Покушавао је да руком заклони тешко Сунце које га је пекло. Нека чудна, врућа, бледуњава зора га је протресла. Бат корака нервозно се мотао око њега. Ужурбани људи у плавичастим униформама јурцали су као да имају неки виши циљ да га збуњују. Тихо опсова и устаде. Прашњаво ћебе пажљиво умота и постави га на ранац. Претходно извуче из њега комад хлеба, у који су се умотали кончићи офуцане тканине. Покуша да их извуче, али после пар лоших покушаја одустаје и уграби повећи залогај. Није поштено јео од када је дошао у ову Богом заборављену земљу. Кад би само могао да једну ноћ проведе у свом великом чистом кревету. Чезнуо је да осети свежину перјаног јастука ујутро. Склопи очи и учини да блато и глад ишчезну на трен. Каква корист од снова. Врати се у стварност и извади кончић који му се заплео око зуба. Набаци тешку опрему на леђа и крену за низом плавичастих људи сличних себи.
Тешко је ходао у преуским чизмама, али на тај бол се некако већ навикао. Био му је као путоказ у стварност. Код куће су га ионако превише критиковали да је сањар. Остали су се скупљали око пурњајућег казана из кога се ширио неки слатко-кисели мирис. Нека ретка чорбица, зачињена покојим сувопарним комадом кромпира, му је изгледала као гозба. Стрпљиво сачека свој ред и послушно испружи своју порцију, коју уредно напунише до врха. Јео је халапљиво, откидајући превелике комаде хлеба и заливајући их врућом смесом.
Таман је кренуо да ужива, док му је опрљени језик од вреле хране почео да осећа укусе, када га неко грубо одгурну у страну. Бесно погледа у високог човека са брковима које је вероватно тримовао лењиром.
— Михаеле Раценбергеру, ти си срамота за царску војску! Торњај се на рапорт код капетана!
— Разумем, господине!
Неспретно се провуче покрај пар војника и отрча према белим шаторима који су постављени на малом узвишењу. Док је ишао, питао се шта је урадио. Пребирао је по мислима, али ниједну грешку није могао да пронађе. Чак му је и униформа била чистија од осталих. Било како било, код капетана се не иде тек тако. Загрцну се кад помисли да би га могао бацити међу јуришнике у прве редове. Одједном га они жуљеви стварности заболеше више него икада.
Застаде пред улазом где му је један стражар, љутитог израза, али очито сит, немо показао да може да уђе. Лагано укорачи унутра, као у страху да неког не пробуди. Капетан, крупни човек нестварно грубог лица, се као какав алхемичар надвио над лавор и избријавао већ поприлично одран образ. Окрену се на тренутак да види ко је ушао, и поново врати својеручном мучењу.
— Нема ништа горе него тупа бритва. Слажете ли се, Раценбергеру? — упита капетан.
— Да, господине капетане, нема ништа горе.
Толико брзо стаде у став „мирно“ да му се капа смешно накриви на шиљатој глави. То измами неки слаб покушај капетана да направи смешак, који је јадном примерку редова у ставу „мирно“ изгледао као њушка неког олињалог кера.
— У реду је, Раценбергеру, не морате од раног јутра бити полтрон. Вољно. Додајте ми пешкир, ено га тамо поред кошуље.
Махнуо је немарно руком, а потом пљуснуо водом по измрцвареном лицу. Редов му га додаде и поново се повуче.
— Јављам се по наређењу каплара Милера.
— Знам, знам, ја сам га и послао по тебе.
Загледао се у узано огледало језиком растежући кожу образа, тражећи још неки део који није дотакао, откривајући неку длачицу издајника.
— Шта да радим са тобом, Раценбергеру? Одговори ми, имаш допуштење да говориш.
— О чему, господине?
— Шта да радим са тобом. Видиш, царска војска, чији смо ми део, не може себи да дозволи да му тамо неки војничић увлачи црва сумње у његове редове.
— Не разумем, господине капетане.
— Ма разумеш ти, Раценбергеру, разумеш. Штитио сам те, кад год сам могао. Знам да си крхког здравља, и тако ситан нам ниси од неке користи превише, али када ми неко такав увлачи страх и несигурност у војску, онда таквог треба уверити да није у праву.
— Ја, ја… ја заиста не знам шта сам…
Капетан подиже руку и војник се поново врати у став „мирно“. Приђе му довољно да је могао да осети дувански задах.
