Година 2215…
– Хајде, улазите у капсулу, пожурите. Морате ми веровати, ово је једини начин да се спасимо – број 1 је говорио неколицини научника који су били присутни – не можемо спасити планету од руманда, али можемо себе.
– Али наше породице, пријатељи…
– Рекли смо само мужеви, жене и деца. Нема места за остале. Биће довољно да наставимо цивилизацију. Створићемо све. Мада у магичном селу све је већ припремљено. Имамо све што нам треба. И бићемо сигурни од руманда. Хајде, пожурите, морамо да кренемо. За 1276 трептаја биће овде. Пожурите, убрзајте се, затварај капсулу.
* * *
200 година касније….
– Тата, а зашто се ово село зове Лив и зашто је магично? – упита оца број 918.
– Зато што не старимо. Видиш теби је 209 година, а исти си као кад си имао девет. Некада су људи умирали са 60, 70, 80, 90 година, како ко. А онда су руманди уништили нашу планету. Срећом када су претње почеле саградили смо Лив. Лив значи живот. Овде је време стало. Болест не постоји. Некада се време мерило секундама, минутима, сатима, данима, а сада га меримо светлосним годинама, трептајима ока, уздасима, обртајима Месеца око Сунца итд. Јел’ ти сад јасније 918-ице?
– Мало оче 203. А има ли живота ван Лива? И како то да нико никад није покушао да дође код нас?
– Нико не зна да постојимо. Видиш, наше село је невидљиво другима. Има стакласти омотач који из свемира гледано личи на околину која је остала око Лива. А живот ван Лива није могућ. Знаш, када смо дошли, после двадесетак година било је у селу пар неверника. Хтели су да изађу из Лива, чак су повели и своје породице. Троје најстаријих који су имали око 250 обртања, у року од 2.300 до 2.500 трептаја су умрли и распали се, а ове млађе су убили руманди који су се ту створили у року од 5.000 уздаха, дакле само пар трептаја после својих родитеља. Тако нам је јединица пренео, а како он зна, не знам. Зато мораш да ми обећаш 918-ице да никада нећеш покушати да побегнеш из Лива. И да никада нећеш затражити да одеш.
– Али, постоји ли могућност да изађем само на пар трептаја како бих одрастао, порастао. Досадило ми је да имам девет обртања. Већ двеста обртаја сам деветообртњак. Читао сам неке књиге о тинејџерима. Желим да одрастем, да се заљубим… разумеш ли ме оче 203?
– Видећу са јединицом шта можемо да урадимо, а до тада не ради ништа на своју руку 918-ице.
Али 918-ица није имао мира. Заједно са неколико пријатеља желео је ван, желео је да само провири у спољни свет, желео је да буде мало старији, да одрасте и да 714-ицу коначно пољуби. Аурора, тако се некада звала. Тако дивно име које не сме да употреби ни једном. А тако је желео.
Аурора и Етер – размишљао је – када би само једном могли да изговоре то.
Јесте изгледао као деветогодишњак али му је размишљање досезало далеко.
Ризиковаће, одлучио је. Чак је и 714-ица била спремна на ризик, можда и на жртву ако буде било потребно. Сазнао је од старца број 4 све што га је занимало. Потплатиће чувара Ливових врата, да их отвори на кратко, на пар трептаја. Изићи ће са 714-ицом, сачекаће тих пар трептаја, пољубиће је, изговориће њено име и чуће њу како изговара његово, и вратиће се у Лив. Нико неће сазнати, бар не одмах, а после, после ће прихватити сваку казну коју му доделе. Макар морао наредних 200 година да чисти изметне јаме. Или да опслужује машине у кухињи. Па макар у недостатку сунчеве енергије морао сам да сече лук и то ручно, онако како се то радило некада на тој планети коју су звали Земљом. Али морао је добро да испланира и да сачека прави тренутак. А он се збио два и по обртаја касније…
Тачно након 12.000 удисаја 918-ица и 714-ица су се приближили чувару 7/77.
