Са поласком у школу се све променило. Мама ме је одвела на систематски преглед где су ми установили диоптрију и дали ми наочари које је требало увек да носим. Постала сам потиштена и тужна, повлачила сам се у себе сваким даном све више. Мама ме је тешила говорећи да је битно да сам здрава и да ми наочари лепо стоје. Њене речи би ме држале пар сати а онда сам поново тонула у депресију. Бројала сам дане до поласка у школу, страхујући. Коса ми је кратка, не могу ничим да се заштитим. Толико је кратка да ни врат не прекрива.
Свануо је и тај дугоочекивани дан за све нас. Сви око мене су се радовали. Тог дана је и мама са мном прешла дворишни праг школе. Прозивали су нас, разврставали у редове и тако нас увели у своје учионице. Ту нас је учитељица смештала по клупама. У мом разреду само ја носим наочари. Смештена сам због тога у прву клупу. Црвеним од стида што сам већ првог дана издвојена од масе деце. У дневнику сам такође прва јер ми је име и презиме Арсић Бојана. Друг са којим делим клупу се зове Веско, толико сам запамтила. Низак је растом, због тога је у првој клупи. Ошишан је као да су шерпу ставили па га шишали. Меље као навијен између часова, толико брзо прича да га ништа не разумем. Тај дан у школи брзо пролази.
Нисам се радовала поновном одласку у школу, са наочарима сам самој себи личила на сову. Вероватно сам ширила око себе ту негативну енергију, чим су ме и други избегавали. Правиле су се групице, свако се негде уклапао сем мене. Нисам имала ни жеље ни воље да се изборим за своје место у групи. Седела сам мирно у столици до прозора, испред је катедра и у њој нам је учитељица. Благе нарави и умилног гласа, освојила је наша срца још првог дана. Косу је редовно везивала, некада је то био реп а некада чврсто везана пунђа. Очи су јој небеско плаве, у њима сам се радо огледала. Ситно лице са рупицама на образима, давало јој је детињи изглед. Грађена је као моја барбика коју чувам у ормару. Чак им је и боја косе иста, златножута. Она је с’ временом приметила моју повученост и потиштеност, па се трудила да је ублажи. Сама је правила групе на часу физичког, где ме је убацивала. Девојчице су биле обазриве и хладне према мени. Све су имале кике, дуге косе и милион шнала око главе. Између њих сам личила себи на дечака. Играле су са мном све што је учитељица задала, затим се после часа поново одвајале. Нисам припадала нигде. Никоме нисам била занимљива, мислим да сам им била чак и одбојна. Убрзо сам добила и надимак Бојана Ћора. Неки су били свађалачки расположени према мени, други су добацивали док сам пролазила поред њих, само су ретки остали суздржани. Чак је и Веско престао да брбља са мном између часова. Окретао би се иза себе, замајавао и засмејавао друге. Ја сам тонула све дубље у себе, плакала при сваком повратку кући.
Једног дана, док је трајао велики одмор и сви били расположени и весели, не гледајући испред себе, кренула сам на клупу да поједем своју ужину. У једном тренутку ми је дечак из другог одељења намерно поставио ногу и полетела сам напред на бетон. Доручак ми је излетео из руку а ја сам се прострла по бетону целом дужином. Чула сам аплауз и смех око себе. Полако сам устала, нико није пришао да ми помогне. Окренула сам се око себе и схватила да не видим никог лепо и бистро. Наочара које су увек стајале на мом носу, сада није било. Потрчала сам кући без размишљања. Нисам узела ни торбу из учионице, нисам се ни учитељици јавила, једноставно сам побегла. Мама и тата су у то време на послу, само је бака код куће. Улетела сам плачући унутра, цело тело ми се тресло. Бака ми је пришла преплашено, чврсто ме загрливши. Нисмо проговарале. Она ме је нежно мазила по коси, повремено ме љубећи у теме, док сам ја и даље неутешно плакала. Тело ми се полако стишало, трзаји су некако престали и коначно сам дисала нормално.
Прича о мом паду и разбијеним коленима се до вечери у мојој кући препричавала више пута. То поподне је учитељица закуцала на наша врата. Дуго је остала код нас покушавајући све да ублажи, као и увек. Донела је моје разбијене наочари и торбу која је тамо остала. Говорила је благо и одмерено, покушавајући да допре до мене и тог зида који сам подигла око себе. Смирила ме је а ја сам и њој и својима чврсто обећала да ћу се потрудити да склопим понеко пријатељство у школи.
Нисам ни слутила да нећу морати пуно око тих пријатељстава да се трудим. Наредна три дана нисам ишла у школу, учитељица је инсистирала да останем код куће док ми ране на коленима не зацеле. Уживала сам у пажњи којом сам тих дана била окружена. Наручене су нове наочари, потрајаће док буду стигле. Толику сам жељу имала да без њих одем у школу, да су моји на крају попустили и пустили ме. Могла сам да летим до ње колико сам срећна. Прелазила сам улицу обазриво, јер ми је вид без наочара лош. Морала сам да ходам спорије како бих чула аутомобиле око себе. Полако сам ушла и у двориште школе, схватајући да касним. Никога није било у дворишту. Стала сам да лепо ослушнем. Све је било пусто. Кретала сам се полако ка улазним вратима, срце ми је убрзано лупало, нисам сигурна овако слабовидна. У једном тренутку сам чула глас из далљине:
„Бојана, не мрдај! Стани ту где јеси и не прави даље кораке. У дворишту је повређена пума која је побегла из Зоолошког врта. Стижу по њу управо, не брини”.
