Милица се млада удала за Петра, већ са осамнаест година. Он је био свега три године старији. Убрзо након што је родила сина почео је рат. Петар је морао да оде са војском, а она је остала са дететом сама у огромној кући на углу улице Липа, у банатском селу Баваништу. Ноћу се плашила, али страх је прикривала због маленог Ђорђа.
Радила је по кући, дворишту и њиви вукући са собом дете. Зими бар није морала да се бави пољским радовима. Нахранила би стоку и покупила дрва, а остатак дана проводила је у кући. Од сестре из Вршца научила је да шије јоргане. То се прочуло по селу и врло брзо имала је пуне руке посла.
Ноћу, кад би Ђорђе заспао, у маленом блоку цртала је шеме које је после преносила на свилу јоргана. Брат јој је направио разбој од дрвета а она је вешто саветовала муштерије који су материјали најбољи за њихов прекривач.
Једне вечери на прозор јој је покуцала млада жена, скоро њених година. Милица је пусти унутра кад је чула да долази због наруџбине јоргана за ћерку.
– Хтела бих да ми сашијеш нежно рози јорган за моју Сару али бих те још нешто замолила. – скоро стидљиво је изговорила последње речи.
– Кажи, о чему се ради? – охрабривала је Милица.
– Знаш, мој муж све више пије и страх ме да ће све живо потрошити и продати. Већ је почео да ми узима злато које сам добила за венчање. Имам један медаљон који сам добила од мајке и њега бих да сачувам за моју Сару.
– Добро, а како ја ту могу да помогнем?
– Мислила сам да испод свиле у јорган зашијеш медаљон. Тамо сигурно неће тражити нешто за продају а Сарин прекривач неће продавати. Једино је још пажљив према њој.
– У реду. Урадићу то.
– Кад порасте даћу јој медаљон.
И тако је Милица већ сутрадан кренула са шивењем. Журила је што пре да прошије тај део као да се плашила да ће муж оне жене доћи код ње да тражи шта може да прода.
За пар дана јорган је био готов.
Сарина мајка била је презадовољна. Уопште се није примећивало да се нешто крије испод те прелепе розе свиле.
* * *
Године су пролазиле. Сара је израсла у прелепу девојку. Након основне школе отишла је у град у средњу медицинску.
Мајка јој је боловала од рака. Годинама се већ борила са том опаком болешћу. Већ одавно је венула, што због болести што због мужевљевог понашања. Једина светлост у животу била јој је њена Сара. Причу о медаљону још јој није испричала. Решила је да то уради првом приликом кад Сара дође. Радовала се то разговору. Али, нажалост, није га дочекала.
Примивши вест о мајчиној смрти Сара је одмах допутовала. Тихо се опростила са својом мајком.
Убрзо је и сахрањена.
Вратила се школи, а њен отац наставио је да пустоши кућу продајући део по део. Све чешће је износио на пијацу ствари из куће како би их продао.
Милица, као сваке суботе, тако и те кренула је до пијаце да купи нове игле и конац. Крај једне тезге, доле на бетону, угледа познату ствар. Розе јорган, избледео, лежао као тужно напуштено маче. Милица приђе и поглед упери ка земљи.
– Извол’те госпоја, није скупо.
Милица отвори новчаник и извади новац.
Са старим јорганом упути се ка својој кући.
Данима се распитивала како да пронађе Сару у граду. Сазнавши адресу упути се ка њој.
У торби спакован, претходно опран, јорган је кренуо ка својој власници.
Испред зграде провери још једном адресу. Попела се на други спрат и пред вратима број седам најпре уздахну а онда и покуца.
– Добар дан, изволите? – нежно јој се осмехну девојка у црнини.
– Добар дан. Ја сам била пријатељица Ваше мајке. Имам нешто за Вас.
Девојка упитно подиже обрву и руком јој даде знак да уђе.
– Ваша мајка је једном приликом дошла код мене са једном молбом.
Милица, бирајући речи, исприча девојци причу а онда јој одши јорган на месту где је био медаљон.
Сари засузише очи. Узе медаљон у руке и наслони га на срце. А затим загрли и пољуби Милицу у образ.