— Пријављено ми је шта си синоћ говорио међу војском. Треба ли да те подсетим? Рекао си: „Нисмо ни требали овамо да долазимо“, или можда оно „Ми ћемо да ратујемо, а главоње ће да једу прасетину“, или можда када си споменуо и цара — изговори капетан, хладан.
Официр га је гледао каменог лица, да су му се жмарци спустили низ кичму. Готов је. Неко ме је откуцао, помисли.
— Па време је да те научим вредностима царске војске. Она од млакоња прави људе, а ја не бих себи опростио да од тебе не буде човек. Видиш, размишљао сам како то да урадим, и мислим да сам нашао решење.
Приђе му са стране и тресну га толико по леђима да се овај закашља.
— Одлучио сам да те пребацим у курирску службу.
Војник који је дотад стајао у беспрекорном ставу „мирно“ се заљуља и да се не ухвати за шипку — рам од шатора — сручио би се као свећа.
— Ма шта си ми тако позеленео, радуј се, унапређен си.
Капетан церекао се зверски, док му је саопштавао. И кроз тај исти церек му рече да је слободан и да се јави у свој нови вод.
Белог лица изађе из шатора и подиже поглед ка оном истом стражару. Овај се нескривено смејао, гледајући га сажаљиво. Застао је на трен, а потом се сломљено окрену и крену низ падину. Онако у одласку, стражар му добаци:
— Срећно… требаће ти.
И стаде се још јаче смејати. Жгољави војник, коме је ово јутро почело кошмарно, непрестано је имао пред очима лице претходног курира.
Нашли су га јуче поподне, заправо оно што је од њега остало — разнет гранатом и, како је на први поглед изгледало, полуизједен од паса или какве веће звери. Још му је свеже играло лице тог јадника, са плавим леденим оком које га је гледало и позивало. То га је и навело да се излупета синоћ пред целим водом о свему што га је плашило. Ето, сад ће стварно да се придружи свим тим небеским куририма које је чуо у глави.
У даљини, у једном шумарку, већ је могао да разазна камп његовог новог вода. А у воду — наредника Шустера, званог „гробар“, од миља.
* * *
— Колико пута да ти кажем да не остављаш ранац где стигнеш. Поломих се жив преко њега — говорио је Јован Спасић, редов из Јагодине, док је лизао опарен прст.
Порција вреле супе му се просула по рукама, кад је закачио ногом ранац свог кума Миленка Радића. Седе трапаво крај њега и пружи му његово следовање. Обојица се загледаше кад видеше шта имају за јело. Набацише онај намрштени израз, какав само сељак коме се стадо разбежало може да набаци, и загњурише кашике у гишкаву масу.
Јели су халапљиво, ћутке, али сваки је могао да препозна шта онај други мисли. Недалеко од њих, један војник је још увек дремао наслоњен о колска кола. И он се мрштио. Сањао је најлепши сан, а жамор око њега му сметао. Нервозно устаде, сочно псујући.
— Шта је бре, Живораде, шта се бре буниш? Па спавао си више од нас! — рече Јован.
— Ма жао му што му нема Смиљке да га пробуди — додаје Миленко.
— Само се ви спрдајте, да само вас видим после три ноћи у рововима.
— Је ли бре, никако да те питам како си се извукао? Кад смо чули да су ударили на вас, мислили смо да сте и ти и они твоји готови.
— Треће ноћи Угри ударише, да се земља тресла. Не виде се зелена земља када навалише. Све се по брду плавкасто миче. Туку они, а тучемо и ми, ал’ ми ко да ћорцима бијемо. Надолази она багра, нема ко да је заустави. Прегазили нас ко трулу печурку.
— Кол’ко се вас врати?
— Само нас три’ес. Цела јединица оста на оној падини. Спасло нас што су савили на лево кад дођоше до нас. Видесмо да нема спаса, па смо заждили на десно подно брда. Цео дан смо вас тражили. Не би вас ни нашли да не налетесмо на Раденка из трећег пука, он нам рече где сте.
— Шта би са артиљеријом, јел’ она тукла?
— Ма јес тукла, ал’ шта вреди. Оне руске гранате, ко да Угре сламчицама гађамо. ‘Бем ти Русе.
— Чекај, Живораде, па ви сте имали само лаку артиљерију.
— Јесмо, па шта?
