Рекао ми је: „Упознаћу те, али он је другачији. Он нема пријатеље, он мало прича, живи тамо негде отуђен од људи, живи са мајком.”
Он је једини човек који ме разуме, иако се нисмо видели 30 година. Он није завршио школе, али га је живот научио, научио нешто што не може свако.
Он има много родбине, имућне, али он не тражи помоћ, он жели да живи баш тако. Сам са мајком, тамо негде..
После првих изговорених речи и мог првог виђења преко камере, јер је негде, створила ми се читава слика његовог живота.
Мало прича? Па наши разговори тј. преписке су километарске.
Нема пријатеља? Има, има кога он изабере. Драго ми је што сам ја, бар се надам, заслужила да будем један од њих, јер он није другачији, он је посебан.
Он је одлучио да се склони од пуно људи, да промени свој живот и са собом је повео своју мајку.
Повео мајку, звучи свима, па нормално и ја бих. Не, не би нико у данашње време то урадио. Отишао из великог града у неку недођију, зато што је изгубио веру у људе, зато што се патио од рођења, а опет остао човек са великим „Ч”.
Могао је да од родбине добије шта год би свако пожелео, али није желео, желео је само свој мир и своју мајку.
Толико мудрих речи, толико правих савета у право време од човека којег никад нисам дотакла да се уверим да постоји, а постоји тамо далеко, којег знам неколико месеци. То је дар.
То што ме је упознао са њим, тај „поклон” који ми је дао нема цену.
И кад год се дописујемо, мени је у глави слика њега и мајке, која мирно лежи у свом кревету, јер није у својој деведест и некој остала сама, него има њега.
И ако лежи годинама, јер је болесна, тај самотњак је ту. Мајка није гладна, мајка није жедна, мајка има са ким да прича.
Његова осећања се не виде, али се осећају. Можда делује хладно и грубо, али је у ствари пун љубави, а зна се ко то највише може да осети, сва деца у том неком далеком селу и мајка.
Задња два месеца он не спава, јер схвата да је дошло време да се мајка „поново роди”. И бди над њом, и не жели да пропусти тај тренутак, а да не буде ту. Мајка је свесна да није сама и када дође тај трен, ту је он.
Дошло је време, мајка се „поново родила”. Када хладна земља падне на њу, он ће се вратити сам у кућу, али не задуго.
У вратима ће ускоро бити кључ, а он ће отићи негде далеко да опет нађе мир, само свој мир.
Не он није самотњак, он је посебан. Он је извор непрепознате љубави, извор необичне доброте, али не за све. Само за оне које он изабере.
Опет кад оде, опет је ту, негде далеко, али ту за мене, јер такве људе тешко, јако тешко можете пронаћи.
Ја сам га пронашла и не дам да ми нестане из живота самотњак, тј. мој неко.
