Живот је чудна башта, никако не можеш са места на коме је посматраш да видиш њен крај.
У њој има свакојаког растиња. Али нема ружа. Оне боду. И жао ми је, никада се неће наћи овде.
Она велика биљка тамо, да баш тамо око које расте најшареније цвеће зове се Амор-и-лис. Под њеном сенком, која мења боје, играју се моја деца као и сва друга деца уосталом, мала и велика, која се ту нађу случајно или намерно. Нагњече понекад пре него што оду, ваљда у брзини мало више траве него што би било пожељно, откину по који цвет, закуцају по који ексер у ни криво ни дужно трешњино дрво, понекад и извуку ексер, ваљда им буде жао, али остане рупа. Па онда оду. Али се ја увек радујем када опет дођу. Баш као да ништа није било. Трава се опорави, изникну два нова цвета, трешња отплаче у тишини и опет нуди своје плодове онима који се ту нађу. Баш као да ништа било није. Трагови свега постоје, као запис у времену, али их виде само они који знају да виде. И ти неки, по траговима ваљда и праве разлике у баштама.
Неко цвеће појављује се у башти искључиво после неког непријатног, али ипак природног догађаја, јер све што је природно ни једној башти није страно. И знам сигурно знам, да то није због кише, јер од те кише која је свуда иста, расте у појединим баштама најразноврсније прелепо цвеће, а у пустињи само једно те исто – бодљикави кактуси.
Дакле није због кише.
Не судим, али не схватам оне по правилу старије баште, мада има и млађих у којима има пуно трња и корова, стабла без лишћа и стабљика без цвета у којима влада огорченост, неповерење, злонамерност, цинизам, лаж. Не схватам чему башта ако не можеш да се опустиш и уживаш у сваком цвету и његовом мирису, пчели, лептиру, птици, веверици? Ако сви они не долазе?
Да ли су се баштовани уморили од сређивања или воле баш тако? О укусима, знам, не треба расправљати. Али ипак, питам се, можда им је земља посна? Можда од високог дрвећа не допире довољно сунца тамо где треба? Можда би ваљало поткресати коју грану? „Зађубрити” мало понеком капљицом среће? Радо уђем у такву башту са жељом да унесем мало боје, топлине и сунца, али се по правилу вратим сва изгребана, а видљивог помака нема. Када се окренем и погледам, оно опет све исто. А није због кише, сигурна сам… Него само изгледа ја не умем…
Питам се понекад, не каква ће бити моја старост, него каква ли ћу бити ја у њој? Да ли уморна, разочарана, горка или мека и тиха, као трава, као вода која иде својим током, али не одбија жедног путника намерника?
Не знам.
Замолила бих Вас, да, баш Вас, ако Вас пут нанесе на ову страну и баците поглед преко моје ограде, па спазите да нема више зеленила и цвећа, да у башти влада тихи, сиви хаос, не покушавајте да промените било шта.
Молим лепо да ми се башта спали, ако крене да влада коров у њој. Просто сада још док сам при здравој памети Вас молим, направите (ако ја не будем могла) места новим, цветним и миришљавим вртовима. Јер корову као и сваком другом таквом, квалитет не представља ништа у животу. Квантитет је тај који га гура и тера даље, тај коров је опасан, хоће да крене и преко и испод ограде и оде у походе другим цветним баштама. Ево потписујем, под пуним месечевим сјајем, док ми још увек разум није појело време, баш овде на овом месту које највише волим, ослобођени сте сваке одговорности и стављам као печат трешњину сузу претворену у смолу…