— Па лака артиљерија нема руске гранате, него француске.
Сувоњави сељак застаде, мрдну брковима и пљуну у прашину. — ‘Бем и њих.
* * *
— Наредниче, јављам се по наређењу, додељен сам вашем… — поче неко.
— У реду је, у реду је… већ нам је јављено. Дакле, ти си нови… хммм… добровољац — рече наредник Шустер са циничним смешком, готово га и не гледајући. — Није овде баш тако лоше као што причају, само те плаше. Ето, погледај овог момка… — показа на стаситог младића у дну шумарка који је четкао чизме. — Овде је већ три недеље, и ништа му није. Замисли.
Додуше, предао је само три поруке, али, Боже мој, и то је нешто, зар не? Стаде се церекати и показивати му да може да иде, да се придружи осталима. Никога није познавао међу десетак курира. Он је био први казнени из његове дивизије. Стаде крај њих, поздрави их благо и напокон се смести крај ватрице коју су запалили. Нико није ништа причао. Некако су били сви у некој чудној апатији, смркнутих, жутих лица. Пријало му је да не прича, не би ни знао како би се укључио у те њихове разговоре. Било му је удобно крај ватре. Можда се нешто може и у овоме наћи као добро. Курири не раде као обична војска. Бар га неће смарати са глупостима као до сада, а и добијају боља следовања.
Таман кад се навикао на тишину, омањи пунији војник са уредним залиском преко средине промумла једва:
— Вечерас је офанзива. Биће посла на нас. Северни део дивизије неће моћи да се покрене док не донесемо наређења. Треба прећи целу дужину кроз сам центар. Послаће бар тројицу, ако не и више нас.
— Опет исто. Прошли пут су нас сасекли, нисмо ни пришли. Ако се вратимо, а да нисмо предали наредбе, не гине нам стрељање.
— Сам Шустер ће да нас побије. Прича се да је ону двојицу из дванаестог пука лично поубијао.
— Како год, ти новајлио ћеш сигурно бити међу изабранима — показа на њега. — Ја? Зар они који тек дођу не добијају бар пар дана да се снађу, да им се објасни како и шта?
— Можда у неком другом животу. Овде ћеш да се докажеш тако што ћеш први кренути. Тако је правило. Сви смо га искусили.
Слушао их је са леденим жмарцима преко леђа. Обично се иде ноћу на задатак, али пошто је офанзива вечерас, мораће да крену док се још види. Само увуче главу у рамена и препусти се.
* * *
— Је ли бре, Живораде, куда ће нас бацити вечерас? Чујемо како се прича да ће ноћас да ударе поново. Да неће опет да нас баце у прве редове ко ономад? — упита га Миленко.
— Откуд ја знам, можда ће нас баце, можда и неће…
— Па ти си свезнајући. Јеси’l рекао ономад да ти је прабаба Винка била видовита и да си од ње наследио дар, јеси ли?
— Јесам, што јес — јес, али ми се мало мрчи пред очима, не могу баш добро да видим. А и шта да знамо, где нас баце, бациће нас. Исто нам дође. Ако нећемо ноћас у прве редове, онда ћемо сутра.
— Ма које прве редове. Тако су нас истањили да је сада све први ред. Ето питајте наредника — дода Јован.
— Јес вала, али им ни ми нисмо остали дужни. Јуче су им забиберили на западном крилу. Ухватили их у раскорак, само су се разбежали. Сад наши ‘оће да их ухвате у кљешта. Ми морамо како год знамо да их одбацимо са ове стране. Ако нас саватају, нема нам спаса.
Узврати наредник.
— Значи истина је, ноћас и сутра је одлучујући напад. Осећам да ће нас да баце на неки посебан задатак. Као ми смо изабрани да… — започе причу један од редова окупљених око наредника који је делио цигарете, али га јасан груб глас прекину у пола реченице.
— Мучи јадо говедарска. Није ти циљ да се сакријеш у мишју рупу. Циљ је да одбранимо Србију. Јеси’л схватио? — чуло се из позадине.
Високи капетан, много млађи за свој чин, журно прилазио је и гласно прекоравао редове.
— Ти би изгледа кући? Је ли? И ја би, сви ми. Не иде оно што се нама ради, но оно што нам други завеза. Кад их одвежемо и пошаљемо у мајчину, е тад ћеш кући, јадо.
— Разумем, господине капетане. Извињавајте ме, само сам се шалио.
