(Или Прича о томе како су се упознали један Принц и једна Караконџула)
- Напирлитани Принц
Био једном један Принц који није волео друштво. Уствари, не би имао ништа против, само када би знао како се дружи. Непрестано се купао и сређивао, па је добио надимак Напирлитани. Живео је у огромном замку ког је наследио од прадеде. Прадеда се звао Блесави Ћуран и за разлику од Принца уживао је да буде неуредан. И имао је много другара.
Гени очигледно умеју да се изврну наглавачке и направе пометњу.
Замак Напирлитаног Принца налазио се на ободу моћног планинског венца. Окружен величанственом шумом. Био је толико велики да, када би Принц пошао у обилазак, требало би бар три дана да све истражи. Не рачунајући одаје скривене иза тајних пролаза и врата. А ни мрачни подземни пролаз, који је вијугао, спуштао се и подизао. И завршавао са друге стране каменог зида. Где је био закључан великим зарђалим катанцем.
Међутим, Принц је сметнуо с ума да, с времена на време, треба проверавати браве. И није ни приметио када је катанац на тешким дрвеним вратима пукао. И да тајни пролаз више није безбедан.
Тај тренутак немара, постаће кључан за развој будућих, неслућених, догађаја.
Иако је замак био уређен раскошно, по Принчевој вољи, одисао је суморном хладноћом. Баш какав је био и Принчев плашљиви карактер. Стрепео је буквално од свега. Највише су га препадале неистражене одаје и промаје. Ипак, био је помало и авантуриста. Па је ишчикавао границе сопственог кукавичлука.
Често је ходао дугим празним ходницима покушавајући да нађе место где се његови страхови крију. Да их упозна и реши ствар. Али, негде је упорно грешио. И није успевао. Па је лупање потпетица његових омиљених ципела и звекет накита, само појачавало звук непријатне тишине. И изазивало још јачу језу. То га је збуњивало и нервирало.
Зато је Принц почео да размишља шта би могао да предузме. Да промени устаљеност. И досетио се да приреди бал. Претпоставио је да ће тако упознати неког посебног. У ту сврху обасјао је двориште небројеним бакљама. А сваку просторију пламеном свећа и ватром у камину. Замак је постао напросто магичан! И као што ноћна бића бивају привучена макар и трачком светла, почели су да пристижу људи са разних страна. Опчињени пријатним сјајем и звуком музике. Бал је трајао данима. Али, и поред свега, нико није успео да привуче пажњу Принчевог избирљивог ока.
- Необична дружина
Након тога, живот је постао још суморнији. Једном, док је Принц замишљено жвакао, не осећајући више ни укус хране, одскочио је са столице ужаснут одјеком сопственог гласа. Одбијен о зидове празне трпезарије, глас се вратио питајући за здравље. Усамљеност је коначно учинила да Принц почне да прича сам са собом. А тога се ужасавао. Од грозе се једва сабрао и брзо позвао послугу. Рекао је да ће од тог тренутка живети у раскошном собном ормару.
Селидба је одмах почела. Прво су унели велики кревет и комоду са тинктурама против главобоље, страха и опадања косе. Затим, тоалетни сточић са великим, округлим огледалом. Четке од коњске длаке и слоноваче. И дрвене држаче за перике. Принц је волео да сваког дана има другачију фризуру. А пошто дугме за промену још није измишљено, куповао је перике. На крају, нашло се још мало места за пудријеру и парфемске бочице. Напирлитани је обожавао мирисе. И за њим је сатима лелујао облачак цветних испарења.
Како није могао да поднесе устајао ваздух, Принц је оставио одшкринута врата раскошног ормара. И тако привукао посетиоце. Након само неколико сати, приметио је преплашеног Сивог Миша у рупи испод огледала. Искрено, грозио се и погледа на ситне стакласте очи и предугачке бркове дрхтуравог бића. Али, убрзо се навикао. Чежња за друштвом надјачала је одбојност.
А онда се појавио и Мачак. Дошао је за мишом. Био је запуштен и имао је само један зуб. И њему се топли, удобни ормар допао. Старом луталици, какав је он, није требало ништа више. И одмах се уселио. Након ова два незвана госта, у ормар се доселила и Мудра Сова. И она јурећи миша.
Да је Сивом Мишоњи неко рекао, да ће постати тако важан, само јер је накратко истрчао из скровишта у подруму, не би веровао!
Од целе дружине, Мудра Сова је највише пристајала Принчевом сензибилитету. Са њом је посебно волео да разговара. Док је мучен несаницом бесциљно тумарао по ормару, језиви звук шкрипања старих дасака преносио се тишином. Удаљен, али довољно гласан да измами страшне приче. Убрзо се прочуло да је замак запоседнут. Јер, природно је да сваки замак има духове. И мноштво догађаја повезаних са њима.
Коначно, необичној дружини придружио се и један Гавран. Он је пре тога живео у Напуштеној кули преко брда. А у ормару се затекао, као и Једнозуби Мачор и Мудра Сова, због Сивог Миша. Али, када је видео раскош и лепоту, и Гавран се направио да мишоња који вазда нешто грицка, није исти миш за којим је улетео кроз отворена врата. Заправо, Гавран се мало уплашио страшног мачоровог зуба. Незнајући да се мачор уплашио његовог оштрог кривог кљуна.
