Темељно увежбаваним, лаким и нечујним кораком, револвераш се опрезно кретао шумом, строго водећи рачуна о сваком свом покрету. Сунце већ давно беше зашло и тама је око дрвећа свила своје непрозирно царство. Потпуно одевен у црно, од чизама на ногама до шешира на глави, револвераш се у одсуству месечине савршено стопио са тамом, тако да га људске очи никад не би разазнале у њој. Но, управо у томе је био његов проблем, што посла није имао са људским бићем, већ се налазио на трагу вампирици, бештији којој је тама природно окружење, и која је у њој савршено видела очима ноћног предатора. Била је то по револвераша врло неугодна ситуација, у којој се нашао искључиво својом кривицом. Само је требао сместити сребрни метак бештији у срце, али му је задрхтала рука на револверу. Питао се одакле је дошао тај изненадни тремор, да ли му то душа саопштава како више не може поднети терет убијених чудовишта и људи. Догађало се већ другима, и у његовој бранши најамника сматрано је за озбиљну ствар, која може довести до тога да заувек окачи револвер о клин. Стресао се од саме помисли на то и обећао себи да ће, након што сврши посао са крвопијом, потражити оног видара за кога се причало да подједнако добро крпи и месо и психу.
Револвер је револверашу представљао много више од пуког средства којим је себи прибављао егзистенцију. Било је то пре свега питање његовог идентитета, садржано у идеји да је без револвера нико и ништа. Зато га је могућност да напусти револверашку професију бринула више од вампирице за којом је трагао. Њој се ионако лоше писало. Истина да је пропустио прилику убити је на месту сребрним метком кроз срце, али ју је ранио. А рану од сребра, колико му је било познато, још ниједан вампир није преболео. Сребро је за вампире било смртно отровно и револвераш је био убеђен да крвопија негде умире у агонији, и сама жалећи што метак није примила у срце. Но, требао му је доказ којим ће сељане, који су га најмили да убије вампирицу, уверити да их је решио бештије, што је у својој глади за крвљу терорисала њихово село. Зато је морао пронаћи крвопију без обзира у каквом стању била.
У контакту са сребром крв вампирице је постајала флуоресцентна, и револверашу није било тешко пратити светлуцаве трагове по шуми што су капали из бештијине ране. Кад ју је пронашао, лежала је непомична на боку, окренута му леђима. Флуоресцентни круг испод њеног левог рамена указивао је на место где јој је сребрни метак ушао у тело. Револвераш је опрезно пришао и закотрљао је ногом. Вампирица се млитаво опружила на леђима. Њена бледа кожа искрила је због сребра у телу, и револвераш је чак и у мрклом мраку јасно видео црте њеног лица. Крвопија није давала знаке живота, па је револвераш посегнуо за кратком секиром заденутом за појас, не би ли јој одрубио главу и приложио је сељанима као потврду успешно обављеног посла. Таман кад је замахнуо са секиром у десници, вампирица је изненада отворила очи и нагло се придигла са земље, ударивши га обема рукама у прса. Застрашујућом снагом одбацила га је од тла и он је полетео кроз ваздух, треснувши леђима о дрво.
Неко време, није знао тачно колико, револвераш је лежао без свести. Када је отворио очи, вампирица се надносила над њиме. У једној руци држала је његов револвер, а у другој извађене сребрне метке. Ликовала је, што се дало видети по злобном осмеху, који јој је све време играо на лицу.
„Мислио си да си ме решио сребрним метком, зар не?”, упитала је вампирица.
Револвераш је ћутао и све време тешко дисао због ударца леђима о дрво.
„Вероватно би тако и било”, наставила је вампирица, „да извесни чаробњак са тамне стране, по имену Велизар Цар, није пронашао противотров за сребро, који, истина, безобразно скупо наплаћује нама вампирима, али не мари, исплати се одрешити кесу. Уосталом, видиш и сам.”
„Могла бих сад одмах да ти попијем сву крв, да те исцедим до последње капи”, облизивала се крвопија, „али нећу. Била би то исувише брза и лака смрт за тебе. Уместо тога, цедићу те данима, кап по кап, да имаш времена кајати се што си покушао да ме убијеш. А онда ћу се посебно обрачунати и са сељанима што су те унајмили. Искусиће гнев вампира, да им никад више не падне напамет да такво нешто ураде.”
„Слушај бештијо”, револвераш је у међувремену повратио дах. „Не можеш људима замерити што су хтели да се одбране од пошасти, тј. од тебе. Ниси ваљда очекивала да ће мирно прихватити да ти буду храна?”
„То је кључна реч, храна”, рече вампирица. „Они су за мене као што је за њих стока, коју кољу и не жале је, пунећи њеним месом стомаке. Зар ја онда треба њих да жалим? О не, никако.”
„И само једну ствар да ти напоменем”, срџба изби на вампирицином лицу. „Да ме више никад, али никад, ниси назвао бештијом.”
Револвераш се гласно насмејао. „О ал’ си увредљива, као да сам ти ја крив што си бештија.”
Погодио је право у мету, као метком. Дотакао је речима крвопијин живац и она је, раздражена, јурнула исуканим очњацима ка његовом врату.
Одјекнуо је пуцањ, један па други. Ватра је севала из револверашевог скривеног пиштоља, одбацујући барутном силом вампирицу уназад. Истина, нису то били сребрни меци, већ обични, који крвопији нису могли нанети већу штету, и од чијих се рана њено тело лако и брзо опорављало. Међутим, то је револверашу дало времена да се откотрља у страну, свега пар метара до места где му је секира испала кад га је вампирица грунула у прса. Латио се секире и замахнуо, свестан да има још само тај покушај. Оруђе је полетело кроз ваздух. Вампирица није стигла ни да узвикне од изненађења кад јој је сечиво прошло кроз врат и одвојило главу од остатка тела.
Обезглављен труп насумично је млатарао рукама. Пазећи да га не закачи својим убојитим канџама, револвераш се опрезно примакао и зарио глогов колац тамо где је раније требао похранити сребрни метак – крвопији у срце. У исти мах, труп се стропоштао на земљу и угљенисао се. Револвераш је дограбио врећу и у њу убацио вампирицину главу. Требала му је да је сељанима приложи као доказ обављеног посла и да од њих преузме своју заслужену награду, коју је овог пута извојевао теже него што је очекивао. И баш зато, био је чврсто решен да је потроши на поменутог видара, који ће му закрпити пукотину у психи, не би ли наставио ловити чудовишта и људе, што беше променљиво од послодавца до послодавца.
