Наше село не бејаше баш право село… Мада смо га селом звали… Данас би за њ већем рекли засеок.
Више то бејаше пут који је водио кроз шумовита брда, па украј пута понегде нека кућа са каквом окућницом, а остало бејаху пашњаци и шуме, покоје житно поље и курузиште.
Ми заправо живјесмо у шуми. Наша кућа бијаше посљедња горамо, на самом врху. Пут је кретао скроз доле од ријеке па ишао брду, вијугао и кривудао, не могавши баш вјешто да испрати оно шта је природа замислила својим петљанијама. Ми смо се прилагођавали, свак на свој начин. Заправо, природа бејаше та која овде живјеше пуним плућима, а ми смо је пратили и веома поштовали, спрам нашијех могућности.
Чини ми се сваки камен, сваку груду сам знао. Жмурећи могах до школе отићи цијелим путем. Успут ми се деца придруживала па је наша група путем ка школи расла.
Ал у повратку, све беше контра. Другови моји, свак својој кући скрене, па нас све мање и мање остаје. Што би ђед мој Живојин рекао, исто као и живот. Посљедња што остаје уз мене бејаше нека Крстина, штркљаста, мала и некако будаласта, сви је избегаваше, ал’ мени, ето, би морање са њом остајати посљедњи, јер моја кућа бејаше најдаље. Сваки пут кад би се одвојила својој кући, викунула би ми:
– Пази се да те виле у коло не ухвате! – и зацери се тако блесаво, па утекне иза чардака.
Између њене и моје куће бејаше гробље и добраних пола сата путем. Мрско ми је било што ми је увек те глупости причала о вилама и разним тим бићима, а ја украј гробља пролазим. И кад је дан не буде ми баш свеједно, а камоли придвече. Но не смедох ништа рећи јер би се шегачили самном. Пре бих умро него рекао да ме страх.
Ту иза гробља, некако згодно сакривен од погледа, бејаше један пропланак окружен купинама, зарастао, ничија земља. Нико је се није хтео прихватити, и бранили су нам ту да залазимо јер су по тлу расле ситне сиве печурке које су правиле савршен круг. Превише савршен да би био од овога свијета. Говорили су да се ту сакупљају виле ноћом да играју своје вилинско коло. И говорили су да намерник, уколико се ту затекне када играју, мора бити тиши и од саме смрти иначе, ако га спазе, виле га ухвате у своје коло да игра док душу не испусти. Мало њих је успело да изађе и да се спаси.
Наравно да нисам баш претерано вјеровао у те приче, али ми некако није баш било угодно да ту пролазим, па сам журно одмицао да што прије завијем за ону посљедњу кривину ка кући.
Сјећам се, вече је било уочи Ивањдана, ђед бејаше отишао у варош пословима својијем, па га ми дјеца из куће очекивасмо натраг нестрпљиво јер на нас никада заборављао није. У његовим бисагама се увијек нашла покоја наранџа и шећер у коцки за нас.
Како се вече примицало, стричевићи моји и ја почесмо гунђати што ђеда још нема, отераће нас на спавање а окусити слаткога нећемо стићи.
Тако и бејаше. Мрак увелико паде, а стриц, стрина и мајка ми погледаху почесто низ пут, па шапутаху нешто међ собом. Нама би чудно, ђед никад ван куће ноћивао није. Стриц Милован се обу оном својом једном руком што му једино бејаше остала, па изађе и залупи врата. Мајка и стрина се погледаше и ништа не рекоше. Нас потјераше у кревет, ко што смо се и плашили.
Кад стричевићи бејаху поспали, нијесам могао издржати, Бога ми, морадох прислонити уво на врата да чујем шта се дешава.
Сујеверна стрина је богорадала и говорила мајци да не ваља уочи Ивањдана омркнути на путу, да је ђед полудио под старе дане, док је мајка више бринула да му се штогођ није десило, стар је и израђен, да му се није негдје слошило па пао успут.
Зачу се неко хроптање и стењање, па тресак вратима. Покушах нанишанити оком кроз ону пукотину на вратима. Жене подвриснуше, па брже боље притрчаше Миловану који је вукао ђеда на леђима. Ђед је јечао, а стриц псовао све редом.
