„Надам се да је ово последњи пут да морам да те будим!”, причао је неки глас са леве стране, док ми је вид био замућен. „Прошла два пута си вриштао и само пао у несвест…”, глас је утихно и у соби се осетио мук.
Очи су ми се сада привикле на светлост. Погледао сам око себе, лежао сам у неком чудном полукружном кревету на ком су ми ноге висиле на дну.
„Па хајдемо све испочетка…”, глас је наставио.
Окренуо сам се ка звуку и тамо се нашао велики сиви мачак у оделу са нотесом и пенкалом. Шок ми је прошао кроз цело тело и занемео сам, а мачак је наставио: „Немој молим те опет да правиш буку!”, подигао је шапе да би ме смирио. „Све је у реду, нећу ти ништа! Само желим пар одговора, ништа више”, насмешио се и полако узео нотес и нешто на брзину записао.
Убрзо сам се смирио, сиви мачак је седео у тишини, стекао сам осећај да је то намерно радио како бих се што пре опустио. Разгледао сам мало по соби и покушао сам да се присетим како сам доспео ту. Лево од мене се налазио сто на којем су биле моје ствари, препознао сам округли сат са копчом и моје рукавице. Да! Рукавице…
„Сетио сам се нечега… Био сам у подморници… Послат сам да истражим нешто… неке звукове из океана!”
„Мхм”, климнуо је главом мачак. „У подморници… Како се зовеш?”, упитао је док се намештао на столици како би лакше писао.
„Брент Јансен”, одговорио сам.
„Какви су то звуци били?”, радознало је питао.
„Не знам тачно… Само знам да су дошли из дубине Северног мора. Нисам ти ја тај тип што носи мантиле и цвике… Мени је улица била факултет!”
„Па како су онда тебе послали?”
„Научник, доктор Мајкл Сехрано ми је пријатељ из детињства, рекао ми је да сам ја створен за овај посао и да ћу постати богат и познат. Што сам, наравно, и прихватио, али ми и даље није јасно како сам завршио овде… и како је могуће да причам са мачком у оделу?”
„Све у своје време, мада могао бих ти се представити!”, театрално је рекао, па наставио, „Моје име је Микки од куће Даав и стојим ти на услузи!”
Климнуо сам главом, али убрзо потом сам питао: „Где сам то ја?”
„Па, морам ти признати да ти је дуго требало”, рекао је кроз смех па наставио: „Tи си наш гост! Тренутно се налазиш у болници „Свети Јелмера”, а ова болница се налази у граду Тарин!”
„Тарин… Није ми познато то место!”
„Наравно да није, ти си из другог света, барем тако мислимо. Мислим, као што и сам видиш да си другачији”, рекао је кроз ђаволски смешак.
„Други свет…”, бунцао сам, „…другачији…”.
Само сам осетио како ми се све поново мути и опет сам пао у несвест.
Пробудило ме неко кратко дисање, очи су ми биле и даље замућене, али сам разазнао црно-наранџастог зеца који шета на задњим шапама и гледа ме зачуђено.
„Донела сам Вам храну”, рекла је роботски док је показивала шапом на сто поред мене. „Не знамо тачно шта Ви једете па сам донела свега по мало”, насмешила се и изашла и собе.
На тањиру је било поређано по групама воће, поврће и нешто што је изгледало као месо. Појео сам све осим неког коренастог поврћа које је било претврдо за јело. Погледао сам собу још једном и увидео да лево од мене има велико огледало дуж скоро целог зида, а поред прозора су била врата из којих је зец изашао. Просторија је била велика и бела. Устао сам мало да прошетам. Ноге су ми биле слабе па сам полако устао и протегао кичму. Направио сам пар кругова око кревета и погледао се у огледало које се ту налазило. Брада ми је порасла и коса ми је била дужа, последњи пут када сам се погледао у огледало је било пре поласка.
