У периодима од по неколико месеци сам само лешкарио и каткад обилазио факултет како бих измирио обавезе као студент.
Живео сам у једној веома старој кући, за незгодном газдарицом и неколико цимера. Како је кућа била велика, свако је имао своје просторије. Кирија је била повољна јер је кућа била јако стара, иначе имала је карактера. Поред свега, био сам слободан. Нисам ни био свестан заправо колико сам био слободан и испуњен. Слушао сам добру музику, читао одличне књиге и мотао најбољи дуван уз одличну кафу. Корачао сам градом веома поносито.
Како то обично бива, и љубавни живот је био устројен. Међутим, волео сам да мислим о себи из неког разлога као о пропалом човеку оптерећеним проблемима и са слабим изгледима са успех, што заправо није био случај. Нечег романтичног је било у томе, сада, када се осврнем и сагледам ситуацију. Био сам младић који је живео необичан бунтовнички младалачки живот.
Имао сам неколико пријатељица које су поред дувана каткад волеле да мотају марихуану, па сам и ја са њима, у тој старој кући већ по навици повлачио свега неколико димова а затим се сатима губио у разговорима и над папирима са оловком, губио се у линијама, идејама, са осећајем као да пропадам кроз папир. Трава ми је заиста појачавала перцепцију. Гардероба се стално осећала на дуван, међутим, носио сам веома добру гардеробу за оно доба.
Споменуо сам како сам волео да мислим о некаквом безнађу, оно није било случај зато што нико заправо ништа није очекивао велико од мене. Све је било дато, плаћено, иако је постојао одређен страх од будућности који сам потискивао бежањем у папире, књиге, бескрајне разговоре и љубав. Поред свих тих ствари доста времена сам проводио сâм, за рачунаром, као и сада. Када сам се враћао на периферију да посетим родбину и родитеље, носио сам одређене боје и музику са собом. Сигнал је био такав, људи су ме са осмехом дочекивали, некаква снага је била присутна са тако мало уложеног. Имао сам све.
Идеја о паду је била присутнија од идеје о успеху, и оно се показало, како је време одмицало након ових периода, као серија несрећних догађаја, или као дуг који као да је морао бити плаћен. Стварно се тако и одмотало. Од тог осећаја испуњености и страха до болних катастрофа и губитака градио се интелект који је истовремено и пропадао у сенци, исти интелект који је црпео боју и инспирацију из тих бескрајних сати некакве ипак дате слободе и сигурности. Још као средњошколац осетио сам тај зрачак слободе. Захваљујући доброј срећи, наместо одласка у школу, често сам проводио сате сам у родитељском стану, те сам звао пријатеље понекад да ми праве друштво уз кафу. Читао сам необично много, као средњошколац. Ништа није било толико моћно као дим из цигарете уз шољицу кафе на тераси мога дома, изјутра. Цигарете сам у међувремену оставио. Сенка усамљености је претила и тада већ, шуњала се и приближавала, али ја сам то себи правдао да је то тако нормално и да се само по себи разуме за људе који су склони промишљању. Тако сам и волео о себи да мислим, као о мислећем човеку. Чак су ме и други у сусрету одувек веома хвалили на овом месту, ја сам се на то себично ослањао више него што је можда било мудро. Оно се испоставило као нешто горко и неисплативо, захвалност је стајала у сенци проклетства. Осећај одговорности и позива је био присутан, као и сада, међутим, непријатељство које се јавило у периоду након студија нисам успевао да оплеменим са свим тим, за мене лепим стварима и оно ме је удаљавало од позива.
