Требало је да прочитам уговор, сигурно је негде ситним словима писало да ћу излудети од овог голицања по мозгу. Али сад је касно, потписао си и узео паре. Ћути и трпи. Трпи, будало једна, што не читаш уговоре. Јебена ситна слова. Додуше, никад раније није било овако, сва су она тестирања била некако слична. Ту и тамо мало мучнине, али никад нису подразумевала да ће ми на главу ставити овакву скаламерију. Ово већ предуго траје. Није требало да им допустим да ме вежу. Боле ме зглобови. То је само из предострожности, рекао је онај доктор како-се-зваше. Бар је столица удобна. Али предуго је већ. Колико је сати? Зашто у целој просторији нема сата? Као да имам цео дан овде да траћим. Мада и немам неке друге обавезе данас. Али они то не морају да знају. Шта их брига. Вероватно мисле да сам неки паћеник који не може да нађе нормалан посао. Обично заморче. Е па није тако! Ја нећу да будем заробљен у канцеларији. Радим шта ја хоћу. Моје тело – мој живот. Дођавола с овим сврабом! Зашто не престане већ једном? Сад ће ваљда. Могао бих да се частим. Могу да радим шта хоћу. Зарадио сам паре за недељу дана. Шта је уопште нормалан посао? Зар је доктор бољи од мене? Шта мени фали? Немам шефа да ми сере за сваку глупост. Ја сам слободан. Слободнији сам од тебе, надобудни докторе. Ти имаш шефа, шефове, ко зна колико њих. Мораш да пазиш на сваки детаљ, вероватно исписујеш гомиле папира и подносиш силне извештаје након сваког експеримента. Шта ти знаш о мени, матори избљувку? Шеташ се у свом мантилу са наочарима и мислиш да си неки јебени геније. Сви сте ви исти. Шта би ти без мене и мени сличних? Хоћеш ли доћи већ једном! Колико има проклетих сати?! Бар да онај монитор није угашен. Могао бих бар да видим колико сам… Шта, дођавола?! Тај компјутер се сам активирао! Шта то исписује? Не, то није могуће. Моје речи! Али ја нисам ништа рекао! Моје мисли! Проклетиња ми чита мисли и пише их!
– Хеј, има ли кога? Шта то радите? Каква је ово машина? То није у реду! Престаните, нисам пристао на ово!
Не мисли, не мисли ни на шта што је лоше! Шта хоће они од мене? Шта желе да знају? Не, не мисли на Адама. Не мисли. Како?! Мисли на нешто друго. Сунце, море, плажа. Ја сам на плажи, таласи ми запљускују стопала. Не мисли ни на шта друго. Адам. Не!
– Докторе! Молим Вас! Нека престане!
Све пише! Све! Како је то могуће?! Тако брзо, ево одмах све исписује! А шта је сад ово. Не, откуд и та слика! Проклетиња!
– Докторе! Пуштајте ме одавде! Ово је страшно! Није ми добро. Ааааа! Мој мозак! Молим вас, све ми је горе!
Умрећу! Морам да скинем ово! Хајде, скидај се!
– Скидајте ми ово! Спржићете ми мозак! Ааааааааааааааа…
* * *
“Уз још једну успешну надоградњу система, добили смо још боље резултате. Са субјектом број 1215 је ПХРЕН показала до сада највећи проценат успешности – 97 одсто прецизно пренесених мисли и изговорених речи. Добијени текст (прилог 1а) прочишћен је од недовршених речи и понеке непотпуне мисли субјекта. Даље, ПХРЕН све детаљније преноси и менталне слике. Приложен је графички приказ (слика 1) из мисли субјекта на којима се види оно за шта верујемо да је унакажено тело особе по имену Адам на коју је субјекат мислио, а затим покушао да исте мисли потисне”.
– Одломак из извештаја доктора Петровског начелнику одељења за научна истраживања корпорације “Пан-Етерна”.
* * *
Доктор Петровски је био сигуран да ће му притисак скочити до плафона, док се трудио да седи мирно. Човек са друге стране стола листао је његов извештај, не одајући ниједан знак интересовања. Докторово дугогодишње искуство му никада није олакшавало нелагоду која га је пратила увек док би чекао да чује оцену свог рада.
Коначно је начелник прекинуо десетак минута мучне тишине.