Ајде за кога се спремаш, присећао сам се речи мог друга Мајкла, бићеш сам у подморници, а и уосталом тамо ћеш само прикупити податке и вучемо те горе. Насмејао сам се самом себи, али био сам у праву.
„Хмм, само мало…”, рекао сам себи у браду. „Ово огледало није само огледало!”, рекао сам гласније. „Са друге стране ме посматрате јел’ да?”.
Пришао сам огледалу и покуцао, ништа се није догодило. Покуцао сам још јаче, опет ништа. Опет сам погледао у собу, сада као да је била мања, бела са јаким светлом, храна, питања од Миккија, све се слаже. Осећао сам се слабо. Сео сам на кревет. Навукао сам рукавице на руке како би барем имао нешто познато код себе. Мирис коже са рукавица ме је посетио на дом и колико сам сада изгубљен. Одједном, светла су се угасила. Легао сам на кревет и само зурео у плафон, црнина око мене ми је давала утисак као да жмурим. Пролазили су минути и сати, барем ми се тако чини, али светла нема. Мисли су ми лутале, неке слике и осећаји су ме дозивали, али нисам могао да уперим прстом на шта се тачно дешава.
Светла су се упалила, али ја сам био будан. На фотељи је опет био Микки.
„Сада не морам да те будим”, рекао је кроз зубе. „Данас се, нажалост, нећемо пуно дружити, имаш другу посету…”
„Другу посету?”
„Да, нисам стигао да ти кажем, али пре него што те је довела полиција…”
„Каква полиција!”, реаговао сам. Нико ми то до сада није рекао.”
„Допусти да завршим…”, опет је дигао шапе у вис. „Када те је полиција довела рекли су нам да си пронађен како лежиш у уличици поред мртвог пса. То је било пре 5 дана. Цела два дана си спавао, трећи дан си се пробудио, али си падао у несвест и бунцао глупости. Јуче сам заиста први пут причао са тобом. Зато се овде налазиш у притвору у болници. Они су хтели одмах да те одведу, али сам повукао пар веза да останеш овде. Сутра ћемо још разговарати.”
Устао је и изашао из собе. После њега је ушао други сиви мачак. Носио је дугачак капут који му је прекривао колена, на глави му је био шешир. Из џепа је извадио згужвану свеску и сео је на исту фотељу, али од њега се није осећала уздржаност и професнионалност.
„Океј, да видим…”, почео је да се преџепава и да нешто тражи, значка која је била закачена на десној страни ми је синула у око.
Коначно је пронашао оно што је тражио, то је била стара обична оловка. „Да се преставим ја сам Цицак. Приватни детектив који истражује овај, односно, твој случај. Наиме пронашли су те на углу између Гордијеве и Ерса Великог”, читао је са својих папира.
„У уличици број 3, поред тебе се налазило тело Ћерика од породице Кгле који је син од нашег политичара Целиоса”, подигао је главу и погледао ме је. „Зашто ми изгледаш као да ово први пут чујеш?”
„Зато што и јесте!”, устао сам из кревета. „Нисам никога убио!”, викнуо сам. „Не знам како сам уопште доспео овде, последње чега се сећам јесте то да сам се приближавао дну океана и да је све око мене почело да вибрира. То је све чега се сећам!”
Детектив ме је само гледао и опет почео нешто да тражи по џепу.
„Изгледа да ће ово потрајати”, извадио је табакеру пуну цигара. „Хоћеш једну?”.
Одбио сам, на шта је он слегнуо раменима и запалио цигару која му је била у устима. Причао је са цигаром у устима.
„Је л’ ви ванземаљци опште пушите цигаре?”, питао је мртав озбиљан.
„Ванземаљац? Ја нисам ванземаљац!”
„Па колико видим јеси, другачији си од нас осталих, а и колико чујем, стално спомињеш ту подморницу.”
„Са моје тачке гледишта ви сте ванземаљци!”, рекао сам срдито.
„Код мене кући ви сте обичне животиње, само кућни љубимци који нама људима служе као забава!”.
