Летиција је отворила очи. Угледала је зелену траву која се повијала на лаганом вјетру. Невидљиви додири су јој миловали лице. Сунчеви зраци су обасјавали крајолик око ње. Лежала је у тој трави, у пољани која је са свих страна била окружена густом шумом.
Несигурно се подигла на ноге. И збуњено је гледала свуда око себе, у ту шуму која се протезала на свим странама, у зелену траву пред собом, те у ведро и сунчано плаво небо.
Није имала појма гдје се налазила и како је ту доспјела. У глави јој је било конфузно. Мисли су јој дивљале и није била сигурна шта се десило. Помало ју је бољела глава. Мантало јој се. Али, ничега се није могла сјетити.
Као да је била мамурна? Као да је претходну ноћ била на некој журци, напила се и онесвијестила, и сада се пробудила на овом необичном мјесту? Међутим, синоћ није била на журци. Уопште није излазила, нити је конзумирала алкохол или некакве психоактивне супстанце. Била је код куће. Легла је раније. Устала је, спремила себи доручак, истуширала се и обукла, те планирала да се нађе са Филипом. Изашла је из куће. И то је било све. Више ничега није могла да се сјети. Имала је некакав чудан и застрашујући прекид филма.
То ју је плашило. И дубоко је узнемиравало. Погледом је и даље лутала около и покушавала да уочи било шта занимљиво што би могло да јој помогне. Али, ничега није било. Само густа шума свуда око ње.
Није имала избора. Укорачила је у шуму и кренула напријед. Газила је по грању и трави, и све више убрзавала ход. Корачала је и провлачила се између стабала. Али, све око ње је било исто. Свуда се протезало дрвеће, а изнад ње густе крошње грана и зелено лишће. Зачула је пјев птица у близини. Није их видјела, али биле су ту негдје.
Наставила је даље. Глава ју је мање бољела. И више јој се није вртоглавало. Вратила јој се снага и она је то морала да искористи.
Испред ње је, на једну грану, слетјела ласта. И као да ју је гледала. Летиција је прошла поред птице, а она се није уплашила нити је одлетјела. Само је тако стајала на грани и посматрала је.
„Куда си пошла, дјевојко?”, упитала је птица. Глас јој је био пискав. Али, то је био људски глас. Женски. И говорила је на њеном језику.
Збунила се. И уплашила. То је било немогуће. Привиђало јој се. Нешто јој се дешавало, а она није знала шта је у питању.
„Није пристојно да не одговориш на питање када ти га неко постави. Ја само желим да ти помогнем и да те упутим у правом смјеру”, наставила је птица.
„Ти… говориш!”, шокирана је била Летиција.
„Да, ја говорим. Ваљда и ја имам право да говорим. И да уљудно започнем конверзацију”, одвратила је ласта.
„Али, то није могуће. Ти си птица. Ти не говориш.”
„А како мислиш да се споразумијевам са другим птицама? Откуд ти то да ја не говорим?”
„Али… животиње не говоре. Није могуће да ја разумијем шта ти кажеш и да разговарам са тобом”, уплашена и узнемирена била је она. С невјерицом је гледала у ласту која је стајала на грани и причала са њом.
„Није могуће ни да ја разумијем шта ти говориш, па ето, дешава се. Откуд знаш да ја говорим на твом језику? Можда ти говориш на мом језику?”, упорна је била птица са тим питањима.
„Ово се не дешава. Сигурно сањам. Или сам случајно узела неку дрогу и сада ми се привиђа”, наставила је Летиција.
„Не знам каква је то дрога која ти даје способност да говориш мој језик, али вјерујем да је добра”, очигледно се зезала птица. „Али, када већ причамо, без обзира на разлог због којег се то дешава, желим да се упознамо. Ја сам Лили.”
„Лили! Зовеш се Лили?”, збуњена је била Летиција.
„Да, баш тако. Зар нешто недостаје мом имену?”
„Не, није важно. Ја сам Летиција.”
