Обично ноћу навиру сећања, успомене на оне дивне дане када сте само биле моје мале девојчице. Када смо се много љубили, грлили, делили најлепше тренутке. Мислила сам тада да никад проћи неће, нисам размишљала да време брзо лети. Гледала сам вас ноћу док спавате, увек сам била запослена, била сам вас жељна. Често бих ноћу када дођем из друге смене плакала, миловала бих вам лица мека, ручице. Скупљала сам мрвице нежности ваше, не желећи да одрастете. Најсрећнија сам била када се затрчите мени у наручје, која ће пре стићи да ме пољуби. Једна обавезно падне, ја само кажем:
„Дођи да мама пољуби, одма’ ће да прође.”
Зашто је тај пољубац толико велик, мек, топао? Сећам се и мене је мајка љубила да прође. Време пролази, ваљда је тако записано.
Срећна сам много, хвала небесима! Дочекала сам, да и ви девојке моје, децо моја љубите да прође, ваше анђеле.
Ваљда сада најбоље осећате, колико боли то згуљено колено, или ти лакат?
Колико боли кад само једна кап крви крене, од тог чеда што је испод срца расло?
Мајку боли јаче него вас, то сада знате и осећате!
Ја ћу и даље да љубим да не боли, своје унучиће, са исто много љубави као некада вас.
Ја памтим, немојте ни ви никада да заборавите да љубите да мање боли, да брзо прође. Немојте заборавити да те сузе малене које потеку, пеку, толико пеку, да могу да поплаве и највећу реку.
Мене и данас држи та најмилија реченица:
Пољуби мама, да прође!
