду?
– У адвокатској канцеларији, у Београду.
– О, лепо је то. Мислим, живети у Београду.
– Има својих предности. Зар нисте и Ви… по нагласку бих рекао…
– Да, живела сам у Београду, али нисам рођена тамо. Моји су од прека.
– Аха, лепо.
Настаде ћутња, коју нисам желео прекинути некаквим претерано приватним питањем које ми је пало на ум. На пример: Да ли сте удати?, Имате ли деце?, Зашто путујете сами?. Напокон се сетих у овој прилици згодне чињенице да јој се уопште нисам представио.
– Некако смо се… нисмо се ни упознали још увек. Ја сам Аљоша.
– Марија – није ни сачекала моје „Драго ми је, а Ви сте?”, већ ми је прочитала мисли.
– Марија. „Вољена од Бога”. – потрудих се да ово звучи софистицирано, док сам изговарао са осмехом.
– Сумњам, укратко је додала, накратко извивши усне. Да ли се то насмешила?
– Господ ми је доделио лепо име. Али јадан је човек коме Бог само то да. – сама је наставила.
– Дао Вам је и лепоту. – рекао сам, и у истом зажалио.
Погледах је први пут, право. Имала је озбиљан израз лица, који се равномерно и успорено ширио у осмех, који сам сада јасно видео и чуо. Под ногама сам осетио како тло пулсира, а у ушима могао чути лупање срца.
Што је више проучавах, то сам ближе корачао путу у кривом смеру. Зар да се заљубим у девојку коју први пут видим, у првим минутима нашег познанства? Мислио сам да сам паметнији.
– Хвала, али ни лепота ми није дала превише среће у животу. – рече ми Марија, пре но што се осмех изгубио као свитац који више никада неће засијати.
– А, могу ли знати… докле путујете? – не издржах.
– Волела бих Вам рећи, да знам и сама.
– Како…?
– Путујем што даље, до последње станице. И још даље.
– Могу ли ја с Вама? – излетело ми је опет, као да мојим језиком управља неко други. – Мислим… не. Могу ли… да Вас испратим? Желим да будете сигурни.
– Неће бити потребе. Умем се чувати.
– Свака част, али… То је одлично, заправо. – помало замуцкујући, додах.
Марија поглед управи према вратима, као ишчекујући да нам се нови гост придружи. Није било никога.
– Ако могу, икако да помогнем… – сачеках да прође минут-два, док се овим не надовезах на њене речи. Марија је опет погледала ка вратима.
– Могу ли да… затворим ова врата? Бојим се, промаја ће нас докачити…
– Слободно, мени не смета. – помислих да нема знака ветру.
Марија је устала и окренула се ка вратима, загледала се прво лево, па десно, а онда их ужурбано затворила. Приметих да јој је тамнозелена хаљина вероватно од чоје и да јој савршено пристаје.
Сваки нови трен с њом у мени је рађао ковитлац између немира и еуфорије. У мом незанимљивом животу нисам имао ниједан овако снажан осећај у грудима, који се полако ширио целим телом. На коју год бих тачку снагом воље усмерио своју пажњу, на крају би се увек завршила на њој. Престајало ми је бити важно да ли ће приметити или ме укорити. Истовремено је била ослонац и понор.
Знао сам да се заљубљујем у њу.
– Марија, чиме се бавите? – питао сам је, кршећи руке.
– Ја сам… била сам… домаћица. – чинило се да јој више није толико непријатно одговарати на моја питања, или можда није имала другог избора.
– Домаћица, лепо је то. Бринули сте се о нечијем дому? У Београду има богатих породица…
– Да, има. Бринула сам се о свом дому. Заправо… дому у ком сам живела.
– Живели сте, или још живите?
– Не, више не живим тамо. Отишла сам.
– Сигурно сте оставили велику празнину. Тамо, одакле сте отишли.
– Нисам сигурна да ћу тамо икоме недостајати.
– Мени бисте недостајали.
– Ех, када би сви били као Ви.
Први пут смо једно другом узвратили осмех.
О, како сам био заљубљен тада!
Марија је свако мало загледала у своје руке, као да на њима тражи некакве трагове. Тада сам видео благе дрхтаје њених прстију.
– Марија, да ли постоји неко коме бисте недостајали?
– Не, сигурно да такав не постоји, нити је икада постојао. – одлучно је додала.