„Ето, мени не смета што се зовеш тако. Летиција је лијепо име. Моја родица се зове тако. Она је из друге шуме и некада долети овдје.”
„Твоја родица! Из друге шуме!”, конфузно је мрмљала она.
„Куда си кренула, Летиција? Да ли могу некако да ти помогнем?”
„Не знам гдје се налазим и како сам уопште доспјела овдје. Тражим излаз из шуме. И начин да се вратим у град”, одвратила је Летиција.
„Не знаш гдје си ни како си дошла овдје. Значи, ипак је дрога у питању. Знала сам!”
„Нисам конзумирала дрогу. Једноставно се не сјећам шта се десило. Била сам код куће, у граду, изашла сам ван и онда… пробудила се у пољани недалеко одавде”, објашњавала је ситуацију она. И даље је била збуњена и није вјеровала у све ово. Међутим, није имала избора. Дјеловало је стварно. Птица је била ту и разговарале су. И није знала шта би друго могла да учини него да покуша пронаћи излаз из ове чудне шуме.
„Далеко си долутала. До града има доста”, рекла је птица. „Ова шума је велика. И ти си сада у њеном средишту.”
„Којим смјером да идем до града? Или до неког пута којим пролазе аутомобили?”, упитала је.
„Ничега таквог нема у близини”, одвратила је птица. „Али, у близини има једна дрвена барака. Тамо повремено долазе неки људи. Можда сада има некога? Можда одатле можеш да одеш у град или да позовеш некога да дође по тебе.”
„То ми звучи добро!”, узбуђено је рекла она.
„Можда имају телефон?”
„Телефон! Ти знаш шта је телефон?”, опет се збунила Летиција.
„Наравно да знам. Ја сам птица, а не идиот. Ако желиш да ти помогнем и да те одведем тамо, онда мораш да промијениш тај став и да будеш мало пријатнија према мени.”
„У реду, извини. Мало сам и даље збуњена… али поправићу се. Обећавам ти.”
Птица је тада узлетјела са гране и кренула између крошања. Летиција је кренула за њом. Ишле су тако неко вријеме. Све около је било исто. Непрегледно дрвеће и висока трава. Ничега другог није било. А онда су наишли на зеца.
„Куда си пошла, Лили?”, упитао је зец птицу.
„Идем да покажем овој дјевојци ону дрвену бараку. Изгубила се и жели да се врати у град”, одговорила је птица.
„Могу ли и ја са вама? Досадно ми је. И треба ми мало акције, а то што радите је колико-толико занимљиво”, рекао је зец. И његов глас је био пискав. Али, био је мушки глас.
„Ово је Летиција”, представила ју је Лили свом пријатељу зецу. Затим се обратила њој. „А ово је Роби.”
„Драго ми је, Летиција!”
„Драго ми је, Роби!”
Била је још више збуњена. Али, дефинитивно се више није бунила нити је пропитивала свој разум. То ће учинити послије, онда када пронађе ту бараку и када некако контактира некога из града. Назваће Филипа да дође по њу. Он ће то одмах учинити. Била је сигурна у то.
Она, ласта и зец су наставили да ходају кроз шуму. Зец је био мало напоран. Читаво вријеме је причао некакве глупости. И стално је постављао нека досадна питања. Одакле је? Како је доспјела у шуму? Како се не сјећа? Коју дрогу користи? И таква слична питања.
„Хеј, ви! Шта радите овдје?”, изненада је зачула женски глас. Био је прилично женствен. И тај глас је долазио од лисице која се изненада појавила у трави пред њима.
„Дикси! Откуд ти? Нисам те видјела дуго времена”, еуфорична је била ласта под именом Лили.
„Била сам у посјети код сестре”, одвратила је лисица. „Срела сам и твоју родицу Летицију. Поздравила те је. И рекла је да јој се јавиш.”
„И ова дјевојка се зове Летиција. Причала сам јој о својој родици”, рекла је птица. „Роби и ја је водимо до колибе. Изгубила се у шуми и треба јој помоћ да се врати кући.”
