У нашему крају, међ’ брдима која парају небо и шумом кроз коју свјетлост слабо пробија, сви живјесмо некако богобојажљиво, поштујући и природу и Бога. И силе знане и силе незнане.
Од малена нам је причано да природа око нас има своја правила, и да треба њојзи да смо захвални што нам је дозволила да живимо баш овдје, у овој љепоти која нас окружује. Богуми, цијелу земљу обиђох касније у животу, али ниђе не видјех љепше горе, бистрије потоке и заноснији поглед неголи онај који од нашијех кућа пуца доле Дрини.
Бијаше дана кад се не ваљаху неке работе чинити, и то нам је скретана пажња да запамтимо довијека. Бијаше мјеста гдје се није ваљало затјећи у неко вријеме.
Пасик бијаше једно од њих.
Припадао је нама овај комад луга који бијаше омеђен леском са стране пута, а цером са доње стране, ближе Дрини. Бијаше то чудна зараван у насред шуме. Као да је неко дивовско стопало угазило баш ту у шуми међ дрвећем и ту угњавило све, па остала само свјежа млада трава која је бујала и ништа више. Ни дрвета, ни шипрага.
Нијесам био рад боравити ту подуже. Овце сам путем гонио на испашу, а оно к’о за инат ту трава бијаше најсочнија па стално ту залазише, а мени не буде мило, све ме нека језа хвата, јер по причањима, ту се дадну иксану приказати, причињети разноразне ствари, приказе које слуте на неку несрећу.
Говорио сам мајци да ми је мука жива одатле их изгонити назад, а она ми гурне у џеп грумен соли и чено бијелог лука па каже:
– Не бој се, теби нико не може ништа.
Знао сам, јер ми је то стално понављала, да сам рођен у суботу и да ми никоја сила не смије наудити, али ипак стезао сам руком у џепићу ону заштиту кадгод морадох тамо унићи за овцама.
Љето бијаше, у дан самог Прокопа, и хтједох се вратити са овцама на вријеме кући, јер на тај дан су нас дјецу посебно чашћавали и давали нам свакојаких ђаконија. Велили су да Прокопије посебно воли дјецу и младенце.
К’о за инат, овце се путем натраг трком дадоше у Пасик, и мени се згрчи нешто у стомаку. Куд баш данас! А већ сам видио како на столу чека шећер у коцки, мед, наранџе и пекмез од јабука мамећи нас, дјецу, да дођемо и да се поштено осладимо. Ако окасним, стричевићи ми ни зеру оставити неће!
Богорадао јесам, нек ми Бог прости и светац тог дана, и униђох у Пасик ријешен да што брже окупим стадо и потјерам их кући.
Но шта ово би? Нигдје ама ни једне једине овце! Као да нестадоше некаквом мађијом! Пођох лијево, десно, ама нигдје ни прамена да се бијели! Залуд сам дозивао, ослушкивао да чујем бар овна и његово звоно, ама ни гласа!
Ој, куд су могле нестати тако уједном?! Куку мени, што ћу сад, већ се полако сјене почеше продужавати, а ја сам насред Пасика, рукицом својом стишћем онај грумен соли и бели лук и Бога зазивам. Оченаш изговарам. Свуд око мене нешто шушти, пуцка а ја не смијем ока отворити нити се осврнути иза себе. Сјећам се да сам се тресао као прутић.
– Прости Боже и свети Прокопије, нећу богорадати више никада ни за празник, ни ‘вако. Само ми поврати стадо, како ћу кући без оваца?!
Утом зачух слабо мекетање, испрва врло далеко, а затим све ближе и ближе, и понадах се да су ми молитве услишене.
Бојажљиво отворих очи, а на рубу Пасика, са доње стране се нешто мицало. Пар корака од њега, још нешто. Мало по мало, видјех да ме са свих страна нешто окружује. Овце! Моје стадо!
Али…
Не, то не море бити!
Ово нијесу моје овце!
Ове овце су без главе!
Страва ме прође цијелим тијелом. У глави ми стаде бубњати, пођох са се дерем, ал ни гласа из мене! Цијело стадо око мене, ал ниједна главе нема, само тијела им жалосна стоје у круг! Не памтим већег страха, ни тад ни никада касније у животу. Нијесу ми ништа чиниле, само стајаше око мене у кругу, ја у средини. Затим почеше једна по једна да одлазе натраг одакле су и дошле.
Не знадем колико је то трајало. Мени се чинила вјечност. Када је и посљедња нестала у шуми, дадох се лудачки бијег, падао сам, опет се дизао, убијао се на камење и Богу име зазивао.
Не бијаше ми познато ништа, Бога питај куда сам прошао трком.
Не сјећам се како сам ни куда стигао кући.
Већ у сам сумрак, на кривини пред кућом стајаше моја Миленија која поскочи кад ме угледа и појури ка мени.
– Мајко, мајко! – сјећам се да сам је загрлио чврсто, сјећам се њених пољубаца свуда по глави, по лицу и њених суза.
Сјећам се јоште да сам се те вечери стискао уз њу дуго, дуго и да је из креденца изнијела пред мене шећер у коцки и две кришке наранџе које ми је сачувала. Испричао сам јој криомице шта ми се збило на Пасику, а она се крстила и шаптала ми:
– Ћути, рекла сам ти да тебе Бог чува.
– Али мајко, наше стадо…
– Стадо се вратило, све су на броју и све су нормалне, имају главу, ћути болан! Нека си ми ти жив и здрав! Нећу више да причаш о томе, је л’ јасно?
Сутрадан изјутра ме је пробуди неки чудан, тежак осјећај.
Чух овце како блеје и све ми се врати у сјећање.
Скочио сам из кревета, мајке не би поред мене.
Изиђох из собе и видјех њу и стрину како се дошаптавају.
– Гдје је ђед? – упитах.
Оне се погледаше, па рекоше:
– Није још устао.
– Немогуће! – рекох па прије но што су могле да ме уставе улетјех код њега без куцања.
Нијесам ни морао куцати.
Лежао је на својој постељи жут као дуња.
Хладан.
Укочен.
Те ноћи нас је ђед Живојин заувијек напустио.
