Дебеле пахуље, као комади рашчешљане вуне, падају у одсјај ноћи. Небо се располови, страшан крик пресече сан: моја ћерка, моја ћерка! Њено месечево лице је сасвим близу, искривљено гримасом бола, њено некадашње месечево лице. Видим је у полусну, чујем ехо својих речи: шта су јој урадили?! Зашто јој ниси помогао, зашто је ниси заштитио?! Твоје месо и твоја крв! Када је отишла, када је побегла, када си је изгубио? Снег зачара околину у привид. Седим у кревету и поглед пипа по мраку. Провидна белина откривених ногу. Ти, моје детенце, кажеш и покриваш је. Још једном погледаш. Нема је више. Стоји на вратима, у млечној светлости видиш контуре њене силуете.
– Не иди напоље, тако је хладно.
– Тако је то – каже она и трчи боса.
– Не, не! – вичеш.
Сада се и жена пробуди.
– Ти си тотално луд – дахне и окрене се на страну, према зиду.
Полако устајеш, тетураш се до купатила. Заслепљујуће светло и прва цигарета. Љубичасти облаци на мрачном небу. Полако кренеш по степеницама. Чамиш у дневној соби. Наша деца нису наша деца, прикраде се глас. Испод стакла на зидовима налазе се њене фотографије. Поредане временски. Беба са сунчаним осмехом и округлим обрашчићима. Први рођендан. Ти са колицима. Први кораци. Девојчица у ружичастој хаљини. Тако бистар, отворен поглед. У пози Кипа слободе. Прослава рођендана у вртићу. Маске. Обучена у пајаца. Кокета. Први дан у школи. Губиш је, помислиш, одлази. И одједном одраслост, али на округлом, месечевом лицу још увек онај притајени осмех.
– То је смешно – каже жена – све ове старе фотографије.
– Нека их ту.
– Ти си блесав!
– Има шеснаест година, а велики град је звер, бојим се за њу.
– Снаћи ће се, као и сви.
– Она није – сви! – сикнем.
– А ко је онда?! – врати ми.
– Па моја ћерка, забога!
Са навиком долази отуђеност. Двадесет година заједно. Ћерка је донела сунце. Како је било једноставно смејати се, мазити је, играти се са њом.
– Ти си болесно везан за њу – каже.
– Нисам, она је најбољи део мога живота – одговараш јој.
Тежина времена. Нова цигарета. У ствари, требало би да буде једноставно, тако, деца одлазе од куће. Губиш их, прекида се веза. И то не можеш да прихватиш. Моје месо и моја крв. У њој тражити себе? Не, само, њено детињство је било тако лепо, тако пуно.
Недељно јутро. Он излази на терасу. Трзне кад на степеништу зачује кораке, и трчи, дословно. Вратила се девојчица месечева лица.
– Зар не спаваш? – пита.
– Не могу.
– О чему размишљаш?
– Ма, нећу да причам. А где си ти била целу ноћ, ништа ниси јавила да долазиш?
– Имали смо журку. Сва сам сломљена, идем да спавам, и то код маме да се завучем.
Кроз неко време притворим врата спаваће собе. Она и ћерка леже као две половине шкољке. Једна другу загрлиле преко рамена.
Волео бих да зауставим време.