„Изгубила се. Занимљиво. Људи су природно неспособни да се сналазе. И увијек се губе”, одвратила је лисица. И смркнуто је погледала. „Али, када сам већ ту, онда ћу и ја ићи са вама. Не могу да вас пустим саме са једним људским бићем. Они су непоуздани.”
„Хеј, ја сам ту. И чујем те. Све разумијем. Не знам како, али тако је”, укључила се Летиција.
„Боли ме брига што ме чујеш и разумијеш. То је тако како сам рекла”, агресивна је била лисица.
Ипак, нису се више расправљале. Сви заједно су наставили даље. Према тој колиби о којој су говорили.
Пролазило је вријеме. Није била сигурно колико је прошло од када се пробудила на оној пољани. Није имала сат и није имала појма колико је сада. Али, сигурно су већ прошли сати од како је овдје. И све више се осјећала уморно. Читаво вријеме је ходала. И заиста јој је требало одмора.
„Можемо ли мало предахнути? Једва осјећам ноге”, у једном тренутку рекла је она.
Остали су пристали. Направили су кратку паузу. Посједали су по трави око једног дрвета и мало предахнули.
А онда је зачула режање. Окренула се иза себе. Угледала је црног вука како је гледа. Дјеловао је застрашујуће. Имао је велике и оштре зубе. И поглед од којег се истог тренутка заледила од страха.
„Рики, смири се! То смо ми! Летиција је са нама”, узвикнуо је зец.
„Летиција!”, продорним гласом промрмљао је вук.
„Да, тако се зове. Изгубила се и водимо је до колибе”, наставио је зец.
„То име… као моја бивша љубав. Летиција из сјеверног чопора”, одвратио је вук. „Чим се сјетим, сав се сјебем.”
„То је добро. Избаци то све из себе, Рики”, укључила се птица Лили.
„И придружи нам се. Можда буде забавно”, рекла је лисица Дикси.
„Како си се изгубила? Далеко си од било каквог насеља или пута?”, упитао је вук. Више није дјеловао тако страшно. Сада је наступио прилично пријатељски.
„Не знам. Не сјећам се. Пробудила сам се овдје и немам појма како сам ту доспјела”, одвратила је Летиција.
„Нека дрога?”, упитао је вук и затим погледао у ово троје.
„Дефинитивно!”, одвратила је лисица.
„Нисам се дрогирала! Не знам шта се дешава, откуд ја овдје и како могу да разумијем шта говорите, али то је тако. Није због дроге!”, изнервирала се она. И накратко је повисила тон.
„Дефинитивно је дрога”, кратко је прокоментарисао вук.
Више се није могла убјеђивати са њима. Ускоро су наставили даље. Наводно, колиба није била далеко. И требало је да стигну до ње прије мрака. А тамо ће ваљда пронаћи некога или нешто што јој може помоћи да се врати кући.
И тада се пред њима појавио велики смеђи медвјед. Изненада је изашао иза дрвећа. У том тренутку сви су застали. Изненадили су се. А изгледа да се изненадио и медвјед.
„Џони! Шта радиш овдје? Дјелујеш ми узнемирено”, обратио се медвједу зец Роби.
„Идем из правца оне колибе. Управо су дошли људи. Имају пушке и кренули су у шуму”, рекао је медвјед. „Мислим да су кренули у лов.”
„Да ли иду овамо?”, упитала је лисица. Глас јој је био забринут.
„Не, отишли су у супротном смјеру. А ја сам пошао овамо да вас пронађем и упозорим.”
„Хвала ти, Џони. Прави си пријатељ”, срдачно је рекао вук. А онда је наступио нешто озбиљније. „Ми смо управо пошли тамо. Водимо ову дјевојку. То је Летиција. Изгубила се у шуми, надрогирала се и не зна како је дошла и како да се врати. Мислили смо да јој људи у колиби могу помоћи.”
