Преминула је на декубит душеку, у окриљу свог дома, последњег августовског јутра, када изгледи за побољшање здравља не беху никакви а она, остарела, у страху од смрти, али и уморна од физичке и психичке немоћи.
Била је друга година пандемије вируса те су и од тога многи прерано завршавали своје животе и чекао се ред на сахрану. Она је такође чекала свој ред за кремацију. Испоставило се да и међу мртвима има дискриминације те су из исте сале за испраћај на кремацију праћени и два-три дана касније умрли. То је некако и прошло код ожалошћених, али чекање од преко два месеца од дана смрти на полагање урне нико није могао да претпостави, посебно што је на плочу колумбаријума требало дописати само две бројке у години смртног исхода. Какав апсурд? Каква агонија за најближе? Увек је најгоре кад вам се нешто представи као виша сила, а сами немате утицај на исту. Онда морате да се мирите са ситуацијом, а како ће се одразити на вас и стање вашег здравља питање је. Ко вас шта пита? Почињете да одбројавате, као војник на одслужењу војног рока, до краја служења обавезе, само што се он радује, а вама се диже желудац свакодневно. Неки дан вам се учини лакшим, већ следећег пропиштите, задрхтите, узнемирите се. Кога брига? Још можете добити и грдњу да сте осетљивији но што треба, да претерујете, да се морате помирити, да није до вас, да треба да се фокусирате на даље…
Имаћете ви и других брига, знате из пар месеци ранијег искуства, које ће вам одузети време и заокупљати мисли у међувремену. Мораћете од врата до врата да за нотара прикупите сву оригиналну документацију ради покретања поступка оставинске расправе и кад нисте за њу иницијатор и сматрате је само за нужну обавезу. Платите, уђете, изађете. Да ли треба неко да вас придржава, ако поклекнете? Неће се нико запитати. Папири иду даље. Један случај мање. Одлази у архиву. Хоће ли доћи време да се по службеној дужности електронски прикупи све потребно, онда када је ожалошћенима најмање до административних заврзлама, а не да се траже и папири са давно удареним штамбиљима, у кућној архиви одавно ad acta, и заборављеног текста?
„У 13 сатиˮ, одзвања у ушима. „Дођите на гробно место петнаест минута раније. Пријатно!ˮ
„Какво црно пријатно, госпођоˮ, оста неизговорено у замућености усковитланих осећања у којима и разочарање нађе своје место док још држите телефон у руци. Тешко прогутљиви израз у датом моменту. Сасвим непримерен.
Није циљ престати да верујете да добро у људима постоји, да организације нису осниване да вас олеше и у тешким моментима ментално докрајче, али кад се нађете у гротлу раније датих потписа у најбољој намери да имате што мање брига post festum… питате се чувено: „Ко је овде луд?ˮ. Збуњеног да не помињем.
Треба преживети. Једно знам сигурно, у „Огањˮ се дефинитивно не учлањујем; нека породица бира у ком ће ме ковчегу сахранити. Није морбидно, реално је и далеко јефтиније, а пристојније. О брзини да не лицитирам.
