Након година одсуства из града у којем сам рођен, вратио сам се у стари крај због замршених послова око оставине, и пробудио сећања која и поред свих каснијих догађаја нису успела чак ни да избледе. Напротив, некада имам утисак да су интензивнија него док сам их доживљавао.
И ето. Опет стојим испред гломазне троспратнице у којој сам живео и која и сада, као и тада, изгледа као да ће се сваког часа срушити. Годинама неосвежена фасада, некада обојена пријатном зеленом бојом, круни се и отпада од јаких удара влажних ветрова. Само местимично, на деловима где сунце дуже обасјава и успева да осуши мемлу, видљиви су трагови бившег сјаја боје и орнамената. Сећам се приче да је годинама након изградње важила за једну од најлепших кућа на падини предграђа. Али, како стамбене зграде зависе од карактера и навика њихових станара, постепено запуштена, у једном тренутку постала је изузетно тужан пример немара.
Једино лепо у суморном призору је крхко стабло брескве које је неким чудом до сада опстало. Разнежио ме је дирљив призор упорног живота у ништавилу, и изазвао благи осмех. Сећам се да је сваког пролећа расположено цветала меким розе цветовима, прошараним нежном белином, и да је само једном успела да роди ситне баршунасте плодове на лошем земљишту испод прозора стана у којем сам живео.
Сам поглед на испуцали дрвени оквир око муљавог стакла довољан је да ме врати десетину година уназад, у најгори доживљај иначе неописиво страшних дана мог детињства, и да ме запљусне таласом мучне језе. Сећам се свега таквом силином и имам утисак да сам поново у времену у коме кроз престрављене очи немоћног детета гледам страшне сцене ужасног света.
* * *
Нас седморо рођени смо заредом. Без контроле и плана. Просто смо се десили. Ја сам најстарији и у време догађаја ког се јасно сећам имам непуних седам година. Четворо млађих, неки тек изашли из пелена, бауљају у малом простору преко разбацаних ствари, забављени тражењем игре да утоле глад, док двоје најмлађих тужно плачу из кревеца у мрачном углу собе. Изгледамо као замрзнути у бескрају и без прилике да одрастемо.
Отац ретко излази из куће. Дане проводи испред старог телевизора обучен у поткошуљу искрзаних рубова, посивелу од безбројних непрања и ношења. Масне дроњаве панталоне од ситног тамно зеленог сомота висе на слабим кошчатим куковима, а на босим помодрелим стопалима вуче ружне браон пластичне папуче. Светла разбарушена коса налик на напуштено гнездо, пада му у бичевима преко водњикавих безвољних очију. Погрбљен, руку опуштених низ тело, кружи по уском простору као лав утамничен у скученом кавезу.
Мајка већ при уласку у двориште заврће рукаве, спремајући се да нам неотесаним замасима подели остатке хране, коју свакодневно доноси из фабричке мензе у којој ради. Незграпна је крупна жена, чија се црна чекињаста коса с врха главе неуредно спушта на изразито ниско чело, дајући јој ужасавајући изглед, нимало налик оном који би по природи ствари требало да има. Пре јела укључује црни транзистор са алуминијумском антеном поломљеном при врху, и почиње да пева грленим, промуклим гласом, најављујући тако свакодневни кошмар. Наставља да пева и док пере судове и чисти линолеум на кухињском поду. Да би престала нагло, и да би уместо музике у ноћ почели да излазе пригушени тупи ударци и јецаји помешани са слабим жућкастим светлом из голе плафонске сијалице. Свако вече у исто време мајка удара оца, млитаву врећу костију, који се без гласа и покрета предаје чим је угледа. Након њега удара нас. Чак и оно двоје најмањих у прљавим пеленама и упишаном кревецу, док се не умори и док јој не досади.
Мучни звуци не сметају дану да утоне у ноћ. Нити ремете станаре осталих станова трошне куће да иза закључаних врата утону без савести у миран сан. Без обзира за нас седморо недужних, што се гушимо у страху од мајчине руке, којом дели батине и порције безукусне хране истом јачином којом у јесен цепа дрва испод нежног бресквиног стабла.
