Волим после посла, када се мало одморим, да прошетам нашим кејом поред реке Саве.
Вода ме смирује и брише све оне тужне догађаје са посла. Навикли смо се на смрт после толико година рада, али увек негде у подсвести мислиш: да ли је баш морало тако?
Зато лагана шетња дуж обале и хук Саве, у било које доба, мени много значи.
Касна је јесен, већ прилично хладно, и по обичају магла, која увек у то време обавија град. Навикли смо.
Корачам по кеју, ногу пред ногу. Сваки корак – мисао мање. Понеки човек у журби прође – ваљда је човек… само силуете у магли.
У даљини видим светла нашег пешачког моста који нас спаја с другом обалом Саве. Кроз маглу та светла су пригушена, али ипак бацају светлост на реку и дају јој бар мало живота, онако мутној и брзој, јесењој.
Гледам ка мосту и учини ми се да неко стоји и гледа у воду. Ништа чудно, само како сам се приближавала, схватим да тај неко стоји у кошуљи и панталонама, као да је средина лета.
Прилазим све ближе и ближе, гледам – то је неко дете, око 16–17 година. Коса му је мокра, као и одело. Гледа у реку, наслоњен преко ограде, и чујем да нешто певуши.
– Дечко, је л’ све у реду? – питам.
Не добијам одговор, чак ни поглед.
Пењем се на мост ка њему и добацујем: – Нећу ти сметати.
Дигао је главу према мени, погледао ме продорно црним очима:
– А што би ми сметала?
Прилазим све ближе и ближе. Одједном неки чудан мирис ми запара нос – никада раније га нисам осетила.
Сад сам већ на метар од њега.
– Је л’ ти смета ако мало станем с тобом? – питам га.
– Не, нико дуго година није стајао. Обично сам на овај дан, у ово време, сам, задњих пет година.
Погледам на сат – 22:37.
– У ово време? – понављам.
Ћути и гледа у мутну воду. Певуши неку црквену музику. Могу само да распознам речи: „Боже, спаси, опрости, Христе.“
– Која ти је то песма? Извини ако сам досадна.
Погледа ме сузним очима. Тек тада, под светлом, примећујем да му је кожа изразито бела, а очи тамно црне – зенице се и не примећују.
– Иста она коју сам певушио пре пет година… Али теби ништа не значи. То је мој договор с Њим.
– С ким? Извини, молим те, али ме помало плашиш.
– Нема разлога. Сада ће још мало – 22:50 – па ћеш остати сама.
– Идеш негде? – питам, а он ћути и гледа ме.
– Отишао сам пре пет година, тачно у 22:50.
– Па ти си само дете… Зашто не идеш кући?
– Кући? Тамо су само туга и бол коју сам им оставио пре пет година. Тамо више нема живота. Дођи ближе мени.
Приближим му се, а он се помери од ограде.
– Погледај шта овде пише.
Гледам у мермерну плочу коју је вешто скривао. На њој име, презиме и датум смрти – данашњи, пре пет година.
Почињем да схватам о чему се ради. Страх, туга, дрхтање целог тела. Имам осећај да ћу се онесвестити.
Не верујем у духове нити натприродна бића, али шта је ово, мислим у себи.
Одједном заглушујућа бука, попут цике слепих мишева, толико јака да морам да ставим руке на уши. Села сам поред ограде и нисам сигурна да ли је јава или сам умислила.
Само знам да ми уопште није добро. Овај пут појављује се неки други мирис који гуши. Покушавам да ролком заштитим нос. Очи пеку и сузе. Сваки део тела ме боли.
– Давиде, је л’ се тако зовеш? Тако пише на плочи.
– Да, ја сам Давид.
– Шта је ово, Давиде? Какви су ово звуци и мирис? Шта се дешава? Зашто одједном нема магле изнад тебе?
– Не брини, за минут ће све проћи. Сад је 22:49. Дошао је по мене, по договору који смо склопили пре пет година. А то? То је мирис сумпора, илити пакла. Навикао сам – то сам сам бирао. Био сам млад и несрећан. Но, тако је како је. Морам да идем.
Отворило се небо изнад моста. Јарко црвена светлост ми није дала да погледам ка њему, као ни неописиви, загушујући мирис и вриска, вриска какву никада раније нисам чула.
Прекривена својом јакном и склупчана поред ограде, само сам чекала да прође, шта год било. Тресла сам се као никада у животу – да ли од страха, да ли од нечег до сада мени непознатог.
Све се утишало. Полако сам се придизала, држећи се за ограду. Гледам преко моста – пролазе људи, и сви ме чудно гледају. Већ знам шта мисле.
Давид…
Погледам у правцу где је стајао – нема га. Приђем ближе, дрхтавим рукама додирнем хладни, црни мермер.
Давид…
Тачно на данашњи дан, пре пет година, скочио је у мутну Саву. Имао је само 16 година. Зашто? То зна само он и Онај с којим се договорио.
– С Богом, Давиде – кажем тихо и одлазим с моста. Једва успевам да сиђем колико су ми слабе ноге и цело тело – као да атом енергије није остао у мени.
Што се више удаљавам од моста, постајем све јача. Само да што пре дођем кући и заборавим све ово… Е, кад бих могла…
Дуго сам те ноћи лежала у кревету, покушавала да заборавим да се уопште ишта десило. Изговорих молитву, погледах у небо и махнух Давиду, као да ме види. Ко зна, можда смо сад некако повезани. Можда следеће године, у исти дан и исто време, поново одем… или не… Има времена.
Пробудила су ме звона цркве. Расположена, почела сам да се спремам за посао, као да сам заборавила прошлу ноћ.
Улазим у купатило.
Шок.
На огледалу, у магли, видим речи: „Не бој се. Давид.“ И крст на крају.
Тај крст ми је више пута у животу дао снагу да се дигнем и наставим даље, баш као и сад.
– Не бојим се, Давиде – рекох и кренух у нови дан. Нови. Али потпуно другачији. Због тебе, Давиде.
