Некада је смирај био најљепши дио дана. За Алекс, коју су сви звали Лекс, смирај је био знак да долази тренутак мира. Стара кућа на крају улице, без комшија, окружена шумом, била је њено уточиште. Ту је Лекс живјела само на једном спрату куће која је бројала два спрата. Замишљала је како је њен дом посљедње сигурно мјесто на свијету. Тај дио живота је био њен, и нико јој није могао одузети спокој. До тог дана.
Био је хладан децембарски дан, и снијег је почео падати у великим, густим пахуљама. Преко пута њеног стана, у напуштеној, поразбијаној кући, уједно је била и једина кућа која је још имала свјетло. Та кућа није личила на друге. Никада није вјеровала у приче које су колале у селу. Ипак, тај дан нешто се промијенило.
Било је око седам сати увече кад је чула кораке на ходнику. Иако нико није био код ње. Нико није могао бити. У то је била сигурна. Дуго се трудила да игнорише осјећај, да задржи нормалност. Али, кораци нису престајали. Нису то били обични кораци. Замишљени, тихи, готово супротности сваком другом звуку у том празном ходнику. Иако није било никога у кући, било је као да неко, или нешто шкрипи по дрвеним подовима, неспретно и полако, додајући тежину сваком кораку.
Лекс је устала и тихо се приближила вратима. На тренутак је помислила да је то њен ум, њен страх, њена самоћа. Али нешто у том тренутку било је стварно. Она није била сама.
Када је отворила врата, ништа није било ту, али све је било нетипично. На тепиху су биле тамне мрље. Загледајући се схватила је да то нису биле мрље, већ нешто друго. Мирис је био изузетно тежак и кисео, као нешто што није било с овог свијета.
Погледала је ка стакленим вратима која су водила на терасу. Тамо је стајала фигура. Тамна, готово црна. Више од тога, она је била само присутна, као нешто апстрактно. Лекс је могла да осјети хладан дах који је долазио из правца те фигуре, иако је изван ње све било замрзнуто. Лекс је мучила – тишина. Толико гушећа, да су јој уши биле испуњене само њоме.
Дах јој је постајао све тежи. Први пут је помислила да би можда требала да побјегне, али њено тијело је било попут камена. У том тренутку, фигура се помакла, али изненада није више била ту. Нестала је, или барем је тако изгледало.
Лекс није била сигурна колико је времена прошло. Али знала је да нешто није у реду. Покушала је да се опусти и задржи контролу, а прије него што је стигла да размишља о сљедећем кораку, врата од њене собе су се затворила са снажним ударцем. Замрзнута, није могла да се помјери. Њен ум је био блокиран, а срце јој је било на ивици пуцања.
У том тренутку схватила је – све што је до тада доживјела није била само параноја. Стари град (село) је био проклет. И она, Лекс, била је дио тог проклетства. Везана за кућу, везана за нешто што је остало у њему. Проклетство није долазило у облику демона, већ у облику тишине. Та тишина је била најстрашнија ствар коју је икада могла да замисли. Било је то нешто више него звук, то је била оштра, звучна празнина. Осјећај губитка самог себе.
Но, није имала снаге да се помјери. И прије него што је могла да схвати, врата су била широм отворена. У том тренутку се сјетила прича о кући – о неким стварима које су настајале из тишине. Нечему што је остало у овој згради, нечему што никада није напустило њену подсвијест. Лекс је затворила очи, једва дишући, док је осјећала као да је неко стиснуо њено срце у шаци.
Тада је чула само један шкрипајући, стењући звук који је био предалеко да би био стваран. Тај звук није био само у њеној глави. Заоштрени звуци постајали су јаснији, јаснији… И онда, одједном, све је било тихо. Звукови су нестали, али су остали – у сваком кутку њене свијести. Било је то као да је удисала саму тишину. Она није била сигурна да ли је то био стварни свијет око ње, или је она била заробљена у самој себи.
Њена рука, сада беживотна, дрхтала је док је покушавала да се сјети како да побјегне. Али она није могла да напусти стан. Проклетство, замка – она је била његов дио. Осјећала је то сваки пут кад би погледала у зрак, сваки пут кад би наишла на сјенку.
Нису сви градови имали своју тишину. Нису сви градови носили тако дубоку рану у себи. Неки су имали духове, неки су имали демоне… а неки су само имали… тишину.