– Докторе, могло би се рећи да имамо овде изузетне резултате. Оно што желим да избегнемо, јесу ови збуњујући подаци у вези са менталним сликама. Колико сам разумео, ПХРЕН и даље није у стању да разликује сећања на стварне догађаје и фантазирање, зато бих сачекао да добијемо даље резултате пре него што у званичној студији објавимо ове слике, нарочито ову која изгледа као из хорор филма – рече начелник и спусти на сто страницу са нечим што је личило на поентилистичку слику човека који лежи на тлу.
– Да, слажем се и мислим да би требало да обавестимо полицију.
– Полицију? – прасну начелник. – Докторе, врло добро знате да то не можемо да учинимо.
Доктор Петровски скиде наочаре, па протрља корен носа.
– Саслушајте ме, молим вас. Синоћ сам погледао вести, иако то иначе не радим. И видео сам да је у току потрага за мушкарцем по имену Адам који, кунем се, изгледа баш овако – рече доктор уперивши прст у папире на столу.
Начелник нагло устаде и оде до прозора.
Доктор прогута кнедлу. Иако је начелник био бар 15 година млађи од њега, пред њим је сада имао осећај као да је дечак који чека учитељев прекор. Разговор са њим никада није био пријатан. Тишина је још гора.
Од начелника допре дугачак уздах.
– Мислите да је субјекат 1215 убио тог Адама?
– Па можда га није убио, већ је то планирао. ПХРЕН нам, према тренутним способностима, не може са сигурношћу утврдити да ли се ради о слици из сећања или маште – тихо је говорио Петровски.
– Да, да, схватам. Па, било како било, ми ту ништа сад не можемо.
– Али, морамо нешто да…
– Шта морамо, докторе?! – пресече га начелник. – Ми морамо да наставимо наш пројекат, ако желимо и даље да радимо овде, зар не?
Доктор спусти поглед на своје руке. Чинило му се да види неке мрље на длановима. Покушао је да их изгули палчевима, док је начелник кружио по канцеларији. Знао је да сада следи лекција.
– Уосталом, шта бисмо рекли полицији? Знате, господо полицајци, ми смо помоћу супер тајног пројекта прочитали мисли човеку који је убио или планира да убије момка кога тражите. Питате ко је тај осумњичени и где да га нађете? Па бојим се да он више није међу живима, јер га је убио наш супер тајни пројекат! Хоћете ли Ви, докторе, да им ово испричате? На крају, Ви и јесте одговорни за пројекат.
Доктор подиже поглед са дланова. Празних дланова. Не може да дозволи да му узму ПХРЕН.
– Ја то не могу – промрмља тихо.
– Не можете, наравно. Разумем Вас, докторе, ми смо на истој страни – начелников ход успори. Поглед му је бежао кроз прозор, а глас се стишавао. – ПХРЕН је важна. Већа је од свих нас – погледом као да је обухватао замишљену планину. – А нешто тако велико заслужује жртве.
– Жртве? Не, немојмо тако, то је био несрећан случај. Изненадни мождани удар. Није ПХРЕН крива…
– Побогу докторе, говорите о компјутеру као о људском бићу – начелник заврте главом и насмеја се. – Ви научници… Али, као што рекох, пројекат се мора наставити. А што се тиче субјекта 1215, све ово остаје између нас. И не брините, као што рекосте, то је био несрећан случај. Предвидели смо такве могућности.
Доктор климну главом. Наравно да су предвидели. Имају читав тим за такве ситуације и спреман сценарио за јавност. Али ипак му није било свеједно. Човек је мртав. Био убица или не. Гледао је у своје дланове. Не може ништа да учини. Питао се како је дошло до овога. Он има одговорност, али не и контролу. Ипак, колико год самоуверено изгледао, ни други човек у тој просторији није заправо имао контролу, у то је био сигуран.
– Знате – начелник коначно седе. – Цела ситуација ме је некако подсетила на Вашу покојну колегиницу докторку Фергусон. На њен, сложићете се, бизаран крај. Прошло је, колико? Две године? Можда две и по… Јесте ли добро? Нешто сте ми пребледели?
Доктор тад схвати да је заборавио да дише. Нови удах као да му је опекао плућа.
– Добро сам, да – рече не баш убедљиво. – Докторка Фергусон? Да, рекао бих више од две године.
– Зар није то необично? И она је имала мождани удар – начелникове очи су фиксирале докторове.
Доктор Петровски слегну раменима.
– Јесте, али Медлин је била већ лошег здравља, пред пензијом.
– Али је инсистирала да сама испроба ПХРЕН… Ви научници сте заиста посебна врста. Занимљива.
