Поткоп

Мрачни тонови песме „God is in the house” праше пољаном.

Атанасије прогута кнедлу и почеша се зачуђено по глави.

– Зар Она слуша музику? И то Кејва? Немогуће!

Охрабривши се мало овом необичном мишљу а и, помало, ипак, радознао, Атанас се приближи улазу у Поткоп. Био је зазидан још у време комуниста. То су му сви у селу рекли, те проласка нема.

Био је, међутим, спреман.

Понео је пијук и сву потребну опрему.

Прокопаће пут до Неумнице, тако му бога!

* * *

Била му је потребна помоћ, а само је Она могла да му је пружи.

Молио се Богу изнова и изнова, данима и ноћима, али Он је остао глув на његове молитве.

Бōја је копнела сваким даном све брже.

Галопирајући рак, тако су звали нову пошаст која се спустила на свет. Колико му је само пријатеља у последње три године однела! Ни броја им више не зна.

А сад и сестра.

Најбоља на свету.

Једина, да буде прецизан.

Чедо породице. Добијена у касним годинама, размажена до бесвести.

Све јој је удовољавао, сваку жељу испуњавао, па је тако морао и ову – последњу.

„Не дај ми да умрем”, замолила га је.

Срце му се стегнуло од те жеље, али – обећао је. Није знао како, али је знао, осећао је то дубоко у костима – наћи ће лека њеној бољци.

Нема шта нису покушали.

Лекове, зрачења, супе и чорбе од свакаквог лековитог биља, исцелитеље и надрилекаре… Ништа није помагало. Венула им је пред очима, тек ушавши у пунолетство.

Тако крхка, тако мала.

Подносила је бол храбро, како он ни у лудилу не би.

Била је весела и бодрила их све, причама и бајкама које је вазда складала у малој лепој главици. Сузе би му текле низ лице кад би видео Боју где теши родитеље, где се смеје са другарицама – једрим и руменим – бледа и испијена, изнурена опаком болешћу.

При последњем прегледу лекари су им рекли да су учинили све што је било у њиховој моћи. Једино што су сада могли јесте да чекају да смрт наступи.

И тада му је синуло.

Потражиће Смрт саму!

Молиће је да му поклони сестрин живот, кад већ Бог то није био у стању да учини.

Сваку је цркву и сваки манастир обишао, измолио сваку молитву и запалио ко зна колико свећа и тамјана и – ништа. Ништа!

Он је остао глув.

И нем.

Е па, доста је било!

Ако је већ тако – отићи ће и до двери самог Пакла, Боју да спасе!

* * *

И тако се обрео овде.

На Ртњу.

Пред улазом у Поткоп, са пијуком у руци.

Кад је почео да се распитује о подземном свету, свако је у почетку мислио да је луд.

„То је мит, бајке су то, не лудуј луда главо!”, говорили су сви одреда док није наишао на Старца са Аде, погурену, ситну прилику која му је одмах искрено рекла: „Желиш ли к Неумници, на Ртањ иди, тамо ћеш је наћи”.

Ко би рекао да је подземни свет тако близу?

И то још на планини.

Ал’ зар не би требало да је испод ње?

Па, ускоро ћу да сазнам, Атанасије се осмехну на ту помисао, подиже пијук високо изнад главе и поче да копа.

Радио је као луд, као да му сам живот од тога зависи.

И зависио је.

Само, Бојин.

* * *

Када се провукао кроз уски пролаз који је на једвите јаде прокопао, обрео се у мрачном, стешњеном ходнику. Препознао је остатке рудника – сетио се прича о богатој породици Минх и њеним напорима да село Ртањ подигне на ноге – и пратио уске шине уз светлост чеоне лампе.

Ходник је био мемљив, ваздух загушљив.

Кашљао је од силне прашине и земље које се, и поред маске коју је носио, нагутао копајући. Срећа па је понео доста хране и воде. Пио је из малих пластичних боца, како би могао да их баца, те с пређеним путем носи све мање терета.

Покупиће их на путу назад, мислио је.

Ако буде било пута назад.

Прогутао је пљувачку, док је језа струјала његовим изнуреним телом.

Стао је на трен да се одмори и поврати снагу.