„Ти људи су зли! Они су убице! Дошли су овдје да нас лове и убијају”, љут је био медвјед.
„Они су ловци. Они неће мени наудити. Ја сам људско биће”, укључила се она. Ипак, схватила је да јој та прича није баш била примјерена у датим околностима.
„Зар мислиш да си боља од нас? Зар мислиш да је у реду да твоји људи убијају животиње у шуми?”, упитао је медвјед.
„Не, не мислим да је то у реду, али… то је тако. Због хране или због… не знам”, покушавала је да објасни Летиција.
„Или због забаве!”, укључио се вук.
„Због крзна!”, додала је лисица.
„Неки воле да нас препарирају и држе на зиду у соби”, рекла је ласта.
„Има и оних што нас хватају живе и одводе у лабораторије да будемо покусне животиње”, укључио се зец. „То је судбина гора од смрти.”
„Знам! Јасно ми је све! И жао ми је!”, узвикнула је Летиција. Покушавала је да им стави до знања колико јој је жао због свега тога. „Ја нисам ловац. Ја нисам попут њих. Волим животиње. Код куће имам пса. Зове се Фелицио. И јако га волим.”
„Фелицио! То је дивно”, рекла је лисица.
„Имаш кућног љубимца код куће. Волиш животиње. Ти си супер особа!”, надовезао се зец.
„Да, волим животиње. И волим Фелиција”, потврдила је Летиција. И већ се мало опустила.
„А волиш ли да једеш месо?”, упитао је вук. И затим се смркнуо. Опет су му засијали ти оштри бијели очњаци.
„Па… волим. Да, једем га… али то нема везе са тиме… Ја волим животиње”, збунила се Летиција.
„Видим како их волиш. Волиш да их једеш”, одвратио је вук.
„Сигурно волиш да носиш право крзно. Само то, ништа еко-кожа. Признај да је тако”, провокативна је била лисица.
„Носим некада крзно, али…”
„Ето, била сам у праву. То је то! Ко зна, можда учествује и у експериментима у лабораторији. Ништа ме више не може изненадити од ње”, агресивно је наступила лисица.
„Не учествујем у експериментима”, уплашено је рекла она. Сви су је гледали смркнуто и све више су јој се приближавали. Сада се истински била забринула.
„А да ли имаш препарираног вука? Или можда само вучју главу на зиду?”, упитао је вук.
„Не! Немам препарирану животињу у кући!”, бранила се она.
„Ха, ха! Доста! Немојте више, молим вас. Претјерали смо”, у том тренутку узвикнула је лисица.
„Ха, ха! Само смо те зајебавали. Не брини, нећемо више. Морали смо, јеби га, не волимо ловце и требао нам је неки издувни вентил”, укључио се вук.
„Ми то тако често радимо. Ми смо екипа која воли да се зеза”, расположен је био медвјед. А онда се опет уозбиљио. „Али, истина је да су неки људи дошли у колибу. Имају пушке и отишли су у шуму. Не знам да ли су у питању ловци или нешто друго. Изгледају зајебано и нисам сигуран да је мудро да идеш тамо, али то је ипак твоја одлука.”
„Морам да се вратим кући. Немам другог избора. Ускоро ће ноћ”, рекла је она.
„Можеш остати са нама до ујутро. Ми ћемо те пазити”, рекла је ласта.
„Хвала ти, Лили. Али, ја и даље нисам сигурна да ли је све ово стварно или сањам. Или чак халуцинирам. Вољела бих да дођем до те колибе, да се одморим, и да поразговарам са тим људима”, рекла је Летиција.
„Стварно је, Летиција. Али, чињеница је да тебе и даље дрма дрога”, рекла је ласта.
„Нисам узимала…”
„У реду, хајдемо до колибе”, прекинуо ју је вук и потом кренуо напријед.
Сви су кренули за њим. И ускоро су стигли до мање чистине у шуми у средини које се налазила дрвена колиба. Испред ње је био паркиран џип. А даље се протезао шумски пут којим је то возило стигло.
