„Јесмо ли ми сиромашни?!”, изненадио ме је питањем мој, тада осмогодишњи син, чим је дошао из школе.
Његове очи гледале су ме упитно, пуне ишчекивања. Застала сам за тренутак:
„Нисмо сиромашни. Ми смо као већина људи. Немамо ни премало, ни превише, имамо довољно”, одговорила сам поједностављено, не упуштајући се у нека дубља објашњења. Изгледа да га је задовољио одговор, ручао је и отишао да се игра.
Прошла су два-три дана, ево њега поново из школе. Баца онај тешки, школски ранац и одмах ме пита:
„Мама, колико ми имамо квадрата?”
Опет ме изненадио!
„Каквих квадрата?”, упитала сам, наслућујући већ куда води разговор.
„Па… квадрата стана? Милан има двеста, Никола триста…”, набраја он бомбастичне цифре, које само дечја хвалисавост може да изнедри.
„Колико имамо ми?”, пита ме, а окице му се рашириле од ишчекивања.
„Имамо око педесет. Довољно нам је…”, рекла сам, сад већ помало изнервирана целом том причом.
„Мени другови кажу да смо ми сиромашни!”, избило је из њега као из топа.
* * *
Видим, муче га ти разговори са другарима који не попуштају. Замислила сам га, онако маленог, придошлицу у новој средини, како покушава да се снађе и избори са свим питањима и изазовима, које су увек неминовности. Поготово кад дођеш на начин на који смо дошли ми!
„Наравно да нисмо сиромашни, живимо као сви други и лепо нам је. Зар није?”, покушавам да га умирим.
Мало се замислио, па се осмехну: „Па, јесте! Лепо нам је!”.
Опет оде да се игра.
* * *
Кроз неколико дана ето ти моје кћерке из школе.
„Мама, ено на ћошку зграде стоје Никола, Милан и Срђан. Говоре му да је сиромашан!”
Крв ми јурну у главу! Е сад је доста! Измарширам из стана и кренем према њима! Њих тројица стоје, ранчеви на леђима, поклопили их. Три главице се окренуле према мени и гледају ме радознало!
„Здраво. децо! Шта радите?”
Они нешто промрмљају, пребацују се с ноге на ногу. Није им баш лагодно што сам се појавила и умешала у њихов разговор. Није ни мени!
„Хтела сам само да вам кажем нешто! Сиромашан је онај ко је сиромашан у својој глави и у свом срцу! Ту лежи право богатство! А ако не разумете шта вам кажем, питајте своје родитеље!!”
Настао је мук. Три главице гледају ме одоздо, широм отворених очију, покушавајући да разумеју о чему ја то причам. Знала сам ја добро да причу о сиромаштву и квадратима нису смислили они, него да су је чули од одраслих! Њима је била и упућена моја порука!
Муж ме је касније критиковао што се мешам у дечје ствари. Не знам, можда је и у праву… Само, не бих се ја ни умешала да сам мислила да су заиста дечје.
* * *
Прошле су године… Много тога се променило у нашем животу. Срђан је дипломирао у року, са изванредним просеком! Млади доктор! Шира породица се окупила у једном ресторану да прослави радостан догађај. Вече је протицало пријатно, уз песму и веселе анегдоте. Свако се по нечег присећао и препричавао. То је обично било праћено смехом. У једном моменту Срђан је устао да наздрави. Захвалио се свима нама, који смо допринели његовом успеху.
На крају је рекао: „Желим да се захвалим мојој мајци, која ме је једном давно научила да право богатство лежи у нашем срцу и у нашој глави! То сам добро упамтио!”
Срце ми је поскочило од радосног изненађења, у грлу ме нешто стисло. Сузе су ми оросиле очи. У том моменту помислила сам да сам најбогатија особа на свету! Мислим то и данас!
