– Ћао, Мирјана! Ишла сам јуче са мамом у куповину. Добила сам ону тиркизну мајицу на којој су ПП-ови! И златне сандале.
– Супер! Мама ти је страва!
– Дођи поподне да их видиш.
– Хоћу, видимо се!
– Гра, гра!
На екрану се са десне стране појавио гавран са великим кљуном.
– О, не! Неки вирус… Искључићу те…
Екран се замрачио.
Драгана је спустила мачку са крила и устала од стола. Отворила је орман крцат одећом и почела да извлачи комаде одеће.
– Никад не знам шта да обучем. Све је ово глупо. Ова мајица је сувише старомодна, ова хаљина је широка. Зашто ли сам уопште купила ову са нацртаним медом кад је она за децу… Добро… Ова љубичаста ће послужити.
Извукла је црне хеланке, навукла блузу, забацила дугу, црну косу, провукла кроз њу четку и погледала се у огледало.
– А сад, на курс за манекене.
* * *
– Ћао, мама! Шта има за јело?
– Знаш да сам кувала у недељу, све је у шпорету.
– Уф!
– Драгана, не дирај мајонез из фрижидера!
– Па кад ми се ово не једе… А сад имам тренинг.
Врата је залупила с треском и отишла у собу да се пресвуче.
* * *
– Мртва сам уморна. А сутра имам енглески. Морам да откуцам домаћи задатак, ал` прво ћу само мало да звирнем на интернет.
– Гра!
– Глупи гавран! Какав је ово безвезни вирус!
Слика гаврана који се премешта с ноге на ногу прекрио је скоро целу десну половину екрана.
– Нисам ја никакав глупи гавран. Гра.
– А шта си?
– Требало би прво да урадиш домаћи из енглеског, па тек онда да сурфујеш по интернету.
– Шта ти имаш с тим?
Притиснула је дугме за гашење компјутера уз уздах.
– Само ми је још ово требало.
Није размишљала откуд гавран зна да она има задатак из енглеског. Кад је поново рестартовала рачунар, гаврана није било.
* * *
Јутарња збрка… Сви журе својим редом до купатила, собе, па у кола. Родитељи иду на посао, Драгана и њен млађи брат у школу.
– Мама, не заборави да је поподне родитељски.
* * *
– Тата, можеш ли да ме одбациш до града, имам кошарку за пола сата.
– Могу. Где су ти сестра и мајка?
– Драгана је код другарице, мајка је на родитељском.
– Добро. Одвешћу те после ручка, па да кренем са поправком у радионици. А онда ме чека још посла за посао од куће. Нећу имати ни слободну суботу.
– Ја у суботу идем на такмичење из математике.
* * *
За вечером:
– Ћерка ти има тројку из физике.
– ?
– Па кад онај професор даје писани тест кад му падне напамет.
– У моје време, ћерко, професори су могли увек да те питају и да дају тестове.
– Е па сад није више твоје време! Ми имамо право да знамо кад ћемо бити питани.
– Ваше „право” је само да учите. А кад се преко недеље иде у куповину, и на концерт ПП-а, и то у Београд, наравно да ниси спремна. И како си уопште могла да идеш код другарице радним даном кад треба да урадиш домаћи?
Драгана је бесна изашла из кухиње.
* * *
– Гра!
– Е, ово је превршило сваку меру! Склони се са мог екрана!
– Немам ту намеру! Остаћу овде све док не постанеш добра ћерка и ђак.
– Шта ти то сад значи? И откуд теби право да се у то мешаш? Игнорисаћу те и урадићу тај домаћи!
Гавран се само смањио и остао да стоји на десној страни екрана. Приметила је да, ако би кренула да тражи нешто за забаву, он би се повећао и почео нервозно да се премешта с ноге на ногу. Ако би радила домаћи задатак, он се онда смањивао и био миран.
Задовољно је искључила компјутер и узела телефон.
– Гра!
Гавран је и даље стајао на искљученом екрану.
– Шта је сад ово?
Драгана је позвала брата. –Дођи да видиш овај проклети вирус.
Међутим, кад је брат дошао, слика се изгубила. Није га било ни кад је укључио рачунар.
– Све си измислила, само да не би радила домаћи!
– Изађи из моје собе, морону!
Кад је брат отишао, на екрану се појавио снужден гавран са једним превијеним крилом.
– Шта је сад ово? Зашто ти је крило завијено? – збуњено је питала Драгана.
– Ти си га поломила…
– Како? Чиме?
– Тиме што си брата назвала ружним именом. Браћа и сестре су као два крила, као гране истог дрвета, они треба да се воле, да се чувају и подржавају једно друго…
– Е, сад ми је стварно доста ових глупости!
Драгана је бесно залупила поклопац рачунара и узела мобилни телефон.
– Мирјана, јел’ можеш да причаш? – укуцала је поруку.