Волео сам и таму, бол, али и тај осећај безнађа. Говорио сам себи како ја нешто имам што нико други нема, и како сам ја у суштини оштећен, међутим реалност је била далеко сложенија. Реалност борбе за опстанак. И заиста, у једном тренутку сам почео да верујем – имао сам сенку, поседовао сам је, а успех и материјално благостање је изостајало. Постало је јасније него икада пре како су људи са којима сам имао посла оптерећујуће зловољни, прости, осветољубиви, злопамтила и веома опасни по некога као што сам ја. Неко ко испита сваки детаљ са идејама водиљама некакве друге врсте образовања. Било је нечега елитног у томе. Барем сам волео да верујем да је елитно, оно је надограђивано небројано пута, улагано, преправљано, редизајнирано, ваљда су људи који су учествовали у мом образовању претпоставили широке темеље и уски врх. Моја соба је била просто речено као некакав још један кутак универзума из Достојевсковог ума. Још једна соба са још једним сулудим промишљивачем на ивици понора који се у моментима оптерећује природом једног паука на зиду…
Образовање… Постао сам као некакав ломљив артефакт који би требало чувати у манастиру, пре него спреман играч за активну борбу у свету. За мене су предвиђени задњи редови у тами, где су потези предалеки, ирационални, парадоксални и тешко докучиви. Нападали су ме свакодневно ниски људи, ниског интелекта, то нисам могао да опростим себи, али ни да се својски одбраним. Као ванземаљац у тами, са увидом у симулативну илузију реалости као остављен на цедилу, плаћен у осветама. Није било довољно и никада неће бити довољно осветити се за увреду и хранити се страховима. Ништа нисам учинио зло да бих заслужио такву позицију. Постати мрачан ентитет који бива проглашен Луцифером када се опорави и досегне светлост. Заиста није било фер. Потези које сам пласирао у свет и које су људи касније осудили као испад, што заправо и јесте, су били начин да се побуним против досадашњег стања ствари и, заиста, свако ко ме је познавао, знао је да све те непријатне ствари које су испливале о мени, да су заправо инструмент који сам употребио у задњем тренутку како бих дошао до нешто даха и сигурности. Како бих се макар мало побунио. Знао сам само једно – нико никада неће бити у стању да ми одузме таму.
Елем, док сам растао и док сам се развијао, посматрао сам добре људе око себе како славе живот и уживају у моменту. Ја то немам. Говоре како сам имао све… Ни то није истина. Нешто сам међутим заборавио из студентских дана. Путовања аутобусима, превише сна, прашњава одећа, кафа ујутру и размишљања око једне ствари уз кафу – Како да се вратим у живот? И дан данас, после толико времена, нисам нашао одговор. Рекао сам пар пута неким људима да сам умро. Смејали су ми се, мислили су да се шалим. Истина је да никада нисам желео да се вратим у живот. И како време пролази све сам уверенији да не желим да се вратим. Желим оргије и разврат. Жене. И то ми се некако допада само када је далеко. Коме још требају пријатељи и издајице? Међутим, смрт ми се допада када је близу, када је у бићу. Никаква светла будућност човечанства неће инспирисати идиота у мени… Нема те једне тачке у будућности која ће значити све, и за десетак хиљада година биће мрачно и питања ће бити слична. Никада се ништа неће усавршити до потпуне савршености! Читаве вечности ћемо робовати илузијама и никада се нећемо ослободити. Баш тако и јесте добро. Никакав велики човек није заиста успео. Оно што је заиста велико јесте мизерија живота. Ништа није веће од мизерије и пропадања. Зато сам одлучио да славим смрт у животу, јер сам негде осећао да припадам више смрти него што припадам животу. У смрти сам се осећао као код куће, док сам се међу људима стално осећао као некаква мета. Није да нисам волео људе, него ми је било бескрајно жао када сам их чуо како мисле и видео како делују. Презирали су ме због тога што сам сазнао. Никакав рај нас не очекује након живота. Већ смо мртви и већ је све покварено. Нема никаквих тајни, за погинулог нема тајни! И то већ можемо прогласити смрћу тајни… Све тајне су мртве. Нисам се чудио када сам овако говорио пред људима и када они нису више желели да ме виде. Нека их, свеједно ће се осврнути када буду стигли до мизерије, а мене неће бити ни најмање брига, као што ме ни сада није брига. Немају где, ипак, један је Универзум и кожа је тесна. И то је мртва тајна.