* * *
Станари куће свакога дана врте исте бесмислене приче. Као стари вергл. Али, никада не говоре о нама убеђени да тако поништавају стварне догађаје. Плиткост петпарачких умова те ствари изједначава. Па ако не говориш о нечему, или се правиш да не видиш нешто, то се ни не дешава. Тако је било све до једног поподнева када је мајка коначно изнела истину на улицу.
Ја сам нестао. У дворишту куће је завладала паника. Људи су се ускомешали и пошли би да ме траже, да у нервозном освртању нису угледали врхове моје разбарушене косе између сувих гранчица жбуња у дворишту прекопута. Улепљени тамни праменови уоквирили су ми пребледело лице. Био сам крвав и изгребан. И баш када сам хтео да кажем шта се десило, безоблична грдосија је загрмела.
„Где си ти то био?”
Дрхтећи целим телом, у даху сам изговорио: „Јурира ме ајкура, па сам бежао и бежао, а онда је наишра и дракура, па ме је и она јурира!” Застењао сам поново преживљавајући ужас, и видевши израз мајчиног лица заћутао. Све је стало. Мук је завладао.
„Јурила те ајкула?” Журно сам климнуо. Подигла је обрву. „Јурила те и дракула?” Нисам се померио.
Крвавог погледа, усана слепљених пеном у угловима, закорачила је ка мени. Тек тада сам устукнуо, и избезумљен, слутећи шта следи из оваквог њеног изгледа, чучнуо и подигао слабашне руке изнад главе. Моје сићушно тело скупљено у гомилицу прекратких наслеђених ствари чекало је свој суд. Мајка је не журећи заврнула рукаве и успут промрмљала:
„Сада ћу да ти покажем како јурим Ја!”
Једним покретом шчепала ме је за крагну старе мајице и наочиглед свих наставила где је синоћ стала. Нико није ни покушао нешто да предузме. Ћутали су као да одобравају њен поступак. Тог тренутка тукли су ме сви. Нереаговањем. Немим посматрањем. Учествовали су и уживали у батињању. Падао сам и устајао. Молио мајку да престане…
А онда се спустио мрак. То вече, први пут у ко зна колико времена, отац и осталих шесторо деце заспали су без њиховог следовања батина. Посрећило им се.
* * *
Од тог дана много воде је протекло испод трошног мостића прљаве притоке једне од две велике градске реке, у чијој се близини налази кућа у којој сам живео. Много ствари се променило. Многе су остале исте. Једно је извесно, град у коме сам рођен одавно није леп, сив је и запуштен.
* * *
А Ја сам у међувремену растао. Болешљив и тих, повучен и блед. Лелујаво нестваран. Али, упоран као нежни бресквин цвет који се изнова сваке године рађао на дрвету испод прозора.
Станари гломазне троспратнице видели су ме последњи пут једног лепог пролећног дана док сам журно одлазио низ улицу. Зглобови мојих финих шака и дугих ногу вирили су и даље из изношених окраћалих ствари, али први пут за све протекле године нисам осећао стид због тога. Устрептао и одлучан, оставио сам измишљене приче спокојним комшијама да се њима баве у дугим данима својих сигурних живота. И заправо једини знајући шта се оног злосрећног дана десило, никада никоме нисам рекао колико тренутак уме да буде дуг када је његов исход неизвестан, и колико страшно изгледа када уместо родитељског загрљаја и утехе добијеш ударце и прекор. Отишао сам ћутећи о томе колико ме је хладан мајчин поглед тог дана коначно дотукао, али и променио више него сви ударци пре и касније, и који је напокон пробудио храброст у мени и навео ме да што пре одрастем и напустим кућу. Отишао сам ћутећи истину колико је њен смех, кроз искежену запенушану вилицу, тог дана био страшнији од смеха човека који ме јурио кроз шипражје, и којег сам у страху доживео као неман, и од чијих грозних руку сам успео да побегнем, а од њених до данас не.