– Значи, отишли сте из родитељског дома?
– Отишла сам од мужа.
Усне су ми немо заиграле. Наставио сам гутати неизговорене речи, што су попут камена пролазиле до моје утробе, ударајући о њене зидове. Заболео ме је сваки нови уздах. Покушавао сам се прибрати.
– Знам да Вам више нисам занимљива, али тражили сте одговор од мене. – сада она прекиде туробну тишину.
Наставих гледати у њу, учинило ми се да сам пронашао боју њених очију. Биле су боје раних маслина.
– Да ли сте… и даље удати?
– Зашто ме то питате?
– Зато што… желим да Вас оженим. Ја Вас волим.
Марија скочи са седишта и појури ка вратима, али у следећем трену спусти кваку, окрену се и оде до прозора. Брзо је дисала.
Не знам колико је времена прошло, пре него сам и сам устао. У просторији завлада чудна хармонија удаљених звукова, које ствара парна локомотива. Последњим одјецима разума трудих се да је не додирнем.
– Ја се, извињавам, Марија. Опростите мени на лудој памети, знам да делује безумно свака реч коју сам изрекао. Опростите!
Тихо се удаљавајући ка седишту, видех да се девојка полако окреће према мени. Њено дисање претворило се у пригушени јецај, а на лицу јој приметих сузе.
Деловало је као да би росне капљице сваког часа могле прерасти у пљусак патње и очајања. Нисам то желео рећи, али тај жалосни израз није одузео ништа њеној лепоти. Напротив.
– Не, опростите Ви, Аљоша. Не заслужујете овај терет који са собом носим – говорила је док је брисала влажне очи. – Ви заслужујете све најбоље. Добар сте човек.
– Извините, мораћу да изађем.
Кренула је ка вратима. Док их је отварала, чинило ми се да последњи зраци светла замичу за њом, а над просторијом се надвија нејасни мрак, иако је дан тек у наступању. Скоро ће подне.
– Марија! – викнух, таман да јој привучем пажњу, а не и уплашим. – Ја стојим иза онога што сам рекао. И то се неће променити ни када Ви одете. – задрхтао ми је глас. – Спреман сам да поделим са Вама терет који носите, колики год да је. Заједно ћемо га лакше поднети.
Марија је држала кваку на вратима, али је сада другу приљубила за стакло.
– Морала сам, да побегнем… од њега… – почела је. – Тукао ме је, сваки дан. Сваку ноћ. Отео ме је од мати и оца. А зашто? Да би ме тукао. Да би ме, ускоро, и убио… нисам желела, ништа од тога! – Марија је бризнула у плач. Био сам пренеражен њеном тугом.
Нисам знао како да утешим жену. Заправо, нисам знао како да утешим никога, па ни себе. Био сам усамљеник, са мало пријатеља и наде у љубав, уроњен у књиге и њихове светове.
Ипак, ухватио сам је за руке да не посрне. Сва унутрашња бол потпуно јој је одузела снагу. Учиних то без размишљања, као да ми је то свагдашња дужност.
Сада је села поред мене, трудећи се да прибере озбиљан израз и поврати разум. И даље сам је држао за руке.
– Марија… жао ми је. – говорио сам, гледајући у то намучено биће. – да сам само знао, да сам Вас познавао раније… учинио бих све, стао бих пред сваку олују што би кренула ка Вама. Дозволите ми да Вам помогнем! – говорио сам у даху.
– Не можете ми помоћи. Нико не може. – с тешким уздахом је ово изговорила.
– Онај ко Вас воли, све ће учинити за Вас. Ја сам Вас заволео. Само реците шта.
– Ви… не разумете. Мене траже.
– Ваш муж?
– Не, његови… пријатељи… опасни пријатељи.
Марија је деловала преплашено и све одсутније, а ја сам се, још увек у стању чудног магновења, трудио размислити о свом тренутном положају.
– Да ли сте се развели од њега?
– Желела сам… али… он је хтео да ме спречи.
– Ја ћу, ја ћу Вас сакрити. Ако треба за Вас ћу погинути. Зар има часније смрти, до жртвовања за своју љубав?
– О, Аљоша! Да само имам још један живот…
– Не! Немојте одустајати од овог. Не пре него што Вам изнесем сопствену понуду.
Марија се мало примири, па упути поглед пун наде. Зар бих је смео разочарати?
