‒ Слобода, синовац, слобода у билом ком контексту, то ти је права ствар. Као што видиш, нама се у несрећи посрећило. Дај да остваримо наше, за живота неостварљиве, снове.
‒ Стрико, ипак ми је жао због удеса. Признај, ти си крив. Опоменуо сам те да се рампа спушта, а ти… гас до даске. И, шта смо ми сада?
‒ Синовац, нека буде како ти кажеш. А шта смо сада, то ни сам Господ не зна. Јесу нас сахранили али, због силине судара и пренагле смрти, душе нам, као што видиш, још увек лутају овоземаљским царством. Осећам, нас смо двојица, синовац, привилеговани од неке више силе. Зато, будимо спокојни.
‒ Стрико, немој тако. Стрина је сигурно у великој жалости. О својима да не причам.
‒ Твоја породица уистину пати. Сви до једног. Кад је моја жена у питању, страшно грешиш. То ти је, синовац, вештица. Варала ме и пре, а сад, сад има да проба сваки кривак у вароши.
‒ Стрико, немој тако!
‒ То је истина, уверићеш се и сам једнога дана.
* * *
Ноћ је свежа али пријатна. Два мушкарца иду према вили господина Рилака. Са садржином њиховог дијалога већ сте упознати.
Вила је добро обезбеђена. Поред главне улазне капије стоји стражар, то јест, телохранитељ. Рилак је познати дилер опојних дрога. О томе се, наравно, ни шапутало није. Неписана правила јача су од писаних.
Јоксим се овог пута не плаши краља ни његових телохранитеља, тачније, телобранитеља. Горила му поред улазне капије делује смешно. Јована, Јоксимовог синовца, никако да напусти трема, осећа се као да је још увек жив. Тачно је да су били изван својих некадашњих тела, ипак…
‒ Синовац, не умире се два пута, веруј ми – старији мушкарац храбри млађег.
‒ Стрико, нека буде што бити мора, ионако нас нико на овом свету више не очекује.
Крупан, мишићав мушкарац, сав у тетоважи, посматра двојицу нежељених намерника. Брзо процењује: нема потребе да употребљава оружје; ако затреба, задавиће скитнице голим рукама. Старији га мушкарац дуго посматра, а потом му, без имало устручавања, наређује да отвори капију. Код мишићавог човека незнанчева шала изазива бес… Ипак им је, поставио питање не скривајући иронију:
‒ Господа би колима унутра?
‒ Будало, видиш да вам у госте долазимо пешице. Нама је једино стало да нам ти отвориш капију па да се, као права господа, ушетамо у вашу јазбину.
Човек, који је свашта у животу чуо и видео, није могао да верује својим ушима и очима. Пун је месец, јасно види два мушкарца, види да су… да су некако чудни, од глади скоро провидни. Њихово понашање је прихватио као понашање два лудака који му иду на живце, и које треба што пре отерати. Кренуо је ка Јоксиму са очигледном намером. Брзо је схватио да му снага, хитрост и вештина нису ни од какве користи.
Лак попут пера, Јоксим се попео на капију и почео да скакуће по њој. Јован више није хтео да остане по страни, пришао је забезекнутом телохранитељу и показао му шипак. Човек, коме није било страно да неког задави или убије, који је и у много тежим ситуацијама остајао хладнокрван, отворио је ватру на ненаоружане људе. Док је смртоносно олово летело на све стране, помислио је:
‒ Смејаће ми се, још како ће ми се смејати. Која узбуна због два најобичнија пробисвета. Баш сам баксуз, толико преживљеног, а да ме исмеју две протуве.
Ускоро је још неко запуцао. Исмејани телохранитељ је одговорио.
Јоксим и Јован су затекли господина Рилака како са горилом трчи према капији. Били су наоружани до зуба. Јоксим није хтео да пропусти прилику да се добро забави, тако добро да је такозвани краљ сутрадан завршио у Душевној болници.
* * *
Летња спарна ноћ. Јован је све боље расположен. Он, који пасош никад није имао, лута без проблема по белом свету. Колико је пута маштао да путује, путује, путује… Његов стриц Јоксим знао је у шали да каже:
‒ Ми смо светски путници, имамо пасоше под редним бројевима један и два. Ко зна где су заведени. Како на млађима свет остаје, препуштам ти пасош број један.
Јован је приметио да његов стриц није, као претходних ноћи, расположен.
‒ Стрико, зашто си тужан, није нам прва гранична рампа.