Цицак се само смејао, повукао је дим из цигаре и кренуо нешто да каже кад се одједном чуо глас са неког скривеног звучника „ГАСИ ТУ ЦИГАРУ!”, а детектив се окренуо ка прозору и почео да се извињава па згазио цигару о чисте беле плочице.
„Ови доктори, а!”, погледао ме је и насмејао се. „Него, ми постојимо на твојој планети, а?”
„Да, као што сам рекао, као љубимци.”
„Је л’ ти поседујеш неког ’љубимца’?”
„Не!”, одговорио сам бесно, већ сам се уморио од његових питања и става као да све зна „Ја нисам никога убио! Доста ми је испитивања и осуђивања! Желим да идем кући!”. Нагло сам устао из кревета и кренуо ка вратима.
„Не бих ти то препоручио”, рекао је Цицак док му је дим излазио из уста, али га нисам слушао.
Скочио сам на врата и раменом их развалио. Нашао сам се у једној мрачној соби пуној доктора и било је разних врста животиња, зечеви, опосуми, пси, мачке па чак и по која веверица, једино кога нисам приметио је био Микки, он није био ту. Сви су бленули у мене, вероватно зачуђени што сам тако брзо развалио врата. Искористио сам тај тренутак да кренем ка излазним вратима и убрзо се нашао на ходнику. Видео сам стрелицу за излаз која је показивала на леву страну, али сам скренуо десно како бих их збунио. Трчао сам тражећи нека врата да у њих уђем, али нисам био те среће, ходници су били празни. Опет сам дошао до рачвања пута, лево или десно, сада сам скренуо лево. Још увек сам трчао, али сам постао задихан, ходник је ¾ бео, а ¼ је био зелен, и била је лествица која је делила две боје. Мада, мени су боје почеле да се мешају и зној ми је упадао у очи, ови проклети ходници су као лавиринт. Нема излаза! Осећам се као заморче. Ја уствари то и јесам. Онај детектив Цицак ми је показао да сам у праву и да ме посматрају. Да ли је то намерно урадио или сам то умислио?
Коначно сам видео стрелицу на којој пише излаз, а убрзо после тога и излазна врата. Није било никога код њих што ми је пробудило сумњу. Успорио сам и стао близу врата да ослушнем да ли ме неко чека иза њих. Прошло је пар тихих тренутака, ништа, можда и могу проћи, али ме сигурно негде чекају. Шутнуо сам врата за сваки случај и кренуо да трчим ка спиралним степеницама које су ишле ка горе. Степенице као да немају краја, са последњим атомима снаге сам се успињао. Одело које сам носио је било слепљено на мени. Крајичком ока сам видео још једну стрелицу за излаз и појурио ка њој. Овај пут само пројурио ка вратима и опет сам се нашао у ходнику. Ходник је био сличан као и предходни само што је имао мале прозоре ка врху што би значило да сам био дубоко у земљи. Требао ми је одмор, али ако сада застанем нећу моћи наставити. Лутао сам ходницима све док нисам дошао до велике четвртасте празне собе. На другој страни собе су се налазила још једна излазна врата. Кренуо сам ка њима, али сам осетио мирис лоше цигаре. Био је то Цицак наслоњен једном ногом на зид и пискарајући нешто у свеску. Подигао је главу и на лицу му је стајао огроман осмех.
„Рекао сам ти да то не радиш!”, викнуо је. „Разочарао сам се у тебе, знаш то!”, вратио је свеску и оловку у џеп. „Ви људи сте стварно тупави”.
„Тупави? Људи?”, брисао сам чело док сам говорио. „Како знаш ко сам ја?”
„Једна мени веома блиска особа ми је рекла да ће доћи до процепа међу световима. Такође је рекла да ће то биће бити човек, мада је такође рекла да ћеш бити интелигентан што је, морам признати, веома погрешила!”, гласно се насмејао. „Такође сам се разочарао што се ниси питао како приватни детектив ради на тако великом случају… Ццц, теби ствари баш лако промакну, а да не кажем за собу у којој си боравио.”