— Јашта шалио, како да не. Мада ћеш имати прилику да се извучеш за шалу. Вод к мени! — капетан дрекну, а група стаситих људи се скупи око њега. — Наредниче, ваш вод, додељени сте мени да учинимо овај рат Угрима много тежим него што јесте. Имамо задатак, јунаци. Задатак од ког цела ова битка и цео рат може да буде пресудан. Послушајте ме, јунаци моји. Оставите све ваше страхове и све што вас држи да се предомишљате. Нема места томе. Онај ко није способан да уради за Србију што мора, нека иступи, нико му неће замерити. Мени таки не требају вечерас.
Сви стајаше ћутке. Ни речи, ни покрета. Само камена лица људи који схватише шта им је чинити.
— Хвала вам, јунаци, хвала за нашу Србију. Паз вамо, слушај ме добро. Ноћас идемо на Обренову чуку. Брдо са којег смо их отерали јуче. Без њега им нема спаса. Оћоравели смо их без њега. Морали смо и ми да се склонимо данас, засули нас хаубицама, али се ноћас враћамо. Али морамо се вратити пре њих, јер ако нам је поново узму, неће се поново склонити. Изгинућемо сви враћајући је. Оставите све што имате, треба вам само оружје и колико год муниције можете да понесете. Хајмо, јунаци — треба нам се пробити, кажу да ће магле бити.
Сви се разиђоше и стадоше купити шта им треба. Неко на брзину нашврља неку поруку, писамце својима и предаде га у кутију за писма. Не прође дуго, поређаше се уредно и ћутке сачекаше да падне ноћ.
* * *
Док је падао мрак, све се у позадини царске Аустроугарске војске померало, ужурбано се спремало. Знао је да ће кренути, да је дошао моменат; видео је како капетан Шустер доноси поруке увијене у кожне омоте. Није морао ни да стрепи да ли ће њега послати. Њему је првом предао поруку коју ће однети у штаб на источној страни. Капетан Шустер заузе положај, надувавући се као ћуран, и гласно им рече:
— Момци, време је. Потребно је доставити наредбе о тачном положају непријатеља, његовом броју и кретању. Такође и тачне сатнице нашег напада. Немате пуно времена, господо, препоручујем вам да пожурите. Биће магле ноћас, компас ће вам бити од помоћи. Немам шта друго рећи, сем: срећно.
Држао је наредбу, а ноге га нису слушале. Само је несигурно, ситним кораком пришао месту где је из свог ранца извукао компас и револвер. Питао се шта ће му та тешка гвожђурија која нема намену у овој недођији. Погледа курира поред себе. Није имао емоција на лицу, одавно их је прежалио, само је нека безлична љуштура одолевала да се не претвори у масу елемената људског тела. Пронађе и он трачак храбрости, слегну раменима и кисело се насмеја и себи у браду одбруси:
— Па јадниче, време је да покажеш да си, за разлику од осталих, паметнији ако не снажнији.
Добили су велика масна следовања, која би му сасвим пријала у неко друго, нормалније време. Овако, сваки залогај му је бежао по устима. Напослетку остави до пола поједену порцију и крену са својим саборцима у шумарак који ће им пружити прву заштиту. Нису журили, чекали су да падне дебела ноћ пре него што се раздвоје. Магла је већ узела маха, звуци се нису опажали као раније. Варала их је, стварајући лажне кораке и гласове.
Напослетку, на превоју на коме је само пар бреза цртало сенке, раздвојише се. Осети тек тада колико му је хладно. Лако и тихо се кретао преко чистих пољана, готово заборављајући на опрезност. Готово да га није било брига. У себи је откривао да је близу да се преда и да прекине агонију. Живот у страху није за људе.
Стигао је до првих кратких храстова који су били предворје велике шуме. Рекли су му да је непријатељ у њој, треба је заобићи. Пронађе усек кроз који се провуче све до узвишења са кога ће имати бољи преглед ако му магла то дозволи. Није вредело, ништа се није распознавало. Магла је била толико густа да је дозвољавала само неколико метара, а иза тога аветињаста белина се затварала попут бедема.
