Звук је био несносан. Јака шкрипава бука трајала је данима. Људи су напољу прекривали уши, журили, али звук се чуо и у затвореним просторијама.
Шкрипа је само повремено мењала висину тона, али је исто била несношљива. Паузе су биле кратке и већ су представљале само ишчекивање нове буке.
Никоме није било јасно шта је извор тога. Како је време пролазило, она је толико деконцентрисала, да се ни научници више нису трудили да понуде неко објашњење.
После десетак дана, када је постало очигледно да она неће престати, велике силе су почеле убрзано да спремају слање експедиције у свемир од које се очекивало не само да, са велике висине, успе да открије узрок, већ пре свега да то заустави.
Планови за пут су били релативно лако оствариви, ако би се то свело на неку краћу дестинацију, што нико није знао, јер се могла искористити припрема посаде која је смењивала људе на свемирској станици. Пут би се продужио за дужину једног или два земаљска дана у правцу супротном од сунца, са надом да ће из тог положаја нешто бити бар мало јасније.
Било је ризично и то припремање за пут, јер је бука лако могла да доведе до неког превида или пропуста у завршним припремама за лет. Али избора није било. Неподношљив звук стварао је већ и психичке сметње код великог броја становника. Нешто је морало да се покуша.
Са свемирске станице ни уз помоћ најјачег телескопа ништа се није видело. Телескоп је можда и пружао неко назирање сенке у даљини, али то је било исувише нејасно на тамној позадини неба.
Астронаути су журно навлачили своја сјајна одела, затварали визире и уносили ручни пртљаг. Полазак није имао ону радосну помпу као толики безначајнији пре њега. А од овог је зависило све.
Било је питање да ли само продужити поред свемирске станице, или ипак прекинути пут и припремити се за дужи наставак. Није било ни снаге за рационално размишљање, али ни знања за то шта би у овом тренутку било рационално. Превагнуло је мишљење да се пут само продужи што је више могуће.
Други дан од проласка поред свемирске станице ближио се крају, и ништа се необично није дешавало. А онда се појавила нека велика сенка у даљини.
Личила је на велику пукотину, ако се тако може рећи за нешто што се појавило на тамној позадини свемира. Испод те сенке се назирало нешто налик на пригушену расуту светлост. И пукотина је клизила даље.
Снажне вибрације заљуљале су брод, као да је то био брод на пучини океана. Посада није могла лако да одржи правац, ни да уопште управља бродом који се накривио и полетео уназад на том „таласу”.
Кад се ударни талас примирио, успели су да окрену брод. Раздаљина коју су прешли се прилично смањила и они су се упутили назад.
У том делићу посматрања небеске новине, и поред кратког времена и шока од кретања брода, схватили су једно: није било никаквог „великог праска”. Без обзира да ли је ова пукотина отварала „јаје” у коме се сви налазимо да изађемо на површину, или га је нека непозната сила споља уништавала, читав свет који познајемо само је мали део који се налази унутар нечег много већег.
А шта ће се десити кад се бука заврши… ?
… Видећемо.
