Страћара је била дубоко увучена у скучено имање, претрпано свакаквим отпадом.
Госпођа Смрт хукну, згађена призором.
Како могу да живе овако, помисли и боље намести косу на рамену.
Кошчатом руком пажљиво отвори зарђалу, рустичну капију, једини детаљ који јој је у целом дворишту запао за око. Све је остало било безукусно и безлично.
Водећи рачуна да не зашкрипи – иако за тим заиста није било никакве потребе, знала је то и сама – Неумница затвори лагано капију и упути се прљавим, неуредним прилазом ка трошној кући.
У глави јој је пулсирало.
Осећала је било жртве све јаче, али је знала да ће напад мигрене брзо проћи.
Чим узме старчеву душу.
Смрад који је запухну у уском ходнику био је готово неиздржив.
Зулумћарка се зањиха на ногама и стегну косу јаче. Оставивши врата отворена за собом, како би ушла макар трун свежег ноћног ваздуха, запути се крупним корацима ка дневној соби.
Свуда око ње беху гомиле и крш.
Морала је да се пробија кроз деценијама сакупљано ђубре.
Мршави човек на узаном двоседу плитко је дисао. Посматрао ју је избеченим крупним очима, хватајући се за груди.
„Воде”, прошапута.
„Неће ти помоћи”, одговори му Ништитељка суво и избриса сва сећања једним оштрим потезом. Прљава лампа сруши се на под и угаси се од силине ударца.
У дну просторије нешто шушну.
Неумољивка хитро подиже главу.
Гомила старих новина и кеса помери се и из ње изрони један златан репић.
„Сотоно!”, процеди Госпођа Смрт презриво.
Није волела људе. Животиње још мање. Били су прљави и бучни. Сви од реда. А све што је желела било је мало мира. И склада.
Позиви су пристизали одасвуд. Ослободи ме, избави, спаси – вапаји су се низали без задршке, без паузе – пунећи јој уши и главу несносном буком. Није имала дан, трен одмора.
Није да је физички била исцрпљена – та јој категорија није била знана – једноставно је била презасићена.
Дебељушкасто кученце изрони испод повеће хрпе отпада обазриво њушећи ваздух.
„Шта је?”, упита га Смрт.
„Цвил”, одговори куче.
„Не идеш са мном. Не требаш ми”, закључи Неумница зловољно и окрете се да пође, презриво осмотривши убогу кућицу у којој је стајала и несрећног старца са руком испруженом на поду. Бледило и укоченост већ су преузели његово тело, претворивши га у сабластан призор.
Госпођа Смрт подиже црни плашт који је носила пребачен преко уских рамена како га не би додатно упрљала и крете напоље.
Кученце ју је пратило у стопу.
„Даље од мене”, процеди Зулумћарка неокренувши се.
Керић седе.
Следећег је тренутка, видевши да незвана гошћа одлази, потрчао за њом, неспретно се њишући на кратким, дебелим ногицама. Покушавао је да је угризе, без успеха. Кад је најзад зубићима зграбио црни плашт, Смрт се, увређена, заустави и окрену.
„Куш, бре!”, викну.
Псић залаја.
Танке се, бледе усне развукоше у нешто налик осмеху.
Био је то застрашујући призор.
Пашче је покушавало да јој се узвере уз ногу.
Ништитељка га је посматрала неколико тренутака у неверици.
„Ти немаш појма ко сам ја”, изговори она нешто мекше. Звучало је као констатација – не као питање.
Кученце је весело мрдало репићем. Окренуло се на леђа, очекујући од Госпође Смрт да га шашкољи.
„То се неће догодити, одмах да знаш”, рече она леденим гласом.
Псетанце закевта.
„Не противречи ми, мала. То што си сама, као и ја, не даје ти за право да ме критикујеш.”
Животињица је лежала на леђима, са ногицама подигнутим у ваздуху, ишчекујући додир.
„Без мажења”, загрме Неумољивка и лупи косом о под.
Псић се осови на ноге и зарежа.
Борбена мала, помисли Смрт задовољно. Посматрала је тренутак један то незграпно телашце, као да се премишља, па прозбори најзад.
„Каниш ли поћи са мном”, рече, наједном одобровољена, „не можеш ићи таква.”
Керче престаде да маше репом, као да је пита: „Каква?”
„Златна… Поражавајуће”, одговори Смрт и прође косом кроз ваздух.
Мекана, негована длака маленог створа преметну се у црну.
„Тако је већ боље”, задовољно ће Неумница.
Псић залаја, одскочивши од пода.
„Хајде, Дона, полази”, позва она црног ретривера и, наместивши боље косу на рамену, закорачи у ноћ.
Псетанце махну репом и затопта кроз врата за Госпођом Смрт.
