Имао би’ ја што год касти о сваком у селу, шта се ради на сваком шору и сокаку али ја нисам такав. Гледам своја посла и ником се не мешам у живот, али им’о би’ ја што год касти ако ‘оћу.
То што чујем на једно уво уђе на друго изађе, марим ја за комшилук шта ко ради и шта је ко реко’. Срамота је рећи тако нешто, рећи матор човек па трачари!
Им’о би’ ја што год касти о Пери, Ђоки, Јоци и Стеви, кад су ономад ишли на рибу у рибњак и пуштали струју у воду. Мог’о би’ али нећу.
Или кад је Мика шибицар преварио Јоцу лажова и сви му се смејали, могао би касти али нећу.
Или ономад кад је Јуца, пекарова жена, ишла код Раше бербера на третман, Мири комшиници загор’о пасуљ или баба Винки бундевара. Опет вам кажем срамота је тако нешто причати, шта ће рећи комшилук!
Комшији Пишти ћера побегла са оним дођошом Ђуром, а Јелена, ковачева жена, са оним зидаром малтерисала забат, мог’о би вам касти али нећу!
Кад су поп Бранку дерани ошишали браду, кад се ождеро па заспо у јендеку; а попадију посећивао молер Никола па остала у блаженом стању, а деце нису имали од кад беше венчани.
Кад ме питају јеси ли ти нешто прич’о по селу ја им кажем:
– А кад сте ви мене чули да ја нешто казивам?
– Знамо, зато те и питамо!
Али морам вам ово још ово касти. Мало ме је срамота кад сам био код кума кући да га тражим, њега беше нисам наш’о већ кума, гледим, наместила се код шпорета. Питам је:
– Кумо, шта радиш?
А она: – Је л’ не видиш? Стављам хлеб у рерну. Хоћеш ми помоћи?
А ја, к’о пажљиви кум, примакнем се шпорету, па куми ставим хлеб у шпорет да се случајно не опече, и остале послове по кући стали порадити, кад у том иде мој кум однекле. Кум приупита:
– Откуд ти куме?
А ја му одговори’:
– Ја мало наиш’о да видим шта радиш, па куми мало припомог’о док ти не дођеш.
– А видим, видим, куме ви се зарадили па вам ‘леб загор’о!
И од тог дана с њиме више не говорим, а кума окреће главу к’о да сам шугав и да ме не познаје, а соса ме напустила и вратила код матере и бабе.
И отад ја не волем ништа више касти ни о коме и ни о чему, баш ме је срамота.
Одем понекад до бирцуза, попијем коју с ногу, па чујем што год о овом и оном, и правим се да ме не занима.
Срамота ме је нешто касти за крај, на врх језика ми је.
Е, сетио сам се што вам морам касти, шта ми је Тоза Оштрач ономад напричао…