Али Мирјана се није јавила. Позвала је Зорицу.
– Зоки, дешава ми се нешто стварно чудно с компјутером. Као да је „вирус”, али горе од тога. Нека птица, гавран, стоји, коментарише, уз то зна и да сам се посвађала с братом…
– Ништа те не разумем. Каква птица?
Драгана је покушала да јој објасни шта јој се дешава. На крају је само немоћно уздахнула.
– Па то мора да је неки стварно уврнут „вирус”. Пробај да однесеш рачунар код сервисера, не постоји други начин да то сама средиш.
– Можда кад пођем вечерас на курс плеса. Јавићу ти, поздрав.
У сервису су је саслушали с неразумевањем, али су јој рекли да дође сутра после часова по рачунар. Међутим, сутрадан је сервисер само слегнуо раменима и рекао да није нашао никакав „вирус”, али да је применио стандардну процедуру.
Драгана је дошла кући, спустила рачунар у ходнику и ушла у кухињу, у којој су били мајка и брат.
– Где је отац?
– Код лекара, није му опет било добро.
– А шта је за ручак? Пиле и кромпир? Ја ћу само месо.
– Не можеш да једеш само месо, или само мајонез. Прво треба појести супу…
– Знам све те приче, али ја ћу да једем шта ми се једе.
Узела је батак у тањир и изашла у ходник.
– Драгана, храна се не носи у собу – чула је иза себе глас мајке, али се није обазирала. Журила је да укључи рачунар и пусти свој омиљени спот, јер је на телефону потрошила интернет за овај месец.
Отац се појавио на улазним вратима, уморан и блед. Погледала га је у пролазу и продужила.
На рачунару се најпре није видело ништа необично. Укуцала је шифру, „изашла” на интернет и пустила омиљену музику. А онда се преко половине екрана појавио гавран са превијеним крилом и увезаном једном ногом. Погледао ју је оптужујуће и сам одмах проговорио:
– Ноге су ослонац, подршка, а ти си ми управо сломила једну ногу.
– Како?
– Тако што си повредила свог пожртвованог оца, који се, борећи се да теби и брату пружи што више, озбиљно разболео, а ти га ниси данас питала ни како је, иако знаш да је био код лекара.
Драгана је искључила рачунар и покушавајући да га игнорише, узела књигу из биологије.
– Сутра ћу да питам оног сервисера како је то очистио компјутер од „вируса” – рекла је наглас нервозно прелиставајући биологију, али није могла да се сконцентрише на књигу.
Увече је тешко заспала и уз то сањала чудан сан: као да је гавран изашао из екрана и шета по компјутерском столу, ослањајући здраво крило и повређену ногу на штап. У соби, око њега, седе разне животиње, у ствари већина су њене лутке из детињства меде, зеке, пиле, крокодил, пар патака. Окренуте су ка гаврану и гледају у њега, док им он објашњава како га је она повредила лошим понашањем према брату и родитељима. Животиње климају главама, делимично окрећу главе ка њој и гледају је с прекором. Покушала је да устане и нешто каже у своју одбрану, али није успела. Некако је осећала да би то било неважно и да је гавран у ствари у праву.
Сутрадан је била субота. Устала је, замишљено прошетала по соби и сишла до кухиње. Отац је први ушао на доручак.
– Тата, хоћеш ли да ти скувам чај? – упитала га је.
Он се уморно осмехнуо и климнуо главом.
Затим је сишла у приземље и извукла опран веш из машине, а онда га прострла на тераси. Пре него што је укључила интернет, погледала је задатак из математике који ју је мучио од четвртка и који је намеравала да препише у школи. Зачудо, кад је мало стрпљивије прочитала део лекције у књизи, постало јој је јасно како да га реши. А онда је, са зебњом, укључила рачунар.
Гавран се појавио, погледао је у очи и ништа није рекао. Али нога му више није била у завоју.
* * *
Увече је узела братовљеву кошуљу коју је мајка спремила да на њој зашије дугме, и урадила то уместо ње, а онда однела у братовљеву собу. Кад се појавио на вратима, само га је загрлила без речи.
Гавраново крило је било зацељено.
Следећих дана је вредно учила. Кад би се баш уморила, размишљала је како ће то бити лепо кад на крају недеље буде отишла код Мирјане. У четвртак је поправила оцену из физике. Кад је укључила компјутер, гаврана није било. Просто јој је било жао што га нема, јер се некако навикла на њега. Претраживала је различите садржаје, очекујући га, и ништа. А онда се сутрадан накратко појавио у углу екрана, и ако се тако уопште може рећи за једну птицу, смејао се великим кљуном.
* * *
После неколико месеци, у школи, Драгана је чула Небојшу како се жали друговима:
– Ма неки стварно немогућ „вирус”, нека шашава птица, не знам шта ћу са њом…
Драгана се насмејала у себи.