Са прозора су се и даље чули гласови, неко је нешто причао, неко ми се обраћао али ништа више чула нисам. Стајала сам као кип на сред дворишта, окретала само главу око себе и ништа необично нисам видела. Данас су ми наочари потребне више него икад, помислила сам. Можда је и боље да је не видим, мање ћу се плашити, тешила сам саму себе. Подигла сам поглед једног тренутка и видела начичкане главе на сваком прозору. Нисам им разазнавала ликове, мислим да ме је цела школа посматрала. Немо сам стајала, бројећи у себи да не бих вриснула. Руке су ми се укочиле, поглед се фиксирао на неко померање које назрех у даљини. Обамрла сам. Готово је, све је готово. Мој живот, мој сан о будућности, моја обећања родитељима и учитељици, ничега више нема, крај је… силуета ми се приближавала полако, бар сам тако ја видела. Сада су и гласови на прозорима утихнули, тишина је заглушујућа. Мислим да сам престала и да дишем на тренутак. Нисам стигла да испуним обећање дато учитељици, нисам успела ни са ким да се зближим, ускоро ме неће бити и никоме од другара нећу фалити. Мој живот је ионако јадан и бедан, не знам зашто сам се толико узрујала. Све те мисли шетају мојом главом и не пуштају ме ни на секунд. Стезала сам кесу једном руком толико да су ме сви прсти заболели. Сетих се да ми је бака спаковала доручак, да не морам да излазим за време великог одмора. Мозак ми је радио пуном паром. Морам се ослободити те кесе јер је храна у њој. Полако сам опуштала дрхтаве прсте којом сам је стезала, другом руком лагано вадила доручак, све време посматрајући силуету која се сада већ јасно зацрнела преда мноме. Спустила сам се и нежно спустила доручак мало даље од себе. Нисам ни дисала док се тело тресло неконтролисано. Успела сам да се усправим, чекајући свој крај. Пума је тешко храмајући пришла, оњушила храну и легла ту поред мене. Није ми прилазила, није испуштала никакав глас из себе, мирно је лежала и даље њушећи бабин сендвич. Све је било мирно и сабласно тихо око нас. Мислим да су ударци мог срца били толико гласни да их је и она морала чути. Сада сам је јасно видела, видела сам и њене тужне уморне очи које је једва држала отвореним. Нека сила у мени се јавила, нека снага неописива ме обузела и моје се тело спустило на земљу. Толико ми је било жао тих тужних очију да сам пожелела да је загрлим. Ипак се нисам мицала. Села сам доле поред ње, посматрајући је. Није се померала, сендвич је остао недирнут а она је чини ми се заспала ту тик испред мене. Сузе су ми се сливале низ образе. Туга за том рањеном животињом ме је сломила скроз. Не знам колико је времена прошло, пре но што су се појавили људи са кавезом у који су је угурали, тако уснулу.
До мене су допирали све јачи гласови, врисак деце је одјекивао са прозора, бука је бивала све јача и сви су одједном били око мене. Сви су хтели да чују како сам се осећала поред пуме, гурали су се да ме додирну, да ме загрле, да буду што ближе мени. Одједном сам се нашла у центру пажње. Још увек ми мозак није функционисао, ноге нису хтеле да стоје саме, још увек су ме њене очи посматрале. Појавила се однекуд и Хитна Помоћ, подигли су ме на носила и однели далеко од граје којом сам била окружена.
Након комплетног прегледа, добила сам своју собу у болници да мало дођем себи, како су ми рекли. Лежала сам смирена, изнад моје главе висила је боца из које је цурила течност у капима кроз моју вену. Све је још увек деловало нестварно и далеко. Заспала сам. Пробудили су ме гласови. Отворила сам очи и видела пуну собу малишана, мислим да се цео разред скупио око мене. Неко ми је додао нове наочари, збуњено сам их узела и дрхтавом руком вратила на нос где иначе увек и стоје. Сада сам јасно видела преплашена, узбуђена и брижна лица око себе. Сви су ме посматрали са пуно љубави и разумевања. Нисам могла да верујем да су то они исти другари који су ме исмевали и гурали од себе. Насмејала сам се, први пут од почетка школске године, искрено срећна. Учитељица је стајала са стране, погледала сам је и видела сузе које су јој влажиле образе. Схватила сам да је она допринела овој атмосфери и искреном другарству које је испунило ову просторију.
Повратак у школу је био мој најрадоснији дан. Могла сам да бирам групицу којој ћу се придружити, свако је желео да будем део баш његове групе. Нисам их раздвајала. Свакој групици сам посветила део свог времена. У школи сам одједном добила титулу најхрабријег детета. Сви су ме гледали са поштовањем, никоме моје наочари нису више сметале. Она Бојана Ћора је брзо заборављена, заменила је Бојана Пума. Поносно сам носила своје име током читавог школовања.
Замолила сам маму да са мном обиђе пуму у Зоолошком врту. Одвели су нас до ње, тада смо сазнале да је она младунче, да је питома и није агресивна. Пришла сам кавезу да још једном видим те очи које су ме тако тужно посматрале оног дана. Уместо њих, гледале су ме веселе очи и разигран поглед прелепе пуме. Није храмала, скакутала је по простору у коме је била а ја сам уживала посматрајући је.
Схватила сам да је деци потребно да верују у своје другаре, да верују да смо им пријатељи и да је тако мало битно носимо ли наочари или не. Треба прихватити себе, и волети себе у огледалу кад год поред њега прођемо. Ако ми довољно ценимо и волимо себе и други ће више ценити нас. Не требамо се понети као кукавице, већ се треба поносити свиме што нас је задесило. Наочари отада носим са поносом и никоме не допуштам да ме због њих омаловажава.