„Значи заиста си намерно тамо запалио цигару?”.
Kлимнуо је главом па наставио: „А то што сам приватни детектив? То ништа, а?”. Посматрао сам га и нешто ми се чинило другачије код њега него тамо у соби, као да је глумио неку улогу. Да то је то!
„Мислим да се претвараш!”, рекао сам поносно. „Ти ниси ту због случаја него због мене, знаш да нисам убио тог пса и знаш ко је то урадио. Твоја улога приватног детектива ми је хтела да каже да ниси део ове установе, него да играш сам за себе! Само ми није јасно шта ћу ти ја?”.
Цицку су очи засијале. Погодио сам.
„Хмм, можда ниси баш толико глуп!”, рекао је подло. „Заборавио сам да ти кажем да ћеш ускоро упознати моју сестру!”.
Скинуо је капут и бацио га на земљу.
„Какву сестру?”, узалуд сам поставио питање, он је већ кренуо да трчи ка мени спреман за борбу. Успео сам да избегнем његову ногу која је пролетела тик поред моје главе, убрзо је кренуо да ме удара шапама, али сам се једва бранио са рукама. Покрети су му били веома брзи и јаки, а ја на измаку снаге. На тренутак је одаљио од мене па се залетео и из скока је успео да ме удари по раменима са обе шапе. Истог тренутка сам клекнуо. Стајао је изнад мене, није чак био ни задихан. Врата су се нагло отворила и у собу су кренули да дотрчавају полицајци. Њих петоро ме опколио уперући у мене пиштоље, једва сам ставио руке иза главе у знак предаје. Још једна животиња је ушла после њих са рукама иза леђа. Била је то још једна мачка која је била Сијамка.
„Као што сам рекао, ово је моја сестра Капу!”, рекао је Цицак. Она је, по свему судећи, била начелница полиције. „Као што и сам видиш ухапшен си! Водите га!”, наређивачки је рекла, па је упутила поглед Цицку и изашла.
„Баш уме са речима, је л’ да?”, гласно је рекао лажни детектив како би га сви чули, али није било одговора.
Однели су ме у полицијски ауто где сам седео са два полицајца и са Капу. Она је седела на сувозачевом месту и гледала је ка бункеру из којег смо изашли. Огромни пас који је седео са моје десне стране ми је потпуно заклонио прозор, једино што сам могао да видим само врх врата и дим који се полако пење ка греди. Капу је климнула главом и ми смо кренули. Полицајац до мене ми је ставио повез преко очију, а мене је умор стигао и само сам се онесвестио у том ауту.
Нагло су ме извукли из аута и осетио сам да се налазим у неком затвореном простору. Није било сврхе пружати отпор јер сам свакако надјачан. Гурнули су ме и чуо сам да су тешка гвоздена врата затворена иза мене. Руке су ми биле слободне па сам скинуо повез. Налазио сам се у просторији која највише подсећа на самицу. Један мали прозор је био на врху просторије са три шипке из које је допирала јутарња светлост. Дуго нисам осетио природно светло, у овом тренутку ми је веома прија иако сам затворен. Сва дешавања ми се врте по глави и полако схватам да нема излаза. Сузе су ми саме клизиле низ лице док сам клечао наспрам прозора.
После три дана комплетне изолације, са само мало хране и воде, чули су се неки гласови испред врата. Скочио сам до њих како бих боље чуо, али безуспешно, врата су била предебела да би се ишта разумело. Разговор је престао и врата су се отворила. На улазу је стајало познато лице са цигаром.
„Добро јутро, момчино!”, смејао се. „Повукао сам неке везе и сада си на условној казни. Нас двојица ћемо решити ово убиство заједно”, намигнуо ми је и пришао да ме подигне са пода. „Наћи ћемо начин да те вратимо, не брини се”, шапнуо ми је на уво док ме је подизао.
Тако сам започео највећу мистерију мог живота.
