Она ме воли на свој начин, што би рекла Габи. Поред мене вољела је и одређени комфор који је стално фурала са собом. Могла је да дође на десет других начина, али она је изабрала брод.
Брод је био простран, баш по њеној мјери. Посједовао је собе за спавање, купатило, библиотеку, базен, ресторан, хотел.
Брод је био као град, али већи град јер ту бијаше смјештено на десетине стамбених зграда, више булевара, неколико паркова, бициклистичке стазе и путокази за планинарење са котама до шест хиљада метара висине. Додуше, ово ју је мало узнемирило – Хималаји су виши, а њен брод их не посједује.
Док је шетала бродским квартовима да изгуби вријеме, наишла је на жељезничку станицу. Знала је да брод није брод без локалне подземне жељезнице (то је мање занимљиво), али ово је била међуградска жељезница.
Када је пришла шалтеру испоставило се да возови саобраћају и на међународним линијама, јер брод бијаше таман толики, ако не и већи.
Сазнавши да би на овај начин скратила вожњу бар неколико мјесеци, одмах је узела карту. Искористила је ту могућност да испроба вожњу возом на броду. Наравно, воз је хуктао у истом правцу као и брод па је логично да се укупна брзина путовања само увећала.
Била је срећна што ће до мене стићи брже него што је очекивала. До вагон ресторана узела је међувагонски такси, а онда јој је пало на памет да би тако могла и до локомотиве која је била прилично удаљена од њеног вагона. Што буде ближе локомотиви, брже ће и стићи, логично је закључила. Локомотива је већ била неколико држава испред, а можда и који континент.
Тако је и било, узела је кушет такси и сада је брзину путовања значајно динамизирала.
Била је похотна као незапамћена бујица у својој пуној снази. Да ми приреди најмањи знак пажње, у стању је да узбурка и давно ишчезле цивилизације! Криви торањ у Пизи је први пут после 800 година свог постојања затворен за туристе, наводно, ради рестаурације. А, у ствари, чекали су да ову прођу сва лудила за мном и, евентуално, жеља да, за моју љубав, торањ потпуно исправи.
Није безначајно ни то што је на ногама имала чизме од седам миља. Онда су и сва превозна средства морала бити усклађена и подешена за толики корак. Такси није био такси, већ супертакси запремине цирка 500 хектолитара, воз сразмјерно већи, брод још сразмјернији, тако да је са свих страна штрчао у односу на Земљу, и томе слично…
Такси је јурио кроз ходнике воза према локомотиви, воз је тутњао палубом, а брод је и сам грабио својим чворовима и миљама.
Све се то одвијало у свемирском балону од неких шест трилијарди бруто регистарских тона, и невјероватном брзином од око тридесет километара у секунди. И поред свега, пут јој се некако одужио.
Кад је стигла, схватила је да до мене не води ни један превоз. Ја сам тих дана, њеном кривицом, живио негдје друго и на ко зна којем по реду камену од Сунца.
Није практично, а још мање уобичајено да су двоје који се воле на различитим планетама. И којом год брзином да путује, одавде гледано, њен балон звани Земља гега се далеко спорије него што може и замислити.
У односу на њу, чак и оно што савршено стоји, враголасто мигољи. А ми смо удаљени чак на неколико мегапарсека.
Откуд јој идеја да имамо нешто заједничко?