Кад спустише ђеда, оним једним оком спазих да је црвен у лицу као булка.
– Ђешо, шта би ово? – упита мајка Милована дрхтавим гласом.
– Шта би – би. Дајте старом ракије да се поврати! – наложи он бијесно скидајући блатњаве чизме.
Дадну му жене ракије и, мало по мало, ђеду се поврати разум, а за њим и моћ говора.
– Дјецо… Дјецо моја… – бејаху прве ријечи које изусти.
– Нијесу хтјеле… Нијесу… Да ме пусте… – испрекидано је говорио храпавим гласом.
– Ај не будали стари! – Милован дрекну.
Ђед је стењао ухвативши се за главу.
– Ђе су ти опанци?! – упита стрина прекорно.
– У потоку, ето ђе! Тамо га нађох да се ваља! – опет се избрецну Милован.
Ђед се усправи на клупи и наслони се на сто са главом међу рукама.
– Мислио сам да дјевојке плету ивањске вијенце… Касно сам схватио да нису дјевојке…
– Но ко су, тата? – мајка упита благим гласом.
– Виле! Јашта! – искези се стрина – Рекох ја да не ваља о Ивањдану…
– Милена! – продера се Милован. – Те будалаштине нећу у овој кући да слушам!
– Шшшш, пробудићете дјецу! – мајка рече забринуто.
– Дјецо моја, јесу виле, богуми, нијесам полудио! – ђед се већ повратио добрано.
– Милена, полази! – Милован повуче стрину за раме и одвуче је у собу. Мајка остаде сама са ђедом.
– Миленија, снао, Видоја ми мог и твог покојног, стварно је тако било.
Би ми чудно што плету вијенце украј гробља. Никада се ту није плело. Ја им назвах добро вече, и онда тек видјех шта су. Хтједох побјећи, ал ноге се скамениле. Окружиле ме са свих страна, па ме врте, врте, вију у круг, смију се, пјевају, а ја кукам из гласа! – опет се узнемири ђед.
– Добро је тата, сад је готово. Иди на починак и одмори се. – рече Миленија благо, као дјетету.
– Аман истину велим! Нијесу хтјеле да ме пусте, ја не могадох више, струнуле ми ноге, немам даха, мислио сам – готово, умирем!
Утом поче вјетар а оне намах стадоше са игром, умину цика и смијех, бацише ме у поток, претворише се у дим и нестадоше.
– Сада је све у реду, тата. Битно је да си читав. Ајде сада, одо’ и ја. Лака ти ноћ. – рече мајка и остави га самог да сједи.
Кад се увјерих да је сигурно, отворих полако врата и приђох ђеду који је сједео и гледао у икону не трепћути. Загрлих га и прошапутах:
– Ја ти вјерујем, ђеде.
– Петко, ђедово све… – загрли и он мене јако, јаче него иначе. Онда ме погледа право у очи:
– Знадем да си све чуо. – погнуо сам главу као кривац. – Не мари, ето упамти ово што ми се десило па се чувај.
– А што су ђеде баш тебе одабрале? – горео сам од знатижеље.
– Милена је у праву. Уочи Ивањдана не треба омркнути на путу. Ја сам окаснио. Само знадем да ни капи попио нијесам, ево тебе ми. Кажу људи пјаним се то учини, ал ја данас пио нијесам до овог сада испред мене.
Утом уђе мајка, прекорно нас погледа обојицу, па ме узе за руку и повреде у своју собу. Смести ме у њену постељу и леже до мене загрливши ме јако.
– Мајко, ја вјерујем ђеду. – прошапутах осјећајући се сигурно у њеном наручју.
– И ја. Ал ћути. Више не спомињи ово вече. – одговорила ми је тихо.
– А стриц не вјерује? – упитах зијевајући док су ми се очи већ затварале.
– Вјерује. И њему се то десило. Зато и не жели да се прича о томе. – посљедње је што сам чуо пре него што утонух у сан пун дјевојака у белом које играју и пјевају и врте се у зачараном кругу на пропланку поред гробља.