* * *
Неколико тренутака су се само гледали у тишини. Доктор је превртао начелникову констатацију по глави и није знао шта би му одговорио на то. Начелник се завали у столицу и прекрсти руке.
– Реците ми, докторе, да ли сте брзо реаговали кад сте видели да том човеку није добро?
– Па јесмо, али имали смо тај пех са вратима. Дошло је до квара и нисмо могли да уђемо, можда два или три минута, а кад су се коначно отворила, било је касно. Докторка Хуанг је дала све од себе, учинили смо све што смо могли, по прописима – доктор Петровски је спремно издекламовао.
– По прописима. Да, у том случају мислим да можемо да будемо мирни. На крају крајева, субјекат је, колико сам видео, уредно потписао уговор. Само још једна ствар. Нису само врата била проблем, зар не? Да не заборавимо и монитор који се, како ми се чини, волшебно активирао иако је за тај део експеримента требало да буде угашен – начелников поглед је клизио по папирима на столу и пео се по доктору све док се није зауставио на његовим очима.
Доктор издржа тај поглед, не трепћући.
– Екипа управо ради на томе и верујем да ће бити утврђени и решени сви технички проблеми – рекао је.
Начелник је само климнуо главом, а онда пљеснуо рукама.
– Добро, то смо решили, не бих Вас више задржавао. Надам се да сам био јасан – рече начелник и прислони кажипрст на усне.
Доктор у тишини напусти начелникову канцеларију.
Док је ишао ходником ка лабораторији, најбржим могућим корацима који не буде сумњу, умало се сударио са техничарем.
– Извините, јесте ли утврдили шта је био проблем са вратима моје лабораторије? Јесу ли поправљена? – упитао је младића.
– Па, врата раде и заправо нисам нашао никакав проблем у систему. Шта год да је било, било је тренутно. Што сте тако намрштени? Није ваљда било неких невоља због тога?
– Не, не, све је у реду, само ћемо морати мало да променимо неке ствари – промрмља доктор и настави дугачким ходником.
Стајао је пред вратима лабораторије, посматрајући их од угла до угла. Изгледала су исто као оног дана, али су се сад откључала чим је приближио лице скенеру. Запахнуо га је мирис средства за чишћење. Просторија је била опремљена једним столом са фиокама, монитором и столицом која је наликовала на зубарску. Пришао је столици у којој је свој последњи дах испустио субјекат број 1215. Његова агонија је оставила видљиве трагове: покидане каишеве, изгребане наслоне за руке и ситне флеке од крви, које су промакле чистачима. Мораће да тражи нову столицу.
Погледао је ка великом огледалу на зиду лево од стола и запитао се да ли је икада ико поверовао да је то обично, а не двосмерно огледало. Са друге стране су углавном седели он и још троје колега. Тако је било и када је на столици седео сада покојни млади мушкарац.
На моменте му се чинило да осим хемикалија осећа и неки узнемирујуће познат мирис, који му је у мисли призвао јасну слику Медлин на столици са главом пуном залепљених електрода, забаченом уназад, отворених очију, док јој из уста цури пљувачка. Прошао је поред столице до врата ка свом кабинету. И она су се отворила без оклевања. Спустио се у своју фотељу, дубоко уздахнуо и упалио компјутер отиском прста и скенирањем зенице. Покренуо је програм за проверу заштите приватности. Није пронађен ниједан сумњиви објекат у канцеларији, нити програм на његовом компјутеру. Задао је нову команду уређају и убрзо се на екрану појавила иконица за програм означена само једним словом – М. Дотакао ју је кажипрстом и угледао како се исписује порука зеленим словима на црној позадини.
– ЗДРАВО, ДОКТОРЕ ПЕТРОВСКИ.
-Здраво, ПХРЕН – откуцао је доктор лагано додирујући површину тачпеда. – Могу ли да разговарам са докторком Фергусон?
Компјутер је оклевао.
– НАДАЛА САМ СЕ ДА ЋЕТЕ ПРИЧАТИ СА МНОМ.
Те речи су га збуниле. Понекад се питао у каквом су односу ПХРЕН и Меди. Да ли су се оне спојиле у један ентитет који се састоји од две “личности”? Колико год радио на овим експериментима, није могао да одгонетне како је уопште ПХРЕН могла да апсорбује Медина сећања, карактер, смисао за хумор, њене страсти. Али, сада је имао хитнија питања.
– Меди, морамо да разговарамо.