Полио се водом, умио лице и спрао руке, поправио мајицу и фармерке у којима је пошао, и кренуо даље. Ваљало је да се макар мало упристоји. Није баш тако прашњав могао пред Неумницу.

Насмејао се самоме себи.

Па она је Смрт сама, ко зна како ли тек она изгледа, помислио је и нацерио се злурадо. Горећу у паклу због оваквих мисли, закључи, шмркну и настави пут.

Ходник је бивао све шири и стрмији.

Кажу да су сами радници затрпали руднике, кад су схватили шта су открили – улаз у Доњи свет. Или су то били комунисти? Ко би га знао. Зар је било важно? Улаз је годинама стајао затворен, али не и заборављен.

Богу хвала.

* * *

Музика га је водила.

Опсесивно је слушала једну те исту песму.

Шта јој је, није могао а да не помисли.

Није слушала ону верзију с албума (обожавао је и њу), већ ону, моћнију, концертну, коју је Кејв извео у Њујорку, у Bikon Teatru. Тек је њу волео. Плакао је кад ју је први пут чуо. Није га срам да то призна.

Одувек је волео Кејва, још кад га је брат, онај најстарији, упознао с његовим песмама. Од тад је луд за Сидсима. Био је на сваком концерту који су организовали. У Европи, разуме се. За Америку и даљи свет, напросто није имао пара, али регион? О, да! Велико Да!

Прашњав и натопљен знојем, једва се држао на ногама, али је ипак ходао. Пре би рекао, клатио се широким, мемљивим ходницима, али свеједно. Грабио је напред.

Ка звуку обожаване песме.

* * *

Не сећа се колико се дуго спуштао.

Поједини су делови били толико стрми да се бојао да ће напросто пропасти у Ништитељкине одаје, али то се, хвала небесима, није догодило. Проклизнуо би, пао и котрљао се на туру неколико метара, али би увек изнова стао на ноге и настављао са силаском.

Квалитет ваздуха није се мењао, па је дисао отежано, али постојано. Није се гушио, што је било најважније, то би баш било црнохуморно – да се угуши надомак Доњег света!

Мора да развеје суморне мисли, припретио је себи, али како кад се на таквом месту налази?! Одлучио је да певуши уз Кејва, шта му је па друго преостало? То ће му макар на неко време скренути мисли.

И тад ју је угледао.

* * *

Ходник пред његовим очима распукао се наједном, откривши огромну просторију голих зидова. На сред дворане налазио се подједнако велики сто, а за њим је седела, тачније, преко њега је лежала, жена колосалних размера.

Спава, помислио је и одахнуо. Неће осетити да је дошао. Ко да те неће затећи ту кад се пробуди, будало, прекори себе, кад горштакиња штуцну.

Пијана је, помисли пренеражено.

„Јесам п’ шта!”, дрекну грдосија, а Атанасију затутњи у ушима. Није се одржао на ногама од јачине њеног гласа, већ паде на тур ко зна који пут тог дана. Или је већ ноћ, помисли глупаво.

„Шт’оћеш бре?”

„То баш није леп начин да се дочека гост”, брецну се младић, не размишљајући.

„Ти си тај који је дошао непозван.”

„Праштајте”, Атанасије пожури да се извини, пре него што га убије због непоштовања и упада и онога због чега је дошао да је замоли.

Неумница тресну шаком о камени сто и просу безбојну течност.

„Зар је то…”, поче Атанас, али га Неумитна предухитри.

„Ракија? Наравно д’ јесте”, рече сувим гласом и досу себи у чашу величине кофе. Младић прогута пљувачку. Умреће, помисли.

„Не буди луд”, брецну се ова. „Ја не могу да умрем.”

„Пијани сте, Госпођо…”, обазриво ће Атанасије.

„П’ шта?!” Неумољива запетља језиком и суну литре запаљиве течности у себе.

Хоће ли се одржати у столици, запита се младић и похита да је прихвати ако крене да пада, али се укопа у месту, схвативши да би га здробила огромним телом.

„Зар не би требало да… смањите мало?”

„З’што? Реци ми један добар разлог!”

„Имате госта?”

„Пих”, викну Неумница и запара руком кроз ваздух.