Зачуо је гласове негде у даљини, ухвати леву страну од гласова и готово пузећи прође крај њих. Знао је да су то патроле и да их има још и да ће, ако буде имао среће под окриљем мрака и магле, успети да се спасе. Одлучио је да бежи, да дезертира — доста му је. Спустиће се у подножје; ова планина мора да има свој крај, а одатле ће се већ снаћи…
Пришуњао се благом узвишењу сакривен јаком маглом. Баци брз поглед са врха и угледа колону српских војника како бешумно у правилном распореду промичу испод њега. Месечина је била језива, потпуно у нескладу са маглом која није имала намеру да ослаби. Сачека да промакне и последњи војник, али се и даље нећкао да се усуди да се спусти у страху да не налети на неког заосталог војника који се изгубио. Напослетку стисну зубе и тихо, колико је могао, склизну низ блатњаву стрмину.
Хитрим кораком шмугну у високо шипражје које се полако претвори у ретку шумицу, са клизавим блатњавим тлом. Понегде му се учини да види сенке војника како му се приближавају и стаде укопан у месту. Тек кад се уверио да се то магла и ноћ шале са њим, настави даље.
* * *
— Је ли Јоване, колико још до те чуке где идемо? — упита Живорад.
— Немам појма, али не може бити још далеко. Моли Бога да ми стигнемо први, јер ако нисмо, обрали смо зелен бостан.
— Тишина тамо — усуди се капетан да повиси глас. — Пази кад нас они скороћи из првог вода претекну, али ће нам ваде мас’ сутра ако се осрамотимо — тихо добаци Миленко.
Убрзаше корак кад дођоше до узвишења за које су мислили да је почетак успона до њиховог циља, али се брзо разочараше када их након кратког успона сачека ново спуштање. Наједном капетан стаде и махну руком тројици редова да приђу.
— Долас’те овамо.
— Изволте, капетане — трудио се Јован да буде што тиши.
— Е, доклинчи ова маглуштина, ништа не разазнајем у њој. Који је од вас био на положају овде?
— Ја, господине капетане, али слаба вајда ни ја ништа не распознајем — рече Живорад и слегну раменима.
Млади капетан застана на трен, погледа около у белину и обрати се свој тројици:
— Слушајте ме вас тројица, мислим да још увек добро идемо, али нисам сигуран, зато ви ударите мало више лево да се не бисмо сагубили, не дај Боже. Ако спазите Угре да су негде у близини, опалите који хитац да знамо где да вам дођемо. Ако Угара нема на чуки, ако га нађете пре нас, један да нас стигне и да нам јави, је’л то јасно?
— Јасно, господине капетане.
— Ај сад, поитајте, нема још дуго до зоре, а онај ко буде на чуки први, тај ће и битку добити.
Три сељака — војника — похрлише не обазирући се више на пажњу са којом су до тада ходали. Спретно замакоше у мрак.
— Изгледа да се и магла мало диже — проговори неко из позадине.
— Изгледа, хајмо јунаци, да нађемо то где смо кренули, па да ратујемо мало са Угрима. Није ред да им не покажемо наше српско гостопримство.
Сви се скупа без команде, уредно, бешумно покренуше, док се негде у даљини буљина оглашавала.
* * *
Сад кад се магла лагано повлачила, добио је мало на храбрости и убрза корак. Ако се спусти довољно са ових проклетих брда и дође у долину, лако ће наћи неку сељачку одећу у оним силним празним кућама док су долазили овамо. Избегаваће путеве и села и ако буде имао среће, за неколико дана доспеће до неког превоза који ће га одвести кући. Маштао је како је већ тамо, а још се није ни померио са места. Све време је покушавао да ућутка тај глас у себи иза свих тих фантазија, који му је говорио да ће га ухватити његови и стрељати као дезертера или као непријатеља — свеједно. Да је и овако слабић — да неће моћи да пешачи толико далеко, да нема хране и да ће се срушити после дан-два. А можда га и срећа додирне па га заробе Срби. Чуо је да не поступају лоше са заробљеницима, мада не би проверавао.
Таман кад је терен почео да се све више спушта, када му срце заигра јер силази са ових проклетиња, запе за нешто и сруши се колико је дуг. Побрљи главом у житко блато и уста му се напунише крцкавом земљом. Након пар тренутака док је долазио себи, усиљено се насмеја:
— О, одличан си, како се само ниси раније сетио да се камуфлираш, сад си овако блатњав невидљив, то је сигурно — промрмља себи у браду.