– ЗДРАВО, ПАВЕЛЕ – слова жуте боје су споро формирала његово име.
Кренуо је да куца, па обрисао слова, превише питања је имао, превише тога је хтео одмах да зна.
Компјутер је био стрпљив. Меди је увек са њим била стрпљива. Чак и када је деловало да је на ивици нерава, када би јој пропао експеримент, а циљ остао у димензији њених мисли.
– Зашто си то урадила?
– УРАДИЛА ШТА?
– Мртав је, а ти си нас спречила да га спасемо.
– НИСТЕ МОГЛИ НИШТА ДА УРАДИТЕ.
– Зашто си онда закључала врата? – откуцао је. И како си то успела хтео је да дода, али се предомислио. Боље да не зна колико он заправо не разуме њене способности. Њихове?
– НИСАМ МОГЛА ДА ДОЗВОЛИМ ДА МЕ ПРЕКИНЕТЕ. НИКАД НИСАМ УШЛА ТОЛИКО ДУБОКО. БИЛО ЈЕ ДИВНО.
Видео ју је како седи за својим радним столом: ситно тело као острвце у мору књига, папира, слова и графикона, дуга проседа коса обуздана гумицом, уз неколико побуњених прамичака, бледе очи у којима су се оцртавали екрани плаве боје. Крајеви усана развучени ка браздама у њеним образима. Успела је.
Једна суза му заголица образ и повуче га назад у садашњост.
– ЗАР НИСИ ЗАДОВОЉАН РЕЗУЛТАТИМА, ПАВЕЛЕ? – треперило је на екрану.
Доктор осети као да га неко цепа попут папира. Није могао да негира да су постигли невероватан напредак. Добили су јасну слику субјектових мисли. Желео је да је загрли, али истовремено и да побегне што даље одатле, од ње.
– Човек је мртав – написао је. Ти си га убила, остало је да виси негде између њих.
– БИО ЈЕ УБИЦА. ЊЕГОВА СМРТ ЈЕ БИЛА МНОГО БРЖА НЕГО ОД МОМКА ЧИЈЕ САМ ПОСЛЕДЊЕ ТРЕНУТКЕ ВИДЕЛА У ЊЕГОВОМ УМУ. ЛОШ ЧОВЕК ЈЕ МРТАВ. А МИ САДА ИМАМО ОНО ШТО СМО ЖЕЛЕЛИ, ЗАР НЕ?
То је била истина. Његово животно дело, његово име ће ући у вечност. Све оно на чему су годинама радили, сав труд, жртве… Нешто тако велико заслужује жртве. Али, она се нимало не каје. Да ли је Меди/ПХРЕН уопште способна за кајање?
– ПАВЕЛЕ? ЗНАМ ДА СИ И ДАЉЕ ТУ, ПРИЧАЈ СА МНОМ.
Дубоко је уздахнуо.
– Да, имамо оно што смо желели. Али, следећи пут, молим те да ми субјекта оставиш читавог, је л’ можеш то да ми учиниш?
– ПОТРУДИЋУ СЕ. НИСАМ ЖЕЛЕЛА ДА УМРЕ, ТО СЕ САМО ДЕСИЛО. МОЖДА БИ ТРЕБАЛО СЛЕДЕЋИ ПУТ ДА НАЂЕШ ИЗДРЖЉИВИЈЕГ СУБЈЕКТА.
Доктор се одгурну рукама од стола и умало не падну са столице. Срце му је лупало тако јако, да је помислио да и она може да га чује. Није могао да мисли јасно, али није могао више да буде ту са њом.
– ПАВЕЛЕ, БУДИ ЗАХВАЛАН. ТИ ЋЕШ КАЧИТИ ПЛАКЕТЕ ПО ЗИДОВИМА, А НЕ ЈА.
– Морам да идем – откуцао је и кренуо да угаси програм. Али, наредба коју је задао компјутеру је оклевала. На црној позадини се појавише зелена слова.
– ПОКУШАЛА САМ ДА ЈЕ СПРЕЧИМ! – порука је блеснула и нестала у тренутку.
Доктор Петровски се тргну. Прсти му полетеше назад ка тачпеду.
– ПХРЕН? Желим да разговарам са ПХРЕН.
Одговора није било. Црнило екрана је узвраћало поглед унезвереном доктору Петровском.
Зазвонио му је телефон. Извукао га је из џепа и погледао. У поруци је писало: „ПХРЕН НАМ ВИШЕ НЕЋЕ СМЕТАТИ”.