‒ Тужан сам синовац, јер сам се се сетио оца и свог деде. Отац ми је погинуо на данашњи дан. Веровао ти мени или не, и деда. Оца ми убише недалеко од граничног прелаза, деду на самом граничном прелазу.
‒ Чуо сам нешто о деда Градимиру, о прадеди Јордану ништа.
‒ Отац ми је, нека му душа почива у миру, шверцовао дуван. Тада се то строго кажњавало. Тог дана, отац није имао среће, налетео је у неком шумарку на граничну патролу. Није послушао команду да стане. Само што је потрчао, патрола је припуцала. Да су га бар ранили, овако, рано остадох без оца. Није он шверцовао дуван да би се обогатио већ да би своју чељад прехранио.
‒ А прадеда Јордан, како је он погинуо?
‒ Опет на граници. За разлику од његовог сина он је погинуо на самом граничном прелазу. Замисли, решио ожењен човек да се ожени женом из суседне државе. Упознао је у варошици преко границе; боравио тамо неким послом. Мислио је, варош је близу границе, лако ће утећи потери. Знао је да девојка има вереника али се није поколебао.
Толико је мој деда био тврдоглав и умишљен да није хтео да заобиђе гранични прелаз. Могао је да пређе на неком другом месту јер у то време граница није била добро чувана. Могао је а није, сматрао је то кукавичлуком.
Не знам како је младожења сазнао за отмицу, мада ту отмице није било, жена је драговољно пошла са Јорданом. Знам једино да га је вереник те девојке убио из пушке сачмаре. Кажу да је убица пуцао из непосредне близине, да је од силине ударца мој деда завршио пресамићен преко рампе.
Уместо да бежи, жена је пришла мом деди, подигла га са рампе и, већ мртвог, загрлила. Тај загрљај је и њу коштао живота.
Дивна љубавна прича. Да ли би Анђела због мене страдала – и Јован уздахну.
* * *
Јоксим и Јован лутају светом. Лепо им је; диве се људима, обичајима, пределима… Ипак, једне ноћи, Јоксим је изненадио Јована:
‒ Синовац, да будем искрен, ужелео сам се родног краја.
‒ Стрико, и ја! Зашто одмах не кренемо на пут?
‒ Синовац, једино нас тамо могу решити овог и оваквог живота. А ја сам, ето, заволео овај наш живот после оне језиве смрти. Која све чудеса не видесмо. Ипак, свет се гадно ускомешао, нешто ме вуче ка завичају. Све једнако мислим, време је да се на кратко вратимо у свој завичај па нека буде шта буде.
‒ Стрико, обиђосмо свет, нико нам не науди, а ти се бојиш од наших људи. Не разумем!
‒ Видим да не схваташ у чему је проблем. Синовац, наша су тела тамо, и само нам тамо могу… Не знам шта да ти кажем.
‒ Светски пасош број један гласа да ризикујемо.
‒ Светски пасош број два, такође.
‒ Стрико, сети се, како сам у Америци зезао оног њиховог доброг кошаркаша. Свака ми је рампа успевала. Кад је избезумљен кошаркаш ушао у свлачионицу, заплакао је. Стрико, на енглеском сам му објаснио да сам се нашалио, да су у питању вампирска посла. Извини за ово, вампирска посла. Замисли, севнула је његова песница, ништа од узвишености и културе. После завичаја на уму имам Индију, Бразил, ма да не набрајам. Да будем искрен, било ми је драго што се ниси бунио да одлазимо и у ноћне клубове.
‒ Синовац, ја нисам настрадао у стопетој, већ у педесетој години.
* * *
Граница. Јоксим је узбуђен, повратак у домовину враћа га у оно време док је био жив. Да не би размишљао о повратку у завичај, пење се на рампу. Показује Јовану руком да и он то уради. Јован његов покрет не примећује, он гледа у девојку која је поред рампе. Јован за тренутак заборавља ко је и шта је, жели девојци да полети у загрљај. Девојка у том часу примећује Јована. Њен крик је узбудио све затечене на граничном прелазу.
Настаје права паника. Рука успаничене девојке, укочена у ваздуху, показује у правцу Јована. Јоксим силази са рампе, прилази Јовану, и бива му јасно у чему је проблем.
Полицајци и цариници прилазе девојци. Један од полицајаца је теши, а други јој поставља питање.
‒ Он је, он је…
Поново је крикнула. А кад се за трен примирила, промуцала је:
‒ Они су, они су…
Јован види Обрада. Обрада који грли уплашену Анђелу. Али, и Обрад је убрзо угледао Јоксима и Јована. Онесвешћује се. Старији полицајац се обраћа млађем:
‒ Колега, знам који су типови у питању. Остани хладнокрван, да их изненадимо. Сигурно су убице. Девојка и младић су их препознали.
