Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале… ко зна, можда је зато тако и завршио. Тај није никога волео, напротив, мрзео је све живо што се мицало око њега. Ратковој крави је мотком пребио ноге само зато што је стајала на путу, којим је и он тога дана ходао. Још од малена је исказивао мржњу на све могуће начине према сваком детету, човеку, жени. Миодрагу је запалио стог сена а неколико дана касније и плевњу у којој су, поред сена и сламе, изгореле две овце и једна коза. Свом школском другу, Слободану, бацио је торбу са књигама у Бранков бунар. Посекао је све Јевремове, тек засађене стабљике јабука. Баба Ружи је украо вештачке зубе и поломио их, а када га је она тужила његовим родитељима, запалио јој је сав веш који је тога дана сушила на жици.
Када се беше замомчио, није било девојке у селу а да није добила батине од Бошка. У наставку свог живота, наставио је са истом праксом опхођења према свему живом. Тукао је и свога оца, и своју мајку, а када је женио свога сина, музикантима је поцепао хармонике а сватове растерао. Тек неколико преосталих гостију, једва је угасило младине дарове, док су још били онако накићени на колима.
На дан рођења свог унука беше нестао. Када се, након неколико дана, однекуд вратио, жестоко је грдио и истукао сина што није задавио своје дете након рођења. После тога је опет нестао, овај пут се није појављивао недељу дана. Најзад, укућани, родбина и сељани, одлучише да претраже околину, у нади да ће га наћи. Тек након три недеље трагања, пронађоше га у шуми. Тачније речено, пронађоше оно што је остало од њега, и то на конопцу, чији је један крај био везан за истурену грану подебелог храста, а други крај завршавао око његове гуше. Беше то Бошков крај. Или, можда није!?
Његов унук, Рајко, беше чиста реинкарнација свога деде. У понашању се ни по чему није разликовао од њега. Беше још и гори, беше унапредио дедину пакост и зло. У комшијин бунар, из кога је трећина села пила воду, бацио је мртвог пса а потом је комшиници Косари покосио целокупни засад паприке. Истога дана је отишао пред њену капију и певао: „Покосила ко-са Ко-са-ру, Ко-са-ру”.
Људи су очекивали да ће се нешто код њега изменити када се буде оженио. И променило се. Сада се није тукао само са људима из свог села, већ и са онима из села, одакле му беше жена. А за сваки случај, беше испребијао и ташту и таста, наневши им тек лаке телесне повреде. У резервоар мотора свог шурака, сипао је шећер, да се шурак слатко вози. На Мишином Фићи, резервну гуму није могао да избуши, а своју нервозу због тога, искалио је на жени када је стигао кући, негде иза поноћи. Због следовања, које је добила те ноћи, сутрадан је ишла у оближњу амбуланту на ушивање главе. Код зубара није ишла… један зуб горе-доле… Са својим ћеркама није разговарао од када су проговориле, а са сином и пре тога. Највернији опис њега био би, ако бисмо рекли да је усавршена реплика свога деде Бошка. Свако од комшија био му је трн у оку. А када се комшији Милошу родило прво дете, док су му сви честитали, желећи детету срећно детињство, он је честитао врло пробраним речима: „Дабогда ти дете цркло!” Нема човека са којим се није завадио и посвађао. Нарочито је волео да се свађа са женама, јер оне су биле „елоквентније и изазовније”, инспиративније за свађу.
Тога дана је налетео на Миланку. Њен свекар беше алкохоличар за свој грош. Волео је ракијицу више од било чега. Када је своју јетру преоптеретио чарима алкохола, она њега преоптерети чарима смрти. Он јесте био пијанац, али будала није био. Пре него што је испустио своју алкохолну душу, Миланкин свекар даде свом унуку два златника. Миланки пак саопшти, да са супругом води домаћинство као и до тада, те да никада не да на себе, нити на кућу или породицу.
Када је Рајко срео Миланку и њеног десетогодишњег сина, беше му се пружила прилика да мало ужива у својој злоби и задовољи потребу за дневном дозом свађе. Беше се посвађао са њом до те мере, да није бирао речи, које ће упутити Миланки и њеном сину. Додуше, ни Миланка није шкртарила на речима, одупирала се колико је знала и могла. Рајко је, ипак, био искуснији у вештини препирке, а онда је ударио на Миланкиног сина:
– А, теби, шта ти је она пијандура оставила? Празне флаше, празно буре… празна му је и глава била. Оставио ти два дуката да Харону превоз платиш, ето шта ти је оставио! А ништа и нисте стекли, нема пас за шта да вас ухвати!
Док је дете стидљиво ћутало на самој ивици плача, Миланка се сети свекрових речи. Усхићена и охрабрена њима, одважно иступи пред Рајка:
– Ништа, Рајко! Наш деда нам баш ништа није оставио. Али… зато је твој деда теби оставио. Ено, оставио ти је онај храст у шуми, а за конопац си, ваљда, стекао!
