Пријатељу мој,
Сећате ли се молитве за љубав, која се шапатом изговара у ноћи младог месеца?
Ја сам је заборавила. Не треба ми више! Одложила сам је у прегратке маште. Смештена је на истом месту са ручно извезеном свиленом марамицом изазова, коју сам, помало дрско, једног хладног фебруарског дана, пред Ваше ноге бацила. Узели сте је.
Ове ноћи, уместо неба, посматраћу плес вина, за моје мале и нежне руке, у одвећ високој и елегантној чаши. Небеско поигравање месеца са водом у мени подсећа на наравноправну игру мора са остацима нејаке лађе. Светлост манастирске свеће на столу крај белог писма, прелива се у чаши. У њој се огледају и увеле латице беле руже које сте ми поклонили на првом састанку. Са сваким трептајем ока светлост се појављује и нестаје попут звезда падалица.
У вину утапам изгубљене године. Знате, притискају ме и одвлаче бистрој води заборава, као да носим огрлицу од камења. Можда ме то камење, попут онога у џеповима Вирџиније Вулф, наведе на последњу шетњу до моста.
Са другом чашом враћам се детињству. Присвајали ме, а никоме нисам припадала. Нудили своја очекивања, моје жеље биле им неважне. Понављали ми оно што сам знала напамет. Учили ме превазиђеном и непримењивом у стварности. Знали боље од мене шта бих ја срећом назвала, не слутивши терет таквог доброчинства. На крају, побегла сам од свих.
Елем, од себе нисам успела. Ни од вина. И оно ме подсећа на промашаје, залудне снове, изневерена очекивања, које носим као девојачку спрему, извезену неверицом да сам се увек, изнова, спотицала на исти камен.
Верујте ми, стварно су ми украдене године! Ништа ја ту нисам могла урадити. Или, јесам?
Док испијам трећу чашу вина, а претходна два су се већ у трептаје претворила, замолићу Вас, да прескочите причу о мојој интелигенцији! Јер, паметан човек се не спотиче два пута на истом камену. Изнова, заволела бих зрно доброте, мрву љубазности, неочекивани трептај лептира под ребрима. Пружила руке, ако бих препознала човека у човеку. И увек остала, мање или више, разочарана. Или, потпуно поражена.
Са четвртим, признаћу Вам и то, привлачили су ме чудаци од којих су други бежали. За пријатеље узимала страдалнике и особењаке. Завидела једино бескућницима, који немају ништа а, опет имају све – слободу. Дивила се храбрости да све оставе и лутају по свету. Да грле руке које пожеле иако ће им и оне понудити исто. Јер, онај ко унапред трага за зацртаним, никада не нађе оно што му је сан још у детињству обликовао.
Свилена марамица изазова више никада неће бити бачена.
Слутим, док ми вино умирује крвоток, а опија срце, да ћу се, једном сакрити под окриље манастирске тишине, одустајући тако од сваке овоземаљске потраге. Јер, године пролазе, убрзавају, а ја, и даље, опсесивно тражим исто – Онога кога нема, и који неће доћи, а коме се надам.
Ако сте ми брижан пријатељ, а кунете се да јесте, разумећете ме, а да се нећете осећати повређеним. Слутим, а слутити још једино могу, да бих и са Вама могла налетети на онај исти камен! Мени је, верујте, доста спотицања. А Вама?
Ако у Вашем ћутању и притајеној љутњи има моје кривице, а слутим да је има, обећавам на уранку да ћу од сада најлепше речи које постоје – необичније од осликаних крила мртвог лептира; заносније од музике коју је ветар донео из Сибира, а која припада звону кедрове шуме пред нестајањем; мекше од свиле која невешто клизи низ девојачке груди – поклањати Вама.
У то име, за наше помирење, праћено најлепшим тренутком када ноћ уступа место дану, наздрављам Вам новом боцом врхунског вина!
Ваша С.
