Последњи дан у још једној бесмисленој радној недељи. Петак. Лепљив и без дашка ветра, одужио се као да је понедељак.
Нестрпљивост, уобичајено, не дозвољава Петру да мирно дочека одлазак кући. Данас, међутим, додатни осећај необјашњиве узнемирености натерао га је да само још дубље утоне у похабану канцеларијску фотељу. Забацио је главу на неудобни наслон и затворио очи. Покушаће да усмери мисли на познате сцене и помогне времену и паници да брже прођу.
* * *
У пар трептаја нашао се у дневној соби. Сео је на ивицу кревета обучен само у сиве памучне боксерице. Лактове је ослонио на колена раздвојена у ширини рамена, а врхове ножних прстију сабио уз ногу ниског дрвеног сточића. Педантним покретима сложио је асесоар за пушење – кесицу са дуваном, ризле и машиницу. Све је поставио на иста места као и пет година раније када је одлучио да почне да дува. Убедио је себе да ће понављањем истих покрета и радњи одржати курс стабилности и олако превидео вртлог лудила у који је неспреман склизнуо и у коме се давио. Не прихватајући стварност, манипулисао је сопственим разумом и свешћу као да су туђи. Одбијајући да призна илузију о сопственој савршеној вредности, под танком површином привидног спокоја, какав у први мах одаје, храни одбачено шугаво псето повијеног репа. И напето вреба и најмање знаке туђе слабости да би пустио крволочну нарав да експлодира у бесном кидисању. У том трагању за туђим несавршеностима Петар свакодневно, изнова, покушава да утиша брундање унутрашњих гласова који међу собом оговарају њега самог. Подсвесно, плашећи се последица очигледне подвојености, затрпао је рапаву природу и залутао међу сенке ћудљиве болећивости. Кријући се иза титравог, скоро плачљивог осмеха није примећивао да спољашњем свету пројектује другачије слике од умишљених. Тамна намрешкана кожа капака спуштених преко закрвављених беоњача, ситни зуби сивкасте глеђи иза танких модрих усана, као и кратки нервозни покрети одавали су деконцентрисаног зависника.
На ниском собном сточићу недостаје само кесица са травом. Погрбљен, забацујући колена у страну и кривећи врхове стопала једно према другом, нашао се, у пар корака у уској кухињи. Из расхладне коморе фрижидера извадио је смотуљак сакривен међу кесама с грашком. Преостале четири кесице биће му довољне до краја викенда. Имао је солидно разрађену схему. За пет пакетића добија шести гратис. Тај гест му веома значи. И добављач може са сигурношћу да рачуна на њега пар пута недељно. Функционалност њихове везе могла би послужити за пример.
Некада модерни тамно плави кухињски елементи рађени по мери, целом дужином покривају зид преко пута улазних врата и визуелно смањују већ мали простор. Слаб жућкасти светлосни сноп, усмерен на површину радне плоче са високог плафона, разлива се у мрљама као просута боја. Јаче светло би открило масне флеке на зиду изнад шпорета, и слојеве прашине на подним плочицама, улепљене проливеним течностима и размазане ђоном похабаних кућних папуча. Коначно, јефтина завеса од полиестерске чипке пожутела од времена и испарења, виси неравномерно закачена прљавим пластичним жабицама на одваљеној гарнишни, и даје сабласан, старачки изглед простору. Остатак стана једнако је запуштен и затрпан стварима које Петар баца где стигне. Нерадо и ретко отвара прозоре и држи увек спуштене ролетне. Не воли чист ваздух. Али, воли да спава у изгужваном кревету с бубашвабама у јастучницама, и да у часовима честе доколице разговара с пацовом, који се дању скрива у одводу испод купатилског лавабоа и ноћу трчкара по купатилу, а понекада и по остатку стана када мамурни Петар заборави да затвори врата. И тако је Петар једне неуобичајено усамљене ноћи одлучио да пацову да име. Назвао га је Миш.