Загушљива светлост која је, како се чинило Атанасију, исијавала из самих зидова просторије, затрепери и неколико клобука дима испуни пећину.

„Шта то би?”, упита забезекнуто.

„М? А то?”, дивкиња махну руком у правцу лелујавих магличастих крпа. „Душе умрлих преселиле су се на овај свет.”

„Тек тако?”, запањи се Атанас. „Без да сте их обишли, олакшали им последње тренутке?”

„Не придикуј!”, викну дивкиња, а затим додаде нешто мекше. „То су ионако пробисвети и убице. Нису заслужили ништа боље. Опет сам испала блага, требало је да пате. Слажеш ли се?”

Младић је ћутао. Није се усуђивао да одговори. Ко је он да се меша у послове Неумитне. Али, зар није управо због тога дошао – да се умеша?

„Кад сам при себи…”, дивкиња се загрцну и настави. „Хоћу да кажем, расположена… Тад бивам изистински блага и односим душе лако и безболно… Ал’ данас… није тај дан…”

„Дошао сам у лошем тренутку?” Атанасије прогута пљувачку, истичући очигледно. Није се усуђивао да извади флашицу из ранца, како би освежио суво грло.

Са таванице је трештао – излишно је рећи – Кејвов „Hand of God”. Цела је дворана брујала од његовог громког гласа.

„Да се човек расплаче.”

„Млм?”, промумлао је у неверици. „Молим?”, поновио је, након што је прочистио грло.

„Увек га слушам кад ми није добро, као данас. Оне најјаче песме. Баладе слушам кад сам добре воље.”

„Into my arms?”, упитао је бојажљиво.

„Моја химна”, осмехнула се. Стресао се од тог осмеха, осећајући како све у њему подрхтава од језе, али ипак је тај бледи, мршави смешак био његова победа. Мала, али опет победа. Ко би рек’о да ће му Кејв помоћи у најтежој ситуацији у животу. Хвала ти, Боже, ипак те има на небесима!

„Не могу а да не приметим да имамо исти музички укус…”

„Ко? Кејв? М, да. Обожавам га. Можда га ускоро доведем на своје дворе.” Видевши запањен израз на младићевом лицу Неумница се зацени од смеха. „Не бој се. За њега је још рано…” Одахнувши гласно, Атанасије се одважи те упита: „Одакле долази музика?”

„С горњег света.”

„Хоћете да кажете да је крадете?”

„Не. Само је позајмљујем. Није баш да ће неко да дође овде и потражује заштиту ауторских права. То је једна од предности загробног живота.”

Како је то рекла, тако је Атанас напрасно схватио да је дошао празних руку.

Ништа није имао на поклон да јој да. Би му неизмерно жао због тога. Макар била и Смрт сама, ипак је била у лошем расположењу. Поклон би је одобровољио. Можда.

Тад се сетио огрлице од месечевог камена коју му је Боја поклонила пре него што је кренуо на пут.

„За срећу”, рекла је. „Да имаш нешто моје.”

Вреднију ствар није имао да поклони.

Скинуо је огрлицу с врата и пружио је жени.

„За вас, на дар”, рекао је смушено. Рука му је подрхтавала док је окретала тешке, крупне очи ка њему.

„Поклон? За мене?”, упитала је збуњено. И штуцнула.

„Од моје сестре”, објаснио је поцрвеневши. Бела је лаж, рекао је себи, понекад корисна.

Прстима је пажљиво узела огрлицу, пажљивије него што је очекивао. Могла је да је носи као наруквицу, толико је била крупна, боже, не – колосална…

„Допада ми се”, рекла је, наједном одобровољена. „Не памтим кад сам последњи пут добила поклон… Нити кад сам с неким разговарала, кад смо већ код тога…”

Ставила ју је на руку и дивила се њеном плавичастом, седефастом одсјају на пригушеној светлости попут праве, смртне жене. Атанас се осмехивао. Би му необично драго што јој се допала. Тако једноставна геста и тако скроман поклон, а толико су јој, чини се, значили.

„Шта тражиш заузврат?”

Сад или никад, помисли. И скупи сву храброст коју је у себи имао.

„Живот.”

Истог трена дивкиња лупи шаком о сто.