Истрчала је пред колибу. Никога није било у близини. Џип је био ту, али тих људи о којима је говорио медвјед није било. Изгледа да се још нису вратили из шуме.
Погледала је иза себе. Никога више није било. Нестале су оне животиње које су је довеле.
„Лили! Гдје си? Роби! Рики! Има ли кога? Да ли сте још ту?”, гласно је узвикивала Летиција у тренутку док је стајала на чистини поред колибе.
Међутим, одговора није било. Из шуме се нико није јавио, нити је примијетила било кога од животиња са којима је дошла. Изгледа да су отишле. Довеле су је до колибе, а онда су се брзо вратиле назад како не би сусреле ловце. Сигурно је то било у питању. Или је, можда, све то умислила? Можда је сама дошла довде, а халуцинирала је те животиње и тај нестварни разговор са њима? То је било најлогичније објашњење. Ионако није могуће да постоје животиње које говоре и са којима је могла да разговара. Ипак, било је тако реалистично. И није јој било јасно како је све то, до таквих детаља, могла да умисли?
„У питању је нека баш јака дрога”, сама себи је промрмљала у браду. И искрено се осмијехнула.
Стигла је до врата колибе и потом их отворила. Унутра никога није било. Прошетала је просторијом и разгледала око себе. Около се налазио дрвени намјештај. Ту је била и кухиња са разноврсним прибором и свакаквим намирницама. Међутим, није било телефона. Није било ни телевизора или неких електричних апарата. Колиба уопште није имала струју. У њој је све било на онај старински начин.
Била је страшно уморна. Једва је стајала на ногама. Спустила се на кревет који се ту налазио и одлучила је мало да се одмори.
Али, одмах је утонула у сан. И пробудила се ко зна када. Пробудила ју је пуцњава из ватреног оружја. И нека галама.
Скочила је на ноге и схватила да је била ноћ. Није имала појма колико је сати, али некаква јака свјетла су допирала кроз прозоре бараке.
Несигурним корацима је пришла вратима и отворила их. Угледала је фарове аутомобила. И неколико силуета које су стајале око њих.
„Овдје полиција! Подигни руке у ваздух!”, зачула је продорни мушки глас.
Уплашила се и брзо дигла руке. Још увијек је била буновна и није знала шта се догађа.
Притрчала су јој двојица полицајаца. Извели су је испред колибе. Видјела је још неколико особа у плавим униформама. И видјела је беживотна тијела тројице мушкараца која су лежала на тлу. То су, ваљда, били они ловци које је медвјед помињао.
„Шта се дешава? Ја сам Летиција Санчез. Изгубила сам се у шуми и пронашла сам ову колибу”, збуњено и нервозно говорила је она. Гледала је око себе у полицајце и у тијела тих убијених мушкараца, а није јој било јасно шта се догађа и ко су они. „Чула сам да су неки ловци у колиби и хтјела сам да их пронађем како би ми помогли.”
„Ово нису ловци, него опасни криминалци. То су били дилери дрогом и убице. Дуго времена смо их јурили и напокон смо их пронашли овдје”, рекла је црнокоса полицајка. „Пружили су отпор и морали смо да их ликвидирамо.”
„Рекла си да се зовеш Летиција Санчез?”, озбиљним тоном јој се обратио високи и крупни полицајац. „Она Летиција Санчез која је била вјерена за поручника Филипа Родригеза?”
„Да, то сам ја”, узбуђено је рекла она. Била је веома збуњена и није знала шта се догађа. Али, било јој је драго што је полицајац знао ко је она. Филип је сигурно био забринут и алармирао је све. „Филип је позвао полицију и пријавио мој нестанак?”
„Да, јесте, госпођице Санчез”, потврдио је полицајац. Био је озбиљан и хладан. „Прије више од три године.”
„Не разумијем. О чему говорите?”
„Ти си нестала прије три године и четири мјесеца. Без трага и гласа. Сви су те тражили. Свуда. Али, ништа нисмо пронашли. Као да си у земљу била пропала”, објашњавао јој је крупни полицајац.