– Путујте са мном. Ако нас неко пита, рећи ћу да сте моја супруга, Ви немојте ништа говорити. Још мало па ћемо стићи у Ниш. Тамо имам пријатеље. Склонићу Вас на сигурно.
А када се ствар примири, повућићу везе и озваничити развод. Потом ћу Вас оженити. Потом ћу Вас усрећити, као и Ви мене.
– Аљоша, драги мој! – Марија викну и чини се свом силином свог крхког тела, баци ми се у загрљај. Нисам знао како реаговати, нисам знао размишљати. Само сам се препустио. Мирисала је на пољско цвеће.
Не знам колико је времена потрајало то блаженство, али сам знао да је овај живот толико јадан и труо, да је већи смисао црву живети, но човеку без вољене љубави.
Шта ја имам од скупих фракова и мундира, чему балови и банкети, каквим се то мртвилом душе хвале моји другови? Да ли су они за целу младост спознали ово што сам ја, у само пар сати?
Из тих збрканих мисли пробуди ме лупање на врата нашег купеа. Боже, колико сам само патио јер ме спољни свет одваја од њених густих праменова, што се преплићу по мом лицу. Желео сам да ме проклета стварност не раздваја од сна.
Али, куцање је било све гласније, те се натерах да отворим очи. Кондуктер у запрљано плавом оделу био је средњих година, а уста су му се неизменично отварала, испуштајући неме звукове. Полако сам се одвајао од Маријиног загрљаја, и осетио да је задрхтала.
– Добар дан, ускоро силазимо.
– Добар дан, овај пут не каснимо? – покушавах скренути пажњу са гошће на мом седишту. Изгледала је узнемирено и оборене главе посматрала прашину што се диже са пода.
– Да, овај… не путујете сами? – кондуктер је све време гледао према девојци.
– Не, то ми је… супруга. Надам се да је све у реду? – питао сам, наизглед збуњено.
– Па, искрено, није баш. Јављено нам је из Београда да имамо бегунца, који се можда укрцао на овај воз. Па све проверавамо.
– Бегунца? – упитах, сада заиста збуњен.
– Једну жену. У ствари…
Савладах себе да не погледам ка Марији. Сигурно је престрављена. Зар је толики грех побећи од мужа силника? Мора да је бедник на високом положају. Човек који не уме да воли овакву жену, узалуд троши ваздух на овом свету.
– Е, чуда ли! – театрално раширих руке. – У том случају, желим Вам срећу да је пронађете. Ми се полако припремамо да сиђемо, па нас опростите. – кренуо сам да затварам врата.
– Ништа, ништа, само се пазите. Кажу да је наоружана. Већ је убила једног тамо…
Срећа беше у томе што кондуктер то рече у одласку, па није спазио моју скамењену фигуру која га је пратила, све док га потпуно не изгубих из видног поља.
– Аљоша… – чух иза себе, и осетих трнце као први пут, пре који сат, када се појавила на истим овим вратима, као бегунац.
Окренуо сам се и угледао је. Није изгледала као особа која би убила жутог мрава, а не човека, макар био најљући душманин. Макар и то заслужио.
Прибила се уза зид купеа и плачним очима гледала стидно, као дете ухваћено у крађи комшијских смокви. Знао сам да њу траже, а опет, никако нисам могао повезати дело, са женом испред мене.
Штавише, чинило ми се као да сам ја злобник у овоме, да ме се Марија сада плаши и како у мени види још једног човека који ће јој наудити.
А да ли би она мени наудила?
О, како сам то само могао помислити!
– Нисам, нисам хтела. Он, он ме је хтео убити. Кад сам му рекла да одлазим, да желим развод, да не могу више. Потегао је нож, убио би ме! Али… спотакао се, пао и испустио оружје из руку. Тада сам схватила, тада сам знала, тада сам се свега сетила. Никада нећу бити слободна, уколико не учиним то. Или он, или ја. Шта сам могла?
Ридала је док ми се исповедала, па једва и разазнах шта говори, али ниједног тренутка, ниједну реч нисам окренуо против ње.
– Полако, Марија… разумем те. – говорио сам.
И проклето се борио да то заиста и чиним. Зар да моја осећања замагле сурову реалност живота. Па, побогу, ја је једва познајем!
