Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки вјекова.
Бијаше то баш ондак када је чико Новак подно нас кућу зидао. Како је то одувијек бивало, свак из нашег села је помагао колико је у могућности био и колико су му дозвољавале његове обавезе. Ми ђеца (моји стричевићи и ја) смо углавном помагали женама да се послуже неимари и да никоме на сметању не будемо. Вољели смо јашта у почетку трчкати амо-тамо приносити радницима шта им устреба од алата, али убрзо нас отјераше јер више штете прависмо него користи.
Љето бијаше па пошто школа није радила, подоста зјала ватасмо успут кад завршимо своје обавезе око стоке.
Једнога дана ђед се спремао поћи доле до Дрине са воловима и запрегом да чики Новаку извуче камења за подзиду и потјера, јер његов во нешто поболе, а са једним не могаше вући толики терет.
Опреми се тако мој Живојин за кренути.
Ја једини бијах остао у кући од ђеце. Стричевићи бијаху са стрицем Милованом и стрином Миленом на кумство неко отишли.
– Ој Петко, ђедово све! ‘Оћеш ли самном до Дрине? – искапи ђед чашицу и крете устајати да пође.
– Јашта ђеде, хоћу! Мајко, одо са ђедом! – викнух мајци не тражећи дозволу. Ако је ђед рекао да идем, то је само по себи дозвола!
Моја Миленија и да је хтјела, није могла рећи не јер је ђед био главни у кући. Оца нијесам запамтио, па су ми и он и стриц Милован били као очинске фигуре.
Мајка испрва погледа ђеда у чуду, па уздахну дубоко.
– Дела! И чувај се на води, велика је Дрина у ово вријеме! – пољуби ме у чело и помилова по коси помало дрхтавом руком.
Ој радости! О срећног дана! Можда ће ми дати и волове да јашем! Причао ми Драго, мој стричевић, да су му једном дали да их јаше док су враћали запрегу кући.
Ала сам имао среће данас! Не би мене повео да је још неко био ту од ђеце, јер бијах најмлађи.
* * *
Пошто нам кућа бијаше у сам врх брда, добрано нам је требало до Дрине сићи. Но јахао нијесам, не даде ђед.
Сунце се већма уклонило за бријег па не би толико вруће, а и дрвеће дуж пута нам је добар хлад правило. Питах ђеда ко ће нам помоћи да се утовари камење, јер све и да је био ту, на Милована није могао рачунати будући да је имао само једну руку.
– Не бригај ти ништа, име ђедово, све је одвојено и спремно, доламо нас чека Вито, он је млад и снажан, очас посла ћемо ми то!
По мом неком осјећају, брзо нам прође вријеме силазећи Дрини. Волови су били послушни, нијесу се јогунили, што некада зна да буде, па смо ђед и ја провели вријеме у својијем неким разговорима.
Кад сиђосмо доламо, на обали стајаше хрпа камења за утовар. Али ниђе никога.
– Ђе је Вито? – упитах ђеда. Волио сам тог момка јер је знао изводити свакаве трикове са картама па ме је то забављало.
– Ту је неђе, сигурно се уклонио од врућине под врбе.
– Одо да видим! – рекох и потрчах ка обали.
– Само не прилази води Петко, име ђедово, да те водењак не у’вати! – рече он и засмија се грлено.
У нас је Дрина изјутра била мала али брза, некада би је у љето иксан чак могао и прегазити да није оног клизавог камења. Превариш се, клизне нога, и оде ти бесповратно.
Зато су нас и плашили, тобоже, водењаком, некаквијем воденим духом који је, штоно веле, живјео у ријеци и бичем увлачио и давио људе у Дрини.
Веле још, личи на патуљка са козјим ногама и ако ти име зове и одазовеш се трипут, готов си, одвућиће те у свој подводни стаклени двор да му будеш слуга!
У ово доба дана Дрина бијаше већа, пуште брану па се добрано подигне, и ко је хтио прећи, звао је неку Војку, једину која бијаше скелеџија у нашему крају.
Прођох дуж обале тражећи Вита, ал га ниђе не нађох. Вратих се ђеду. Он је богуми наљути добрано и поче да богорада. Куд ће сад, превари га Вито, шта да чини, помоћи му нема од мене ама баш никакве, камење је поголемо, а дан већ одмакао и сјене се већ продужују.