– Имате тачно 50 удисаја, толико дуго врата могу бити отворена а да нико не примети. Ако баш загусти, даћу вам седам својих удисаја, након тога врата се затварају. Повратка нема. Ако се не вратите, никада више нећете наћи Лив – упозорио их је 7/77. И још нешто, никако немојте да дозволите да вас сунчеви зраци хипнотишу, и да вам пред очима створе илузију која ће вас очарати и одвести далеко од Лива јер ако вас руманде ухвате, мртви сте. Јер све изван Лива је чисто привиђење, фатаморгана, лаж која је направљена да одвуче од села, да вас натера да се одате, запамтите да тамо ништа није стварно и да оно што будете видели има да исчезне ако одлучите да останете.
– Не брини седмицо, отвори нам сада.
Свет који су пред собом угледали Аурора и Етер био је нестваран. Никада, па ни на слици из прошлости, нити на сликама са ни са једне друге планете нису видели тако зелену боју земљиног покривача који су звали трава. И тај мирис ситног цвећа који су се као тачкице расули у недоглед по тој истој трави. И тај звук, никада у животу нису чули ништа лепше.
– Шта је то Аурора? – упитао је Етер.
– Чини ми се да су то оне мале зверкице – птице. Тако сам читала у Светој књизи 77. Али нисам знала да цвеће расте на дрвећу. Погледај, птице му певају а оно цвета. Шта је оно тамо Етер?
– Хајде да погледмо, али брзо.
Отрчали су до тог места. Била је то вода која је ишла из једног ка другом правцу.
– Хајде да видимо где иде. Види каква је ово животиња. Како се креће кроз воду као да лети. Види Аурора колико је лепо. Овде бих могао да останем да живим. Колико имамо времена Аурора још?
– Још десет удисаја, брзо трчи назад. Хајде Етер.
Потрчали су назад, трчали су и трчали али Лив нису нашли.
– Погрешили смо страну сигурно. Хајде.
Потрчали су на супротну страну. Одједном небо су испуниле летилице.
– Руманди – изговорио је Етер и повукао Аурору под стену коју је угледао ту.
Зачули су ватрене зраке које су гађали нешто, али њих двоје нису видели шта. Дубоко у себи знали су да су нашли Лив и да је оно на мети. Етер је снажно загрлио Аурору која је тихо плакала. Због своје жеље и несмотрености уништили су сопствено село. Сигурно је стражар задржао отвореним дуже него што је требало. Морали су да се притаје како их руманди не би нашли. У даљини гледали су дим и тихо су плакали. Прошло је неколико стотина уздаха када су схватили да су руманди отишли, али ипак су остали у заклону.
Прошао је дан. Прошла је и ноћ. Јутро је освануло лепше него икада пре. Врући зраци су се пробијали испод стена. Аурора је отворила очи и угледала је Етера како гледа у нешто.
– Шта се дешава?
– Шшшшш, мислим да су они.
Тај шум их је одао. У трептају, око њих се нашло на стотине руманда. Уперили су своје оружје чекајући наредбу главног међу њима.
– Етере, плашим се – шапнула му је Аурора.
– Немој, ја сам уз тебе Аурора, и увек ћу бити.
Њихов поглед један према другом говорио је све. Деца а одрасли, стисли су руке један другом, а онда је Етер пољубио Аурору. Тог момента, на стотине ватрених зрака је полетело ка њима. Затворили су очи….
* * *
Петар је скочио у кревету уз гласан врисак. Кроз прозор га је забљеснуо сунчев зрак. Сео је у кревет. На врата собе му је неко покуцао.
– Слављениче, хајде устај. Доста је било спавања. Једном се пуни 10 година.
– Ево мама још малчице. Лоше сам спавао, пусти ме још мало.
– У реду Петре. Данас ти је све дозвољено.
Петар је пришао прозору и спустио је ролетне, а затим се вратио у кревет и затворио очи.
– Не брини Аурора, ево ме ту сам…