Лагано се диже на колена и примети да је руком ухватио нешто лепљиво и љигаво. Испусти шта је држао и окрену се око себе. Умало не крикну, а из дубина његовог стомака крену она масна курирска вечера, дижући му се све до уста. Стајао је у изнутрицама десетина војника расутих једни преко других свуда око себе. Није разазнавао чија је војска, није ни желео да загледа раскомадане јаднике. Стаде да се пробија, пазећи да не нагази неко тело, али му је то слабо полазило за руком. На неким местима се није ни видело тло од трупла набијених једно крај другог. Падао је преко њих и као опечен скакао на ноге покушавајући да сакрије крике који су му се отели. Бауљао је преко остатака све док не дође до мале чистине око једног дрвета. Одлучи да ту мало предахне, да сачека да се магла сасвим дигне или док не сване, не би ли бар мало могао да види куда корача. Најежи се кад се сети у шта је упао, у шта је главом уронио.
* * *
— Је ли Живораде, идемо ли где треба? Некако ми ово где смо иде постранце — упита Јован.
— Јес вала, некако смо укошени. Ма како год да је, идемо, можда наиђемо на Угаре, да се поватамо у коло.
— Нас тро’ица на њи? Ех, шта ћеш, мораће да се предају. Лако ћемо, један на једнога, други на другу страну, а ја ћу право, па да их опколимо — додаде Миленко.
— ‘Ајмо овамо, кроз шумарак, сад кад се магла диже, биће нам боље овуда.
Кретали су се брзо кроз ретко жбуње и ниско дрвеће, иако је земља била клизава, попрскана кишицом која је кратко падала. Одједном Миленко, који је био први, стаде и чучну показујући и осталој двојици да се сакрију. Недалеко од њих, чули су се гласови и звецкање опреме.
— Ови нису наши. Наши нису понели ништа што звецка — тихо рече Јован.
— Јок море, ово су они са друге стране. Нема их пуно, можда тро’ица ко и нас. Иду овамо и они су се изгубили. Саватаћемо их одавде — рече Живорад.
Склонише пушке и повадише дугачке ножеве. Стајали су мало одмакнути и чекали прилику док не приђу. После неколико тренутака, први се појави, младић тек закорачио у живот одраслих. Сачекао је да се појаве и остали — још двојица, нешто старијих у пуној опреми. Тројица са ножевима искочише из високог жбуња и после кратког натезања, остадоше једини на ногама.
— Непажљиви су, нису свикли на борбу прса у прса — задихано рече Живорад. — Ово им је била извидница, добро је, успорили смо их. Сад ће да се врте у круг док не сване. Док се буду освестили шта се десило, биће касно. Ајмо ми нашим путем, да ни ми не окаснимо.
Покупише пушке и наставише уредно, тихо куд су наумили.
* * *
Сачекао би да сване, бар још мало, али му неки немир не да да остане на месту. Устаде и поново гази по земљи натопљеној крвљу. Изађе из круга мртвих и побеже колико га год ноге носе даље према својој слободи из маште. Нека бледуњава светлост се мрешкала над благим превојем. Довољно да призове лажну зору којој још није време. Саге се колико је могао, дође до врха стрмине и погледа. Није био сигуран да ли спава и да је све ово само сан из кога се не би будио.
Угледа три девојке из којих је просипала светлост како седе и умивају се на широком потоку. Полунаге са хаљинама савијеним око струка, толико белим да су га болеле очи. Смејале су се захватајући бистру воду, пљускајући је по врату и грудима. Гледао их је скамењен, не знајући шта да уради. Шта је то што види? Јесу ли виле, или анђели, можда ђаволице? Шта год да су, нису са овог света. Витке, црнокосе, савршене. Крупних очију и пуних усана које крију низове прекрасних зелених зуба.
Једна од њих устаде и расплете црне увојке које покуљаше све до струка — масивна бујна расплетена коса која пада преко белопутог створења дугачних ногу које се гласно смеје. Друге две јој се придружише у смеху који је одзвањао преко хладних поља. Гледао их је и мало по мало заборавио је на опрезност, па се извуче довољно да га једна од њих примети. Окрену се и загледа у њега дубоким, благо искошеним очима. Није се изненадила, као да је знала да је ту, и са једним великим смешком махну ка њему.