Како знам да ми говори истину? Али, не, само је погледај. Зар би ико посумњао у њене речи? То није наивност, већ чињеница. Анђели су принуђени на грех, ако желе на Земљи преживети. Да, она је анђео. Она је моја судбина!
Ухватих је за рамена, па управих браду наспрам мог лица. Говорио сам јој тихо и полако. Слушала је.
– Све те разумем. А сад ме слушај. Наш договор остаје. Спреми се за излазак. Мораш се средити, да не привлачимо пажњу. У реду? – климнула је главом.
– Хајде, све ће бити добро. Наћи ћемо решење, и то твоје, дело… начињено је у самоодбрани, ослободиће те свих оптужби. Стаћу испред сваког ко мисли другачије! Не, неће те никада ни ухватити. Променићеш име, презиме. Град. Ако треба и земљу. Сада си са мном, заштитићу те, малена.
– Аљоша, али… није било у самоодбрани. – једва је изговорила.
– Ја сам то желела. Не… ја сам то морала! Све друго водило ме је у смрт.
– Скот је добио шта је заслужио. Нека! Процедих кроз зубе. – и ако Бог да, добиће сваки који се слично понаша.
Локомотива се огласила. Чух глас кондуктера који се полако приближава. Стигли смо у Ниш.
Желећи да поред њега прођемо без даље потребе за разговором, поздравих га шеширом и пожурих са Маријом ка излазу. Држао сам је чврсто за руку.
Тачно је подне. На перону нас је сачекала ретка светина и неколико коферџија. Небо је овде било посуто загасито сивим облацима, који су сунце препустили одмору. Киша ће.
– Аљоша, где ћемо? – питала ме је, и даље уплашена. Жао ми је што је ни моје присуство није могло умирити. А толико сам желео да је заштитим.
– Идемо тамо – показах јој у правцу трга и гостионице за коју сам знао да има услугу ноћивања.
– Овде те нико не познаје, не брини, сада си са мном.
– Марија! – чуло се, наједном удаљено, а потом опет, ближе перону.
У само пар тренутака пред нама се створише двојица мушкараца. Нису жандарми, помислих. Они не носе катран црна одела, каква наликују београдској господи. Али, ни београдска господа не носе кратке револвере за појасом.
– Господо? – назвах их грешком. Били су бандити.
Следеће што осетих је попуштање Маријине руке. Одмакла се неколико корака испред мене, а онда погледала накратко. Нисам успео ухватити њен израз, чини ми се да је био спокојан.
– Кучко, већ си нашла замену! – проговори старији међу њима, који стајаше наспрам ње. Његове речи толико су ме погодиле, да нисам ни приметио када је други извадио револвер и устремио га ка нама.
Чуо сам пуцањ.
Деловало ми је невероватно да ниједан није стигао до мене, али није ми ни био намењен. Марија се већ сручила на песковиту, прашњаву земљу испред пруге, кад бандити већ нестадоше иза вагона.
– Не, Боже! – крикнух толико да ме је дроб заболела. Маријин крик нисам чуо. Потрчах ка њој, са надом самртника и вером хулника. Знао сам да је крај.
Марија, моја несрећна, гасила се преда мном, свесна тек толико да намести последњи осмејак. Чинило ми се да је помирена, и више није уплашена.
Подигох јој лице са тла, сада смо обоје били у смеси од пепела и крви. Стегао сам је у наручје као никада до тада, у страху да је то не узнемири. А желео сам, толико сам желео, да је никада не пустим.
Морало је раније. Морала је да осети.
– Марија, о, душо… – шапутао сам и јецао у неједнаким размацима, не желећи да јој поново угледам лице, јер знао сам, да у њеним очима више нема живота. А било га је, тако пуно. У њима је толико тога требало набујати. Више нисам осећао топлину њеног тела. Бандити су обавили посао. Њиховог пријатеља више нема. А нема ни Марије.
Зар има часније смрти, до жртвовања за своју љубав?
* * *
Ово није исти воз за Ниш. Нити ме испод ока загледује исти кондуктер, у чуду јер већ седму годину, сваког месеца, путујем истом трасом, у задњем вагону. Не радим више у канцеларији, али путујем.
Трудим се да оживим сећања.
Трудим се да оживим осећања.
Трудим се да нађем разлог да постојим.
Не надам се више ничему.
Сем да још једном иза леђа чујем: „Да ли је слободно?”.
Сем да ми на врата купеа, још једном покуца она.