И тако је у ормару владала хармонија.
- Чупава Караконџула
Познато је да, с времена на време, живот уприличи одређене догађаје. Да дани не би били досадни и исти.
Зато је једног јутра у ормару настао русвај када је под у соби необично затутњао. Једна страшна Караконџула је открила необезбеђени тајни пролаз и добауљала у замак. Изгледала је грозно! Из рашчупане косе вирио је накривљени шешир са искрзаним перјем. А изношени капут је висио са отромбољених рамена. Подригивала је и штуцала.
„Нема никога код куће!”, зацвилео је напирлитанко. „Данас не примамо посете. Јер, нисмо овде. Дођите сутра. Када такође неће бити никога. Зато је можда најбоље, да уопше и не долазите!” Принц се све више запетљавао и крештао.
„Како то, молићу лепо, никога нема, а говорите?!”, пренеражено је подригнула Караконџула.
„Ако нешто кажем онда је то сто посто тако!”, дрекнуо је Принц не верујући шта изговара.
Касније када се присетио догађаја, уопште није могао да схвати одакле се створила толика храброст. Мудра Сова му је објаснила да се неочекиване моћи појаве ниоткуда. Баш када су потребне. То су скривена животна правила. Испоставило се да су речи њене искрене подршке помогле Принцу да открије самопоуздање. Које му је касније, често било корисно.
Караконџула је тромо подигла ногу и неспретно закорачила још ближе. Престрављени ормар и његови становници зашкрипали су и затресли се још јаче. Највише од свих, уплашиле су се Принчеве ципеле.
„Јао, јао, јадне ми!”, запомагале су.
Знало се да Караконџула воли обућу. И да силом гура квргаве прсте у сваку ципелу коју нађе. Није могла да одоли да их не обује. Чак и када су јој мале. Преплашене ципеле су се распариле и растрчале на различите стране. Две из омиљеног Принчевог пара скупиле су се једна уз другу и тресући се огулиле потпетице. Утом су се од ужаса и онесвестиле.
Већ сутрадан, када се све стишало и немили догађај преокренуо у свеопшту радост, Напирлитани Принц их је однео на поправку код најпознатијег Дворског Шустера Што Виси са Лустера. Да их залепи и изгланца.
Али, у тренутку ужаса, док је Караконџула петама стругала под испред ормара, Принц је гледајући агонију његове вредне обуће осетио налет неописиве љутње! Зар је у реду да дозволи, да ципеле донете у сандуцима прекоокеанских бродова, из далеких земаља, које су одолеле бурама и нападима гусара, само да би украшавале његова племенита стопала, сада дрхте пред овим чупавим чудовиштем?!
Уједно, зачуо је и глас прадеде Блесавог Ћурана. Који је викао из највеће дубине Принчеве затурене храбрости.
„Синко, брани своје потпетице и не дај их ником!”
Напирлитанко је поскочио и отрчао до козметичког сточића. Црним крејоном је нацртао срце на белој напудерисаној јагодици. И у журби, уместо перике, на главу ставио успаваног Једнозубог Мачора. А затим је нагло раширио руке и отворио врата.
Изненађен сунчевим зрацима, мрак из ормара се гласно накашљао. И свом силином избацио гомилу прашине и Принца на под. Напирлитани је скочио и пркосно подигао браду. Мирис заносног парфема ушао је у длакаве ноздрве Караконџулиног великог носа. И раширио их. Неподношљиво голицање искривило јој је лице. Замрдала је обрвама и покушала да кихне. Али, успела је само тихо да штуцне.
„Поштована Госпођице!”, загрмео је Принц. И изненадио и себе и присутне. „Суштина није у томе да обујете моје ципеле, молићу лепо. Већ да покушате да ходате у њима!”
Пробуђен дреком, Мачор се свом дужином протегао. Напирлитани је брже боље дохватио кухињску крпу и везао је око главе. Да Једнозуби не би склизнуо.
- Бал и Чича мича
Збуњена Караконџула је помислила да више никада неће моћи да подригне. А то јој је главна занимација. Подригивала је и у сну. И била толико вешта да је могла, када је лепо замоле или када јој се прохте, да подригујући изговори властито име. И то без забуне у реду слова.
Али, сада! Шта ће, за име света, бити са њом?!
Да ствар постане сасвим необјашњива, десило се нешто још чудније. Караконџула је осетила да јој се у главу, ниоткуда, уселила оперска певачица. Запевала је на сав глас. Без намере да стане. И како у сличним ситуацијама бива, завртела јој се цела соба пред очима. Као да је на рингишпилу. Први пут у животу. И на први поглед, Караконџула се заљубила. Све до врха њених шпицастих ушију.
Упоредо, Принца је засенило чудновато светлуцање. Изгледало је као да су се све звезде спустиле на плафон његове собе. А ту пред њим стајало је најзаносније небеско биће! Помало несигуран на сопственим потпетицама, али одлучан, пришао је и нежно замолио Караконџулу за плес.
За то време, другари из ормара – Мишоња, Мачор, Сова и Гаша, пратили су ритам мелодије из Караконџулине главе. Лупали су шапама и крилима по намештају у старом ормару и правили фантастичну музику. Тако се непланирано десио најлепши бал икада приређен у замку. И трајао је данима. Уствари, траје и данас.