Није могао да поверује. Заборави на све кочнице и страх и усправи се на врху узвишења. Све три су и даље стајале сасвим мирно, без стида обнажене, а онда га једна позва руком гледајући га испод ока. Чекао је трен, а потом је лагано сишао низ насип до њих. Бојажљиво ступи у блештаву светлост и осети топлину која га загрли. И даље су се смејале док су га миловале по коси и образима. Осети врелину њихових дланова и даха док су га љубиле. Сасвим се препустио док су са њега скидале прљаве остатке његове униформе. Положиле су га на траву крај воде која је била толико мека да је његов перјани кревет који је имао у свом дому био као чворновата даска. Изгуби се њиховим додирима, њежностима. Покушао је да се вољно помери, али га ниједан део тела није слушао. Није га било брига, а и оно мало бриге и страха што је остало одбацио је са гађењем. Био је марионета у вилинским рукама и његов суморни хладни свет окренуле су у свет топлине и светла.
Једна му се приближи и у њеној руци примети малену посуду, пуну ускомешане сребрнкасте течности. Примаче је његовим устима и он попи гутљај са нескривеном радошћу. Учинило му се да пије медовину која је клизила кроз њега. Учинило му се да трепери и да лагано утоне у сан. Пробао је да се отргне да отвори очи, али су сви напори свели на глупаво мрштење. Напослетку се насмеја својој незграпној нарави и препусти се сну у руке.
* * *
Пробудила га је зора и звуци којих се плашио. Речи које није разумео.
— Јоване, идемо овамо, ено га поток, напунићемо чутурице овамо.
Подиже се брзо и сакри иза широког густог жбуња. Није стигао да покупи своје блатњаве рите — биле су сувише далеко, приметиће га ако покуша да их дохвати.
— Мислим да смо близу наших, мора да су на оном брду тамо, мислим да видим да се неко помера — рече Миленко.
— Их бре, Миленко, па то си и малопре рекао, али изгледа да си у праву и мени се чини да видим некога, да се нешто миче горе — одговори Живорад.
Таман кад су три војника кренула у његовом правцу, оштар бол у стомаку га сави до земље. Као да му је неко копао по утроби. Бол је био толико јак да га склупча и цело тело се трзало. Колико год да се трудио да заузда јауке, није успевао и он пусти један пригушен крик.
— Шта то би? — упита Јован скидајући пушку са рамена.
— Не знам, нешто се чу оданде.
— Јес вала, иза оног жбуна — одговори Живорад.
Грчио се док су се сиве чекиње помаљале кроз кожу. Уста су се искривила док је језиком опипавао оштре зубе. Тело му се чупало, кидало и од руку и шака постадоше шапе, а уши му се развукоше. Смањивао се, готово луд од болова; покуша да пусти јаук, али све што се зачуло би завијање и лавеж. Покуша да устане, али се дочека на све четири и он направи прве несигурне, трапаве кораке као пас.
Изађе иза грма на отворено, а три војника набацише смешак када видеше штене како се тетура.
— Не могу да верујем… откуд овај штенац овде. Све живо од дивљачи што је било се разбежало са ових брда, ни ‘тице нема, а ово штене још овде?
Миленко се саге и подиже га.
— Ваљда му је мајка настрадала или отишла без њега. Ако остане овде сам, угинуће — нема сумње. Видиш га, какав је мршав, ки миш.
Јован га стаде миловати иза ува.
— ‘Ајде да га понесемо. Може да нам буде занимација. Оваки керови не једу много, а и кад га узмемо под своје биће веран стражар. Зна пса кога да слуша и пази, само буди добар према њему и нема да бринеш — и живот ће оставити за газду.
— Мож’ да нам га оставе да га задржимо и они из другог пука имају оног кера што га носају ко да је неспособан да иде сам. Беше да су и њега пронашли на овим брдима прије пар дана.
Живорад га узе у наручје и извади мало хлеба из џепа. Пас мало оњуши, погледа човека који га је држао и бојажљиво загризе тврд колач коре.
— Ето, сад смо пријатељи… још ћеш ти видети како ће те војска пазити. Има да ти оне секе болничарке исплету и униформу, да будеш ко и остали јунаци.
На то се сва тројица насмејаше и кренуше пут брда на коме се скупљала војска. Све више и више их се кретало по врху и кад препознадоше познате униформе, пожурише да што пре стигну. Нису се питали шта блатњава, исцепана униформа непријатеља ради крај потока преко које се уплела бела кратка хаљина. Прегазише је и отрчаше својим послом са штенетом у рукама једног од њих.
