Једног врелог августовског петка, казаљке великог округлог сата у градском породилишту једва су се довукле до пет минута до подне. Изгледало је да ће ту и остати тик пре него што су их опруге и зупци повукли на следећи минут. Истовремено, из дубине порођајне сале зачула су се два звука. Продоран, парајући, долазио је од мајке. Други, једва чујан, произвело је мајушно тело девојчице, које се болно грчило у покушају да удахне прве центилитре загушљивог болничког ваздуха.
Тупо и без интересовања, казаљке су наставиле круг, док је лекар пажљиво пратио гримасе на дететовом лицу. Изгужвано и ружичасто, изгледало је као безоблична маса пластелина сабијена у чврст намотај пластике која свакога часа може да пукне. И по ко зна који пут, нескривено зачуђен приметио, како је невероватно да једно тако ружно и наизглед беспомоћно обличје, успе касније да изнедри лепоту. Није сумњао да ће то бити и у девојчицином случају. Само, бринуо је због времена рођења.
Пет минута до дванаест најављује неуспех и дешавања у журби и последњем тренутку. Чак иако некада касније, девојчица не би имала свест о томе, мислио је да није наодмет смањити могућност и ублажити моћ оптерећења предубеђењем. Рођена овде, у невреме и небит, имаће прегршт мука свакако.
Намах је осетио потребу да исправи тај очигледни немар природе. Испружио је руку ка великом болничком сату и, лако куцнувши оквир у висини броја три, отворио заштитно стакло. Врхом кажипрста померио је велику казаљку на бројчанику. Механизам је забрујао и откуцао дванаест пута.
„Овако је боље”, рекао је тихо за себе и, леђима окренут ка порођајној сали, нешто гласније додао да је подне званично време дететовог рођења. То што није погледао збуњену бабицу није умањило зачуђеност њеног израза. Напротив, пренагласило га је. И да је објаснио важност поступка, она не би разумела. Заћутавши, знатно је себи уштедео време и труд.
Девојчицу су назвали Алиса. Прихватила је име, уз небитна наслеђа, без размишљања и противљења. У том тренутку имала је преча посла. Журно се трудила да одрасте.
Како живот чине бројне уобичајености, и само понекада и накратко бива обасјан ватрометом могућности, неискоришћена прилика убрзо нестане, а збивања се врате у видокруг суморне извесности. Нажалост, Алиса је била од оних који не умеју да примете шансе. Не због неке одређене мањкавости, већ просто, због бесциљне неконцентрисаности.
Тако се у једном тренутку, као тек пробуђена, затекла престрављена брзином истицања времена. Није знала ни одакле би требало да почне, а већ се налазила на месту са ког јасно види надолазећу плиму безбојне будућности како се ваља кроз измаглицу немаштовите садашњости.
На ивици дављења, сабрана тек толико да избегне запљускивање огромног таласа панике, схватила је да је живећи по правилима, негде затурила џепни сат сопственог времена и потиснула у заборав његове неумитне откуцаје. Гледајући у амбис протраћене младости, сабијена у теснац потенцијала неостварених замисли, у тренутку суочена са немоћи повратка, одлучила је да застане у сопственој затечености и очај преобрази и искористи на начин за који сматра да је најбољи. Да одбаци условљено и наметнуто понашање, искулира грижу савести и угаси осећај кривице.
И неочекивано и зачудо, изгледало је да јој у замисли и остварењу и само време излази у сусрет, поклоном младоликости. Можда ову шансу ипак не пропусти.
Таква одлука значила је храбар искорак из устаљености. Значила је покушај да обавезне садржаје сведе на неопходни минимум и уведе нове. Прекинула је ионако досадне контакте и окренула се самоћи.
У тражењу интересантног садржаја заинтересовала се за проучавање снова. Сигурна да ће у њима наћи смисао и излечење, почела је да води детаљан дневник чији је садржај временом постао изузетно занимљив и богат. То ју је охрабрило, и помогло да лакше подноси меланхолични ритам устаљених дана.
