Седео је на корену једне старе маслине, наслоњен леђима о њено стабло. У ланеној кошуљи боје песка и скоро стопљен са ‘рапавом кором дрвета (мајка га је учила да грли и поштује старо дрвеће), младић је са дивљењем проматрао како се наранџасто небо несебично прелива у море, а затим губи у нијансама тамноплаве боје.
Уживао је у призору и није му сметала чињеница да је то спајање на хоризонту у ствари само трик мајке природе, оптичка варка да би њена деца уживала и дивила се погледу, пуста жеља неба, а можда и вапај душе понеког човека или жене… Море је одувек некако окретало леђа небу, бежало ка копну свим својим таласима у прастарој жељи да се споји са њим… ваљда. А копно је опет, свим својим порама и браздама, волело каприциозно небо… Окретали су се тако као на вртешци у магичном кругу, без краја и почетка, у безграничној љубави тако близу, а тако далеко…
Изгледало му је да на левој страни пучине пљушти киша, а на моменат му се учинило и да је видео свој одраз лица у огромном огледалу изнад мора прекривеног кишом. На другој страни сијало је сунце… Увек је сунце са друге стране облака, научио је то као песмицу још кад је био дете… Једну и другу слику делила је као кроз неки огроман лебдећи прозор треперава светлосна завеса дугиних боја… Пуштао је да му ноздрвама полако протиче мирис јода, лаванде и борове шуме која се налазила недалеко од брежуљка на коме је седео.
На тренутак је затворио своје очи и задржао дах, уживајући у споју мириса који му се ширио плућима. Овакви моменти били су му веома важни, јер су га подсећали на истину које често није могао да се сети када му је била најпотребнија… Увек нас јако мало дели од мира и немира, од истине и лажи, од љубави до беса… На нама је и до нас је у ком правцу ћемо направити тај пресудни корак или два. Његово размишљање прекину чудан звук. Подигао је капке испод којих бљеснуше два сјајна плава ока и… поново заустави дах, али овог пута од шока.
Испред њега стајала је џиновска птица јарких боја међу којима је преовладавала ватрено црвена и сунчано-златно жута (све друге боје биле су само нијансе ове прве две), а имала је и чудно тело. Ниједан део њеног тела није био исти, као да је цело било збир најлепших делова тела свих птица овог света. Била је то најчудија птица коју је у животу видео, огромне, неописиве лепоте.
Посматрао је птицу испитивачки, са дивљењем, чуђењем и помало са страхом од помисли да ће можда одлетети тек тако, наједном, баш као што је и дошла. Очи су га помало пецкале, јер се није усуђивао (или је једноставно заборавио) да трепне макар једном…
О како си лепа и чудна, ти птицо једна… ваљда си птица, па имаш крила… размишљао је гласно, не померајући се са места да не би неким несмотреним гестом уплашио птицу.
„Птица сам, него шта”, зачуо се глас и младић се трже јако, као човек који будан сања.
„Ти… ти говориш”, промуцао је тихо, више као констатацију него као питање.
„Да, говорим.”
Птица је заћутала, а младићу брзином светлости почеше да се врзмају хиљаду питања по глави, питања која више није могао или није смео да изговори.
„А могу да чујем и твоје мисли, што ме мало збуњује, јер постављаш тако много питања одједном, питања на која сам смишљаш и могуће одговоре”, додаде птица, не померајући више свој кљун. „Не бој се мене сада”, наставила је птица полако, „кренула сам на свој последњи лет, да још једном удахнем мирис мора и осетим радост летења и слободе, а била сам заустављена тужном сликом твог лика у кишном огледалу изнад мора”.
„Како си ме нашла, како си знала да сам овде, обала је тако широка?”
„Пратила сам светлост твоје душе којом си проткао слику, за триста година мога живота још ни једном нисам погрешила адресу пратећи само ту танану, сребрну нит. И, ево ме овде. Стојим пред тобом као оличење свега што данас јесте, а сутра већ више не мора бити, са жељом да ти пред полазак испричам једну причу.”