„И сада си се одједном појавила овдје, у колиби дилера дрогом. И понашаш се као да се ништа није догодило”, укључила се црвенокоса полицајка. Била је смркнута и озбиљна. „Мислим да ћеш морати одговорити на многа питања о претходном периоду.”
„Али, то није могуће. Јуче сам била код куће. Није могло да прође три године”, нервозно је одвратила Летиција. Поново је била уплашена и ван себе. Није могла да се контролише. Осјећала је као да губи разум. И као да тоне у лудило.
„Уведи је у аутомобил”, рекла је црвенокоса полицајка крупном полицајцу. „Водимо је у станицу. Ово ће бити дуга и тешка ноћ.”
„Гдје је Филип? Желим да разговарам са њим?”, нервозно је викала Летиција у тренутку док ју је полицајац одводио у возило.
„Филип ће бити обавјештен о свему. Ипак, требаће времена. Он није у граду. Прије годину дана је одселио одавде. Отишао је у Америку са супругом”, рекао је полицајац.
„Са супругом…”
„Да, са супругом”, потврдио је он. Затим је направио кратку паузу, а онда се опет смркнуо. „Малоприје си поменула да си чула за ову колибу и ловце у њој. Од кога си то чула? Са ким си била у контакту поред ове тројице?”
„То је био… рекао ми је медвјед. У шуми сам срела медвједа који је говорио, представио се као Џони, и рекао ми је за ловце који се налазе у колиби”, збуњено је рекла Летиција. Знала је како све ово звучи, али није имала неког избора. Све ово је било тако лудо и нестварно тако да више није могла да контролише ријечи и понашање.
„Медвјед ти је рекао за колибу?”
„Не, медвјед ми је рекао за ловце. За колибу ми је рекла Лили.”
„Лили?”
„Птица. Ласта која се представила као Лили”, збуњено је одвратила Летиција.
Полицајац се осмијехнуо. И погледао је према црнокосој полицајки која је стајала пред вратима аутомобила.
„Лили! Да ли си чула ово? Птица која се зове попут тебе рекла је нашој Летицији за колибу”, рекао је крупни полицајац. „А медвјед, који се зове као ја, рекао јој је за ловце, односно дилере дроге.”
„Шта! Ти се зовеш Џони, а она се зове Лили?”, с невјерицом је упитала Летиција. Осјетила је како јој се мути пред очима.
„Да, тако се зовемо. А она црвенокоса полицајка је Дикси. Она двојица су Роби и Рики. Да ли си и са њима причала? И да ли су и они били некакве животиње које говоре?”, провокативан је био полицајац који се звао Џони. Онда је погледао у црнокосу полицајку Лили. „Мислим да ћемо је чим стигнемо у станицу морати тестирати на дрогу. Вјерујем да ћемо имати занимљиве резултате.”
„Нисам конзумирала дрогу”, сигурна је била она, а у ствари, више и није била толико сигурна. Дрога је била боља опција од алтернативе. Већ се плашила да ће полудјети и да ће се тотално изгубити у свему овоме.
„Ха, ха! То ћемо тек да видимо”, самоувјерен је био полицајац. И затим је кренуо да затвара задња врата полицијског аутомобила. „Пронашли смо те у склоништу дилера дроге. Била си са њима ко зна колико времена. И ко зна шта сте све радили овдје. Не сумњам да је било лудо. Али, све ћемо доказати и открити. Сазнаћемо истину о теби и твом нестанку… и како си завршила овдје, са тројицом криминалаца у њиховој колиби у шуми.”
Рекавши то, полицајац је затворио врата аутомобила. Она је остала сама са својим лудим мислима, страховима и дилемама.
Ништа јој није било јасно. Била је конфузна и веома уплашена. Сва се тресла. Као да је била у кризи. Као да су јој снове почеле да замјењују ноћне море. И као да су све њене маштарије и илузије почеле да се разбијају у дјелиће.
