Домска деца су у девет одлазила на спавања. Дежурна васпитачица је мрзовољно пришла кревету. Који је за вас разапет био, одјекивало је у мислима мале Катице. Васпитачица се нагнула према њој и опазила да око врата има посребрен ланчић, на којем је привесак било распело. Једним самим покретом јој је стргнула ланчић.
„Рекла сам ти да те глупости не стављаш око врата”, распухала се љутито пре него што је угасила светло.
Који је за вас разапет био, опет се јавила мисао.
Небо на квадрате, сан без снова, детињство без љубави.
За божићну вечеру деца су добила чорбу и наранчу.
Катица је наранчу стискала у руци, посматрала је у мраку и мирисала. Кад будем велика, имаћу бесконачно много наранчи, помислила је.
У пријемној соби је све било припремљено за забаву. Раскошно сервирани столови су се повијали од разних доброта.
Катица је отишла до гардаробе. Померила је поклопац са малог отвора и провирила. Да се и не знам колико трудила, није видела ништа друго осим великог коша наранчи. Отворила је прозор и далеко бацила своју наранчу.
У мраку су светлуцале дечје очи.
Ко би разумео овај свет, као да сунце и месец не знају за срећне звезде, као да у ветру плачу гране домске трешње.
Тамо на дворишту, у блатној локви, сребрни зраци су миловали одбачену наранчу.
Као да су ноћи вечне.