Труд кућне помоћнице која долази једном месечно и који је временом приметно спласнуо, успева да одржи ред свега дан или два.
Петар одавно живи сам. Откад га је напустила законита партнерка жене пролазе кроз мали стан као кроз хол железничке станице и често подсећају на нелегалне перонске раднице. Јефтин изглед, као и јефтине брзе лажи промрмљане успут, задржавају се краће од мириса зноја у непромењеној постељини. Пали га патња извештачених покушаја. Мизерна потреба напуцаних облина да остану запамћене. И док све те фригидне, шизофрене, хистеричне нимфоманке пренаглашено стењу њиховим прљавим напућеним устима и трљају своје знојаве груди о његову искежену одбојну фацу, он се церека и урла име оне која је годинама раније урлала име његовог најбољег друга у истом кревету.
Никада није превазишао њен одлазак. Пристао би на све само да је хтела да остане. Стајао би испред врата стана док она вришти под било ким. Не би га било брига. Само да је ту. Годинама је упорно чекао да се врати. Док се није пробудио свестан да се то никада неће десити и да се он никада неће опоравити.
Тако је и запалио први невешто смотан џоинт и заклео се да ће, док постоји, осветити све гадости које жене раде мушкарцима. И заувек залутао у кошмар.
(У посебно тешким ноћима, када савест пробија зидове умишљаја, а тело ломе удари струје бесмисла и очаја, Петар грозничаво понавља имена безб(р)ојних жена. Као мантру за утеху и спас. Једини ко зна Петрове тајне и ћути о њима је Миш. Ни сам не схватајући о чему у таквим ноћима уопште може да размишља, пажљиво слуша урлике и грицка крај пластичне одводне цеви испод лавабоа. Згрбљен и замишљен.)
Дошавши кући након предуге радне недеље, Петар је одсутно палио један за другим џоинт, загледан у невидљиву тачку на зиду. У иначе загушљивој дневној соби није могло да се дише од мирисног засићења. Загрцнут сувим кашљем, нагло је устао и одвукао се у кухињу. Стао је поред радне плоче и незнатно се издигао на врхове босих стопала. Овлаш ослоњен куковима на ивицу кухињског елемента, као да се спрема за пенетрацију, померио је отвор на сивим боксерицама и левом руком извадио сунђерасти мишић на пулт. Десном руком је отворио фиоку са есцајгом. У следећем тренутку стропоштао се након кратког прецизног трзаја јаком, маљавом шаком згрченом око дршке оштре кухињске сатаре.
Прва инстинктивна мисао, која је посетила залеђену памет кућне помоћнице надвијене над Петровим беживотним телом наредног јутра, била је да ће јој требати више времена него иначе да очисти под. Затим је испустила продорни врисак.
Безизражајно лице лекара хитне помоћи установило је након кратког прегледа да главни доказ, овог неуобичајеног случаја самоубиства, недостаје. Наложио је престрављеној кућној помоћници да одсечени део што пре нађе и достави у мртвачницу.
Како се завијајући звук сирене уз плаво ротационо светло амбулантних кола све више удаљавао, до узнемирене жене све јасније је допирао други, мљацкав звук. Петар је претходног дана, изнова сможден дневном рутином, заборавио да затвори врата купатила, где је сада, погрбљен и замишљен, седео Миш и грицкао остатке његовог смежураног уда. Деловало је да се труди да не сабира мисли. Био је то један од оних дана када је неопходно пустити их да се ваљају преко обода свести и саме од себе пречисте. Да отекну низ одвод менталне канализације. Као што је он убрзо склизнуо у отвор испод лавабоа у тренутку када је збуњена кућна помоћница ушла у мало купатило. Лако клизећи лавиринтом кривудавих цеви, Миш је напустио Петров стан заувек, остављајући за собом последњи залогај и врисак.