‒ А ја бих рекао да су угледали утваре – одговори млађи полицајац.
Никоме на граничном прелазу није било јасно шта се збива. Дуго је требало присутнима да дођу до даха. Сви су очекивали да виде крв и лешеве. Не би ништа од тога.
Анђела и Обрад, њен муж, морали су да дају изјаве. Полицајци нису били ради да саставе записник о вампирима. Да двоје младих прогласе лудим особама… како… и сами су се уверили у могућност немогућег. На крају је старији полицајац нашао решење:
‒ Слободни сте. И, памет у главу, што се догодило, није се догодило. Узрок свему је ваш премор, дуго путујете.
* * *
На обронку Плаве планине [1] налази се варошица Б. Живот је у том месту, до повратка Анђеле и Обрада, текао мирно, тачније, заударао је на чамотињу. Чувши причу о повампиреним суграђанима, људи су у варошици оживели.
Вест се ширила од куће до куће, сви су се одједном сетили Јоксима и Јована, пружне рампе, велике несреће. Било је и оних који су такву вест подвргли спрдњи, а међу првима би Јоксимова удовица Пелагија.
‒ Преварила га бештија у белом свету. Сад потежу покојнике како би се без бруке развели.
Наредне ноћи, Пелагија се уверила да млади брачни пар није у кризи, већ да је она пред великим искушењем. Лично је видела свог покојног Јоксима поред брачног кревета. Видела, и чула како каже синовцу Јовану:
‒ Синовац, сад верујеш у оно што сам ти причао… Варала ме и за време живота.
‒ Види кога је сад нашла, поштарчића. Мора да су једино њима плате редовне.
Пелагија је, и поред запрепашћења, реаговала на свој уобичајени начин:
‒ Сотоне, бежите из моје собе. Ја сам честита жена.
Њена је дрека пробудила поштара. Погледао је у правцу зидног сата. Видевши да је један сат иза поноћи, заусти да протестује што је пробуђен из слатког сна. Тада је угледао, а потом и чуо, покојног Јована:
‒ Дарко, мајка може да ти буде. Да ствар буде још гора, она ти је и даља рођака.
Пелагија схвати сву озбиљност ситуације тек кад поштар Дарко, онако наг, излете кроз отворен прозор. Мора да је пад био веома незгодан, одмах је почео да запомаже.
‒ Пелагија, Пелагија, где ће ти душа – упита је Јоксим.
‒ Не знам где ће моја, твоја ће тамо где јој је и место. После првих сунчевих зрака идем по глогов колац.
‒ Лупеташ, није Јоксим оно што је некад био. Пола света смо обишли, све и свашта видели, богами, много смо тога и научили. Покушаш ли да нам гробове скрнавиш, жива ћеш горети. Људи се већ окупљају испод прозора, помажу поштарчићу. Ред је да им се, тако нага, придружиш.
‒ Јоксиме, ти ниси нормалан – први пут Пелагија показа своју немоћ.
‒ Код нас нема нормалних и ненормалних. Синовац, претвори је у најружнију бабу на свету; да јој ни један мушкарац до краја живота не…
Не чекајући да јој покојни муж заврши реченицу, Пелагија пожури ка окупљеним комшијама.
‒ Стрико, ми такву моћ немамо – Јован ће.
‒ Синовац, намерно сам то казао, знам да она још увек не може без… Манимо се тога, да ми на време пронађемо неко добро сеновито место. Обишли смо Европу и Америку, вратили смо се да обиђемо завичај, ја бих ових дана на пут. Индија!
‒ Стрико, више не морамо да замишљамо и маштамо. Индија, него шта. И Бразил, замисли, Бразил! Јоксим у соби угледа поштанску капу и перику.
‒ Синовац, пре свега, да мало испрепадамо окупљени свет испод прозора. Шта бацаш?
‒ Стрико, са задовољством, поштанску капу.
Када су капа и перика излетели кроз отворен прозор, окупљени су се разбежали.
Ускоро, Јоксим и Јован нехајно прођоше поред два нага људска тела. На жениној глави је била накривљена поштанска капа, а на мушкарчевој перика.
Иза поноћи, Варошицу Б. испуни смех. Јоксимов и Јованов смех као да је био заразан. Варошица се по први пут тресла од смеха. Смех се тек у првим јутарњим сатима преселио у густе шуме Плаве планине.