Деси се неколико ствари одједном: буре пуно ракије, које је закачила широким дланом, паде на камени под и разби се у парампарчад, ватрена течност расу се свуда, а светлост затрепери и – згасну.

Младић се одузе од страха. Тресао се целим телом и борио се да дође до даха. Дисао је гласно кроз носнице, покушавајући да поврати стабилност духа коју је у секунди изгубио. Кејв му је додатно отежавао ситуацију…

„Чији?”, процеди Зулумћарка кроз зубе.

„Сестрин…”, одговори момак једва чујним шапатом.

Светлост се врати. Чкиљава, додуше, ал’ опет, благословена.

„Да си рекао – твој… Не би га више имао…”

Атанасије одахну.

Ћутао је. Ни за шта друго није био способан.

И даље је дрхтао.

Осећао је како су му и мајица и панталоне натопљени знојем и би га наједном срамота. Мора да се осећам, помисли постиђено. Ништа мање од Ње, помисли потом, не би ли се осоколио.

„Остало јој је још само неколико дана, зар не”, упита Неумитна далеко блажим тоном.

„Тако је”, било је све што је успео да проговори.

„За такву је услугу потребно много више од светлуцавог камења, па макар оно доносило љубав и срећу”. Гледала га је проницљиво.

„Тај део нисам знао”, бранио се.

„Хм, Судбина зна чудно да се поигра са свима нама”, рекла је и цокнула, наједном расположена. „Ко би, рецимо, рекао да ћемо данас ти и ја, овде, водити овакав разговор.”

Заиста, ко би, помисли. Није се усудио то да изговори наглас.

„Ионако ти читам мисли”, одговори дивкиња и осмехну се. „Не бој се”, рече кад се Атанас лецну. „Не узимам ти то за зло. Напротив, свиђаш ми се. Дрзак си. Имаш храбрости. И одважности. Да не кажем, лудости, кад си дошао на моје дворе.”

Прошла је руком кроз косу, наједном свесна какав мора да је призор.

„Силно је волиш.”

„Више од себе.”

„Да, видим то. Зато си овде”. Размрдавши мало рамена, Ништитељка упита најзад. „Ну, шта нудиш заузврат?”

„Свој живот. То је једино што имам.”

„Занимљиво”. Дивкиња се усправи. Младић се одмаче један корак. Наједном је била виша и крупнија него малопре. Изгуби и оно мало пљувачке у устима што је имао.

„Опусти се. Имаш среће. Мушкарац је баш оно што ми треба.”

Атанасије претрну. Није му се допадало како је то звучало. Иако то није изговорила претећим гласом, ипак је тако звучало – претеће.

„Ш-шта је потребно да урадим?”

„Умреш? Не бој се. Оставићу те у животу под једним условом. Да своје постојање вежеш уз моје.”

„Мислите… доживотан боравак у Доњем свету?”

„Није он тако лош, кад га мало боље упознаш. А нисам ни ја, кад сам добре воље…”

„И Боја ће живети?”

„И Боја ће живети.”

„Доживеће дубоку старост и биће срећна?”

„Да, да, све то!”

„Пристајем.”

„Шт’? Чек’дер… Како сад то?” Зулумћарка се збуни начисто и устаде, наједном трезна. Атанас је зурио у њу отворених уста. Била је висока као планина.

„Нећеш се бунити? Покушавати да смањиш… услове?”

Младић одмахну главом, неспособан да одговори. Очи су јој попут моје главе, помислио је тупаво.

„Пусти сад то! Могу да се смањим, ако баш желиш!”

„Можете то?”, упита Атанасије запањено.

„Јеси шашав! Ништитељка сам, нема шта није у мојој моћи!”, рекавши то, преметну се у нормалну жену. Мало је поправила фризуру, помисли Атанас и осмехну се.

„Можда јесам пијана, али сам и даље сујетна, као и свака жена. Дакле, момче, шта кажеш? Мислиш ли да би ме могао волети?”

Пред њим је стајала крупна жена, финих, негованих црта лица. Претходно бледило и пијанство нестадоше. Гледала га је очима… пуним наде, помисли. Тако налик Бојиним…

Допало му се што није од себе направила лепотицу, а веровао је да је и то било у њеној моћи. Иако није желео да зна како заправо изгледа, не заиста, ипак му би некако мило што се није превише трудила. Достојанствена и у смрти, није могао да одоли, а да то не помисли.

