или
зашто још учим писати Хаику поезију
Ватра је пуцкетала разбијајући пјевљиву тишину шуме, тек доносећи малене откуцаје праскајућих звончића искри. На обореним деблима, сједећи у тишини, двије прилике су уживале у препуштајућим мислима слободе од тежине дана.
Разбијајући тишину једна од њих, тихим гласом, као да се плаши што нарушава мир, рече: „Учитељу, написао сам ријечи.”
„Ријечи јесу вјетар, ријечи и разноси вјетар. Слушам”, одговори старија прилика.
Сиво вечерје
Камен, перо, заједно
Мрвице душе
Поћутавши мало, загледан у треперење ватре, старац рече: „Сине, видиш ли овај камен, тај ту, испред тебе што у миру лежи?”
„Видим, Учитељу.”
„Шта мислиш?”
„О њему, Учитељу?”
Одмахнувши главом њежно, уз благи осмијех старац одговори: „Не сине мој, не шта мислиш о њему. Шта мислиш?”
Нервозно прстима прошавши кроз косу, браду тек овлаш додирнувши, младић одговори: „Не разумијем. Шта мислим о чему?” Сјетивши се дода, стидљиво, „Учитељу.”
„Зар простор око камена није вриједан размишљања, или тренутак времена у којем камен јесте?”, изговоривши то старац се насмија гласно говорећи: „Не љути се дијете моје, само сам сретан што ме у мојим годинама није смисао за шалу напустио.”
Насмијавиши се и младић одговори: „Увијек сте ме учили да је у озбиљним ријечима учење, а у озбиљним шалама мудрост. Праштајте Учитељу, заборавих наук.”
Још увијек се благо смијући старац рече: „Па шта си ти то онда научио од свог учитеља?”
„Тренутак јесте у вјечности, и тренутак јесте вјечност. Ако живимо у тренутку, живимо и у вјечности. А живот у тренутку је сада.” Замисливши се младић дода: „Али и даље не размијем питање Учитељу.”
„Ти видиш камен, да ли си видио простор око њега, вријеме његово, тренутак његов?”
„Не знам”, рече младић погнувши главу.
„Да си ми рекао да јеси, лагао би”, сјајних очију старац рече и настави док му је у гласу одзвањао понос „ријечи учитеља су прах, од праха ученик може и палате саградити, ако жели.”
Ућутавши младић се загледа у ватру, у камен, размишљајући. Тако, у тишини безречности, старац је стрпљиво чекао, с љубављу гледајући свога ученика, чекајући нове ријечи, које ће му опет загријати остарјело срце, вјерујући да је иза себе ипак оставио траг свитања. Тргнувши се из размишљања младић проговори: „Зар перо и камен се не љубе?”
„Зар сиво вечерје не даје ново јутро? Зар мрвице душе не дају храну гладнима? Да ли душа јутром се сретнија буди? Да ли камен воли птицу? Ко си ти? Реци ми дијете моје, јер ја видим тебе, а простор око тебе и тренутак времена твој да ли видим? То је твоја пјесма, то су твоје ријечи, ти ми реци”, рече старац радосно уплаканих очију.
Младић, пришавши и поклонувши се рече: „Хвала Учитељу, на свему, за само још један наук молим.” Замисливши се Старац њежно, тихим гласом проговори:
Мрвице душе
Камен, перо, заједно
Сиво вечерје
Загледавши се негдје у даљину, у мрак који није ни видио да је пао, старац рече: „А сада дијете моје, реци ми, причај ми, ријечи које вјетар воли, да се мало одморим.”
Младић пусти ријечи из себе:
Ти, ја, црнило
Капи кише мирисне
Сунце се рађа
Крила огњишта
Породица жубори
Жито и колач
Три знана дана
Љето ријеком воли
Вода душу зна
Водене капи
Одраз душе ледене
Туга одлази
Цвјетови лете
Тиса топлином воли
Срце огњено
Лишће у коси
Два румена образа
Вјетрови топли
Утишавши ријечи своје, младић њежно покри уснулог учитеља, дода дрва на ватру и утону у мисли о камену и перу.
