или Прича о љубави која заслужује да остане забиљежена.
Радећи мој посао ишла сам на многе тужне парастосе. Али, једна прича од прије десетак година ми се заувијек урезала у срце, душу и мозак.
Нећу помињати гдје је то и када било. Није ни битно. На том парастосу преко пута мене и колегинице сједила је жена за коју смо одмах схватиле да не припада ту. Спонтано смо с њом ушле у причу. Она је дошла на обиљежавање не знам ни које годишњице убиства своје студентске љубави. Њих двоје нису били исте националности. У његово село је прије рата с њим долазила много пута. И она нам исприча причу о љубави коју није ни смрт прекинула.
Не знам како и зашто сам била индискретна, али просто је из мене излетјело питање: „Јесте ли удати, имате ли породицу?”.
Она је само одмахнула главом. Све ми је било јасно. Она њега и даље воли.
До Бањалуке сам у ауту гутала сузе. И идуће године нисам ишла на то обиљежавање. Упитах колегиницу која је ишла да ли је била Ивана. Рече ми да јесте…