„Не искушавај моје стрпљење, мали”, брецну се дивкиња.

„Мислим да бих могао”, рече Атанасије и осмехну се.

Смрт се лупи по нози од изненађења.

Цикнуће од среће, помисли младић, кад га Смрт прекину.

„Нећемо да претерујемо…” Загладивши густу, коврџаву косу, она је протресе и пљесну задовољно рукама. „Одлично! То је дакле сређено!”

„Тек тако? Моја сестра живи?!”

„Излечена је овог трена. Уговор је склопљен.”

Потпуно неочекивано, Атанас паде на колена и гласно зарида. Смрт је стајала пред њим затечена. Посматрала га је неколико тренутака, док је давао себи одушка.

„Надам се да ћеш и мене једног дана моћи толико да волиш.”

„Извињавам се.”

„Немој се извињавати због љубави. Чак ни мени. Ако је неко разуме, ја је разумем. Бар онај део када без ње живиш…”

Чувши ове речи младић шмрцну и усправи се.

Сада је на њега дошао ред да посматра Смрт. У том тренутку није била страшна. Била је тек обична жена пред голобрадим мушкарцем. Дрхти попут каквог девојчета, помисли и осмехну се благо.

Обрисавши лице рукавом, Атанасије се осови на ноге и приближи се, обазриво. Са таванице је и даље тутњила „Hand of God“. Баш прикладно, помисли он резигнирано.

Пре него што јој је пришао, дивкиња ће: „Могу да је променим.”

„Молим те”, прошапута једва чујно, ухвати је обазриво за рамена и нежно пољуби.

Истог се трена десило неколико ствари. Кејв је напрасно запевао „Into my arms“, светла је поново нестало, а свет се заврте под њиховим ногама…

„Нисам знала да може да буде овако…”, шапутала је.

„Нисам ни ја…”

„Неспретна сам. Хоће ли… Може ли… бити боље од овога?”

„Обећавам”, рече, пре него што је дозволио себи да је загрли.

* * *

Када се светлост вратила, дворана је изгледала потпуно другачије.

Била је укусно намештена старинским намештајем, антикним, не и похабаним. Полице са сваковрсним књигама чиниле су пун круг на зиду око њих, док је огроман кревет са балдахином стајао у самом дну.

Позабавиће се… свиме… касније…

„Морамо к оцу”, рече дивкиња обазриво.

„Чер-но-богу?”, Атанас се следи.

„И мене је неко морао да створи…” Видевши забезекнут израз на младићевом лицу, Смрт брзо додаде: „Касније ћемо о томе…”

„Добро, з…”

„Треба да га пробудимо!”

„Пробудимо? Зар спава? Где?”

„У Великој дворани.”

Атанасије се осврну по просторији.

„Није ли ово Велика дворана?”, упита пренеражено.

„Не буди блесав. Ова је мала у поређењу са његовом!”

„Где се, побогу, налази толика дворана?”, колена му клецнуше од саме помисли на толиког горостаса.

„У срцу самог Ртња, лудо.”

Атанасу се ноге одузеше.

„Зар, овај, не мислиш да би требало да… спава… још мало…”

„Нипошто! Ко ће да прослави наше венчање?”

„К-како то мисли д’ учини?”, није престајао да муца.

„Тако што ће поново изградити капелицу на врху…”

„У-учинио би то?”, Атанасију се очи поново испунише сузама.

„Па, наравно”, једноставно ће дивкиња.

„Али зашто?”, био је више него изненађен. Да је у том тренутку имао више храбрости, признао би да је био – одушевљен.

„Како би се иначе прослављало Бојино чудесно оздрављење?”

Атанасу 1 су сузе текле низ лице.

„Учинили бисте то за м-мене?”

„То је најмање што можемо да учинимо за човека који се одрекао вечног живота зарад мене…” дивкиња ће меко. А потом додаде још мекше, обујмивши га око струка. „На тај ћеш начин ипак бити са Бојом. 2 А које је место лепше за тако нешто од овог?”

 

1 Атанасије – бесмртан

2 Боја – словенска богиња победе