„Какву причу и зашто баш мени?”
„Испричаћу ти причу о орлу и баш теби, зато што ми је перје пуно прашине недоумице коју си послао небу”, рече му птица и нежно протресе крила као да се спрема за лет. „Зашто баш о орлу, кад бих ти могла испричати и мноштво других прича… Орао ми је врло интересантан. Моћан. Храбар и далековид. Пробаше људи да направе кокошку од њега, али ма колико живео и спавао са кокошкама, он то никад не може бити. Запамти то”.
„Не знам да ли знаш”, настави птица не допуштајући младићу да опет нешто гласно пита и прекине је, „Орао има најдужи животни век међу свим земаљским птицама. Он може живети и до седамдесет година. Међутим, како би доживео тако дубоку старост, он мора донети тешку одлуку када напуни четрдесет година. Јер, његове дуге и еластичне канџе једноставно не могу више хватати плен који му помаже да се прехрани, његов дуг и оштар кљун постаје толико савијен да је бескористан. Његова стара и тешка крила због збијених пера запињу за груди, што му онемогућава лет… У том тренутку, он баш као и човек може да бира да ли ће да умре не урадивши ништа што ће променити његову ситуацију или ће проћи кроз болан процес промена који траје 150 дана. Тај процес, ако се за њега определи, захтева од орла пре свега велику, незадрживу вољу за животом и самоћу. Он мора одлетети на врх највише планине, направити себи привремено гнездо и кренути са преображењем, тачније реинкарнацијом”.
„Како?”, младић је постајао нестрпљив.
„Јако једноставно. Кљуцаће кљуном у камен, све док му не отпадне.”
„То га сигурно јако боли.”
„Да, али он зна да је бол тренутна фаза, не размишља о њему, да му не би дао још већу снагу од оне коју бол изворно сама по себи има и да не би постао неиздржив.”
„А онда?”
„Онда стрпљиво чека да му израсте нови кљун и када се то деси искљуца сам себи канџе и своје старо, неупотребљиво перје које му онемогућава даљи лет. И то јако боли, можеш претпоставити. Али, након пет месеци, он полеће у сусрет новом животу. Не размишљајући о болу који је иза њега, заборављајући стара сећања и навике, самоћу и остале бескорисне, а отежавајуће обичаје из прошлости, он лети даље, растерећен и поново рођен, јер само тако и може да лети. Само тако може да преживи. Само тако може бити слободан. Дакле, дошла сам да ти кажем да једино ослобођени од бремена прошлости можемо живети без страха и терета у времену садашњости. И зато збаци перје, искљуцај кљун који те жуља, промени канџе и лети ка сунчаној страни пучине. Лети на крилима чистих мисли, ако си на кога био љут – опрости и знај да ти је из највеће љубави такође већ све опроштено, лети без сумње да ли ћеш успети и видећеш да ћеш стићи на места о којима ниси смео ни да сањаш да постоје. А постоје, веруј ми. И само чекају на тебе. А, ја ћу се радовати твојој срећи из прикрајка. Запамти причу коју сам ти испричала и испричај је твојој деци једног дана”, говорила је птица док је ширила крила за лет. „Ја сада морам даље, иако сам на крају.”
„Стани! Каква си ти то чудна птица?”
„Не троши дах на питања на која и сам знаш одговоре. Буди срећан! Не секирај се због кокошака и не заборави да жар крв тече и твојим венама. Сваки дан можеш наново да се родиш, и ако си јуче погрешио, сутра можеш поправити бољом одлуком, бољим изборима, можда и новим глупостима, све је дозвољено осим да будеш тужан. Збогом…”
„Ти… Жар..,? Ти сиии Фееениииииикс!!! Фениииикс! Срећно ти ново рађање, срећан ти лет птицо!”, викао је младић кроз сузе гледајући за птицом која се наједном претвори у ватромет најдивнијих боја, а одмах затим у сунчев зрак из кога је испаравао некакав светлуцави прах који се дизао у висине и могао се заклети да је видео њему добро познато лице своје мајке како му се осмехује са неба…