Чак и када су снови били тешки и пуни страхова, а често јесу, или бесмислени и смешни, одбојни и љигави, лаки и шарени, испуњени топлином и сигурношћу, бизарни, искежени… било јој је свеједно. То су биле њене приче, у којима може у бесконачност да се протеже као лења мачка на прозорском оквиру, вребајући сенке које испраћају дан.
Ипак, и поред замисли и наизглед чврстине, поред труда и преданости, нешто и даље није било на месту. И мучило је. Коначно, несклад између уочљивог и невидљивог, почео је да се одражава у поремећају Алисиног сна. Остала је без имало мира.
У бесаним ноћима, покушавајући да докучи узроке тог стања, враћала се далеко уназад, док није схватила да је током узнемирујуће досадног живљења успела негде да се изгуби. И без обзира на труд уложен претходних месеци није се нимало приближила себи. У упорној мучној растрзаности није успевала да нађе пут.
И одједном, вратила се на уобичајено. Тек тако. Као да није направила искорак, пригрлила је сву тескобу навике. Пустила да је поново окупира и отрује тривијалностима дневних догађаја. Уобичајени небитни сусрети опет су заузели сцену. И освежили извор небројених злослутних мисли и немира. Поново се губила у њиховом вртлогу све више што је мислила да покушава да се избави. Пропадала је у очај као у живи песак. И све чешће би дочекала јутро у хаосу бунила. Мамурне концентрације и несигурних покрета, тупо би понављала јутарње и дневне безамбициозне радње.
Напокон, преуморно Алисино тело заробило је и већ дуго мучен дух. Одлутала је из стварности имајући утисак да лебди у бескрајном кошмару из ког не успева да се пробуди. Треперила је нејаком снагом истрошена у покушајима претходних ноћи, да бар на тренутак дотакне рукохват степеништа у предворју сна, неуспевајући да умакне спретним канџама несанице које су је вукле и држале у збрци између јаве и сна.
Све мање реагујући на стварност, тумарала је сметлиштем морбидне залагаонице предстојећих дана. Све спремније очекујући њихов крај. Зујање у глави реметило је фокус у сликама ионако нејасних дешавања. А болна сувоћа у очима подсећала је да на месту некадашњих узбурканих океана сада зјапе две празне јаме.
Напокон, јасно се показала сва ишчашеност њеног бескорисног постојања. Све јој је измицало и ништа није успевала. Дешавања су долазила у последњем тренутку. У пет до дванаест. И затицала је неснађену.
У безвољном проласку кроз спиралу радних недеља Алиса се нашла у још једном неподношљиво врелом августовском петку. Био је од оних бесмислено дугих дана у којима се не назире ништа осим очаја постојања. Одлучила је да направи паузу и изашла у шетњу.
Морала је некако да прекрати вечност досадног дана који се, као и она, изгубио идући ка свом крају. Мисао, да треба да издржи још неколико сати до повратка кући, додала је тежину стопалима која су се ионако једва одвајала од лепљивог асфалта. Лелујала је омамљена несаницом и спарином, спорадично се саплићући о неравнине на пешачкој стази.
У тренутку и накратко, из замишљености је пренула изненадна сенка која се појавила над њом. Подигла је главу, знатижељна, ка птици која се спустила ниско. И у следећем несигурном Алисином кораку променило се све.
Неспретно је подвукла врх ципеле под избочину у корену дрвета поред којег је пролазила. Саплела се и изгубила ослонац и равнотежу. Лицем окренута ка улици пала је на трамвајске шине у моменту у ком је расклиматано возило незаустављиво јурило стрмом улицом ка њој.
„Коначно савршен тајминг”, помислила је.
У исто време зачула су се два звука. Први, висок, парајући, допирао је од шкрипе кочница. И други, једва чујан, из Алисиног опуштеног тела. Испустила је дуго очекиван, помирљив, последњи дах.
Наочиглед пар затечених пролазника, и након што је снажни ударац одбацио Алисину животну силу, у мрачни ходник за прелазак у простор у коме почињу откуцаји неког другачијег времена, на улици је накратко све утихнуло и наизглед стало.
Да би већ у следећем тренутку живот безбрижно наставио круг. Као да се ништа није десило. Као што казаљке на сату свакодневно настављају да показују време, након било којих пет минута до.
