Соба је некада била бела, савршено бела као и њен брак, као и њен посао, као и њен бели живот. Засметао јој је мирис јоргована, сладак и јак. До скоро је уживала у пролећним нотама своје баште, данас их се гнуша и затвара прозоре терајући од себе слике белих букета које јој је муж доносио сваког петка, неискрених осмеха и захвалности.
Сећа се брда за брдом, за брдом и брдом, и викендице на врху једног од брегова, одмор у породичној дашчари. Узалудна ћаскања са досадним рођацима упутили су је у шетњу даље од њих, даље од свега. Пешачила је до сумрака када је први пут чула његово слатко дозивање, високо у стенама. Попела се до литице с које је допирао талас жудње, много лакше него што је очекивала, и набасала на камени олтар натрпан даровима. На црвеном концу висиле су нанизане животињске изнутрице, а над њим је лебдела рогата скулптура савршенства. Прихватила је, као што мајка прихвата новорођенче. Његова близина је значила удаљеност од свих осталих и то јој је годило, временом је само Он постао битан, слушала је Његове погане жеље извршавајући их смерно без поговора, знајући да је то једини начин његовог отелотворења. У перверзном сањарењу она је била изабраница. Као коначан доказ потпуне преданости, обећала је жртву. Није јој било тешко јер је принела на олтар свог бившег мужа.
Иако се за то припремала недељама, није знала да ће поновни сусрет са бившим бити тежак колико и он сам. Од задњег виђења, навукао је на себе двадесет три килограма, дијабетес, ангину пекторис и новог љубимца. Док је лежао на двоседу прекривеним најлоном, испустио је последњи звук сличан сквичању и силно стегао своје прасе Џеки, савршено уклопљено у стан који је одавно постао свињац. Гледала је његове, салом уоквирене, ситне очи, идентичне очима животиње која је упорно покушавала да се ослободи чврстог загрљаја, и питала се да ли су све свиње плавооке или само ове две?
Обрисала је руке и погледала у правцу гроктања. Разматрала је шта да ради са животињом, да ли да у Његову част закоље ружичасто свињче, али оно је упорно махало увијеним репом, умиљавало се и мотало крај ногу попут мачке. Нашла му је сврху, подигла новине са прљавог пода и повела малишу са собом. Зевнула је простирући Информер на сувозачево седиште, Цеца у Тителу на насловној страни је помогла Џекију да се осећа као код куће.
Пут је на тренутке, као и њене мисли, нестајао и поново израњао. Непрекидна бела линија указивала је да се креће у правом смеру. Одисала је снагом и чврстином бронзаног кипа коме се молила сваке вечери у тихом трансу. Од како му се у потпуности препустила, несигурност и бриге су ишчезле док је Његов ум пупио у њој, најзад јој показујући стазу ка коначном сједињењу. Надала се да ће му се допасти гроктави поклон, последња жртва за њихово стапање.
Џеки се пробудио и сишао на патосницу да се олакша, изгрдила га је што показује толико поштовање према једној певаљки. Сагла се у жељи да га врати на седиште али се мало прасе на сваки додир измицало, терајући је да се спушта све ниже. Вукући га себи осетила је оштре свињске зубе заривене дубоко у длан, а силовито цимање цепало је тетиве. Напречац је притисла кочницу, чула прасак, видела своју ципелу на другом крају аутомобила, светлуцаву црвену срчу, Џекија како излази из аутомобила, уздиже се на задње ноге, исправља, узраста и ропће.
Жена у црном је испузала из аутомобила. Храмала је и посртала бежећи низ аутопут а гладно прасе је пратило. Није знала да је место за Његовим столом подразумевало њу за дезерт.
