Мила Сузи, како смо дошли до овога? Наравно, ти се заправо не зовеш Сузи; нико се овдје тако не зове, али сигуран сам да се нећеш бунити.
Ти свезана за столицу, запушених уста, у овом напуштеном, прашњавом хангару – не знаш ни како си доспјела овдје. Мора да си збуњена – разумијем – и ја се често нађем збуњен – међу људима за које не знам какве су им намјере, на мјесту на којем не желим да будем.
Знаш ли како данас открију већину починитеља најтежих кривичних дјела? Путем мобилних торања за одашиљање сигнала. Смјесте их на мјесто извршења злочна – за вријеме извршења злочина. Ја наравно не држим мобител код себе. Уклонио сам све длаке са тијела јер – ДНК. Још једна ствар: Нема мотива. Кад год неко буде убијен, прво истражују супружнике, партнере, бивше партнере, радне колеге, бивше послодавце. Људе који су са жртвом могли имати одређени конфликт. Ти и ја се не познајемо, никад нисмо имали икакву интеракцију; бит ће им тешко да повежу било шта, Сузи.
Зашто ме гледаш као да не разумијеш о чему причам? Такви попут тебе проведу живот збуњујући људе, обраћајући им се на начин који не разумију. Кажу да је инвазија Хуна била грозна, али иза сваког ужаса који сам ја доживио стајали сте ви: секретарке, шефице кабинета, помоћнице, начелнице Службе и правне савјетнице. Колико вас само има! Кад год бих вам се обратио остајао је осјећај да немам право ни на што – осим да легнем на влажно тло испред ваше институције – можда неко и обрише потплате од мене – заспим и умрем.
Овако обучен сав у црно осјећам се као Дијаболик. Немаш појма на кога се реферирам, Сузи? Видим ти у очима да си помислила на народњачку пјесму. Тупост и непознавање популарне културе увијек долазе са твојом сортом. Шта ми вриједи да ти кажем да кад завршим са тобом изгледат ћеш као да те Том Савини направио од пластелина – опет нећеш имати појма о чему причам. Сад видиш како је то? Посматрао сам о чему твоја врста међусобно разговара: какву су бунду купиле и на којој планини су изнајмили викендицу за Нову годину. Плитко, Сузи. Умјесто тога боље да си читала Монтења.
Знаш ли ко је рекао: „Мало одбацивања добро је за душу, али потпуно одбацивање ствара чудаке и луђаке, силоватеље, садисте, пијанце и оне који туку жене”? Наравно да не знаш. Ја никад не би ударио жену.
Можда и ја заслужујем мало суосјећања. Овако попут мене може поступити само неко ко је огорчен, фрустриран, изигран; неко према коме се Друштво неправедно понијело. Нешто има; ово је мој изражај патње и немира, али ти нећеш доживјети да чујеш моју тужну животну причу. Износио сам ја детаље таквима попут тебе, показивао своју рањивост за шта је потребно пуно храбрости – и шта сте урадили? ШТА НИСТЕ УРАДИЛИ: Никад нисте ни помакнули малим прстом да ме извучете из понора према којем сам тонуо – чак сте ме и гурали дубље!
И ево гдје смо данас.
Како неко постане једна од вас? Страначно постављање. Ја мрзим страначко постављање, Сузи. Немам никакву идеологију осим хуманизма; човјек мора приступити са разумјевањем другом човјеку, о његовим социјалним и емотивним потребама. Размишљаш ли ти кад о томе? Ако ме и даље не разумијеш, обратит ћу ти се твојим, мени конфузним, језиком:
Ко на захтјев грађанина одговори тако што ће му копирати двије странице закона, који би га требали увјерити да је у криву и обесхрабрити у борби за своја права, умјесто емпатичног приступа и интересовања за његов случај, по Закону ће се казнити бушилицом!
Ко на захтјев грађанина одговори тако што ће му приложити списак потребне документације дужине Лутерових захтјева Цркви (знаш ли о чему причам, Сузи?), по Ставу ће се казнити ватром као најгора вјештица!
Ко на захтјев грађанина не одговори никако, али нема сумње да је прочитала мејл – да је у њему била садржана пријетња обавјестила би полицију у хитном року – по Члану казнит ће се скалпелом!
Ускоро ће 14:00, Сузи. Нећемо почети прије времена. То је у твоју част – надам се да знаш цијенити то. Увидио сам колико је тачност битна таквима попут тебе. Закасниш минут и дође до непоправљиве погрешке коју ви више никако не можете исправити.
13:58. Пустит ћу нам Stuck in the Middle With You.