– Петкоо…. – зачух слабашан глас, више као јецај.
– Ђеде, чу ли то? – упитах, изненађено се окрећући око себе.
– Шта, име ђедово? Ништа ја не чујем.
– Петкооо … – опет онај глас, само сада мало јачи и као да ближе би.
– Ма ђеде, неко ме дозива, како не чујеш? Биће да је Вито! – кренух путем гласа поскочивши преко камења.
– Станиде, Петко, ђе ћеш?! – узвикну мој Живојин.
Но ја покушах да упратим пут оног гласа, час тамо, час вамо, а на мах као из Дрине да излази!
– Вито, ђе си? – дозивао сам – Вито!
– Петко, поврати се ‘вамо одмах кад речем! – мој Живојин већ поче да виче на мене, што је иначе врло ријетко бивало.
Но ја бијах већ подалеко да бих га чуо и већ ми ноге бијаху на ивици воде.
Не знам што би даље. Само осјетих како ми се нешто умота око ногу и осјетих ледену воду у коју сам увучен. Нијесам могао ваздуха да удахнем, свуд око мене вода. Нешто ме је вукло све дубље, и као кроз маглу угледах исцерено лице неког ђеда зелене косе и браде и са рогом посред чела док сам већ губио дах.
Осјетих да је све готово, сада и ође.
* * *
Пробудише ме изненада јаки шамари. Живојин је био надамном и дерао се:
– Петко! Петко, буди се! ‘Ајде дијете, ‘ајде буди се! ‘Ајде, име ђедово, јој Боже!!!
Како отворих очи, почех да кашљем и избацих богуми скоро пола Дрине из себе!
Ђед ме подиже, јако стеже толико да ми је све пуцало у тијелу и завапи:
– Слава Богу! Жив си, о мили Господе, хвала ти!!! – и низ образе му кренуше сузе.
Још збуњен, трудио сам се да повратим ваљано дисање, још нијесам разумио шта се збило.
Ђед ме покри неким гуњама из кола, рече да мирујем и ћутим и да идемо одма’ кући и ошину волове. Сумрак се полако спустио на Дрину.
Волови ни макац.
Џаба их шибао, вукао, ено баш тад се узјогунили и неће да макну. Живојин мој опсова све редом и увати се за главу.
Ја се придигох из кола и погледах иза.
Нијесам био сигуран шта сам видио, сумрак је био.
Учини ми се као неки човечуљак, мали неки ђед, исте оне зелене косе и браде ко што ми се причини у Дрини, са црвеном капицом на глави.
Стајаше својим ногицама на једном точку од запреге и церише се у мене.
Но ногице му не бејаху нормалне, него некако дођоше као у козе!
Ја протрљах очи руком, он и даље стајаше ту, а кола и даље ни макац.
– Ђеде, види га, ђеде!! – покушах Живојина дозвати ал’ ми из устију не изиђе ни глас.
Почех Оченаш у себи и прекрстих се. Како то урадих, човечуљак скочи у Дрину и волови одједаред кренуше.
– Слава Богу! ‘Ајде Баља, ‘ајде Шароња! – узвикну ђед и попе се на кола прекрстивши се три пута.
Кад стигосмо кући – не знадем, јер бијах заспао успут. Неко ме је пренео и пресвукао и ставио у кревет, гдје ме је изјутра и пробудило мајчино миловање по образу.
– Мајко… – осмехнуо сам јој се.
Сузе јој оквасише образ.
– Мајко, што плачеш? … Јел због оног што се збило? – вртио сам по глави, присјећао се санан као кроз маглу…
Она ме пољуби у чело и рече:
– Плачем од среће, сине мој, што сам те у суботу родила! Зато те је поштедио. Спавај још, одмарај, данас ти не мораш ништа.
Касније тог дана када устадох, сви ме гледаху некако чудно, сви ме пазише, стричевићи ме гледаху ал не смедоше ништа питати, ђед није излазио из своје собе цијелог дана, а чико Новак дође и донесе тужну вијест да се Вито јуче удавио у Дрини.
Моји укућани се само погледаше и прекрстише.
