О теби сам маштала данима, месецима, па и годинама. Стварала сам те у диму цигарете, у машти ти састављала лик, и такву те заволела. Тешко је машту увести у стварност. Превелика жеља за твојим додиром је дала резултате. Спасоносне две црте на тесту трудноће, мом су животу дале смисао. Чувала сам то зрно грашка у себи, знајући да расте у векну хлеба која је неопходна да преживим.
Сваки дан је био битан; причала сам ти приче пре спавања, мазећи стомак као да тебе додирујем. Осећала сам те сваким треном све више. Огледало је постало мој најбољи пријатељ. Са њим сам причала сатима, посматрајући стомак који се незнатно развија. Онда је дошао први ултразвук. Чула сам ти срце како куца у грудима, сузе су ми се сливале низ образе, емоције су биле прејаке за тако дуго очекивани плод. Тај тренутак ме је везао за тебе толико, да сам цео свет око себе искључила. Куповала сам сликовнице и листала ти их, замишљајући те како шћућурена седиш и веселиш се њима, заједно са мном. Тако смо једног дана заједно лежале на кревету кад си ме додирнула; не знам да ли је то било ручицом, ножицом или можда главом, али кога брига. Осетила сам тај додир, као додир поветарца у пролазу, али сам га ипак осетила. Лавина емоција је покуљала мојим венама, док ми је срце ударало ритам бубњева у глави и грудима. Емоције су попут птице, вину нас у небо и пусте да летимо уживајући у стварности као у машти. Расла си у мени заједно са стомаком, дисале смо као једно, спавале као једно, ручале као једно. Била сам поносна на свој стомак, на тебе, гледано мојим очима, свет је био прелеп.
Десило се изненада, није требало да пожелиш да се видимо још, прерано је… одвезли су ме у болницу. Нисам хтела да те пустим да изађеш, стезала сам цело тело које ме разбијало од болова. Чула сам негде из даљине речи које су ме осветиле и преплашиле до кости:
„Тек је ушла у седми месец, пазите на плод, премален је”. Онесвестила сам се. Тада сам те видела, мајушну и преслатку, пружила си ручице да те загрлим. Потрчала сам ти у сусрет кад сам осетила да ме неко дозива из даљине. Ти си нетрагом нестајала а мене су покушавали да врате у свет живих. Вриснула сам од немоћи и бола који ме раздирао. Нисам желела да се пробудим, желела сам да се вратим у сан и загрлим те. Нису ми дали, упорно су ме дозивали и тебе од мене одвајали. Агонија се настављала, свет ми се рушио пред очима а ја нисам могла ништа да урадим да то зауставим. Тело ми се кидало у боловима, лежала сам обливена знојем док се милион глава тискало око мене. Све се одиграло за два сата, а мени је деловао као да траје целу вечност.
Плач је био једва чујан, нису ми дозволили да те видим, раздвојили су нас ту на том столу чим си угледала дан. Рекли су ми да си мајушна и да мораш у инкубатор. Неутешно сам плакала молећи их да те бар на трен видим. Нису ми допустили. Срце ми се сломило, та бол коју сам осетила била је много тежа и јача од оне физичке коју сам преживела. Није ми допуштала да дишем, да размишљам, притискала ме попут клешта којима цев завијамо. Свет око мене се рушио као кула од песка. Нисам устајала, нисам јела нити спавала, постала сам празна и неутешна. Онда су ме послали кући; без тебе, без стомака, без живота. Убили су ме и натерали мртва да ходам. Нисам се мицала из кревета. Свет без тебе ми не треба. Сузе су пресушиле па сам лежала, каменог погледа и сувих очију. Тебе су послали за Београд, мајушну, неспремну за овај сурови свет и без мене да те заштитим. Осећала сам твој позив, чула твој плач негде дубоко у себи а нисам могла ништа.
Пролазили су сати дуги као године. Дани су се смењивали, а мени су сви били као један. Гурали су ми храну да преживим, говорили да ће ми требати када ми те доведу, али нико није звао. Телефон ћути, корона је у јеку, не допуштају да се из града изађе, до тебе само путем маште, нажалост. Чујем кад те зову, кажу информације не дају преко телефона и тонем све дубље. Са сваким сатом си ми све даља, све те мање осећам и све сам несигурнија. Сликовнице су побацане по поду а плишане играчке ме саплићу у тренуцима кад сам приморана да устанем. Умрла сам још на оном столу у болници, и не знам зашто и даље олупина од мог тела шета просторијама. Смењују се дани и ноћи, познате главе око мене нешто причају а ја се трудим да их чујем и саслушам, али узалуд. Само се усне мичу, гласови им се о зидове разбијају.
Телефон је зазвонио. Тражили су да хитно дођемо у Београд, без икаквих даљих информација. Кренула сам у тренерци и горњем делу пиџаме јер ме није било брига како изгледам. Видећу те и то је једино битно. Срце ми је ударало тако снажно да сам морала јако да удахнем да бих могла да дишем. Имала сам осећај да ми лоптице са кабловима притискују груди и не допуштају да уданем. Напољу је био мрак док је поманитали ауто јурио аутопутем, претичући све што се нашло на њему. Лице сам маском покрила јер сам једино тако могла болничка врата да отворим. Увели су ме у просторију са инкубаторима, одвели до краја просторије и рекли да те могу видети. Казали су ми да слабо напредујеш, да си и даље мајушна и једва дишеш па желе да те видим. Мислила сам да ће ми се срце распасти. Дрхтала сам целим телом, нејака и исписана услед дугих непреспаваних ноћи, једва сам стајала на ногама. Тада сам те видела, први пут. Такву сам те видела у својим сновима, такву сам те грлила у својој машти, такву те замишљала годинама уназад. Сада си била ту, иза стакла сам осетила твоје откуцаје и чула твоје дисање. Спустила сам руку на стакло, несвесна, дрхтава и полумртва. Потрајао је тај трен, а онда си отворила окице. Полако, једва приметно, али си их отворила. Сузе су лиле низ моје образе, нисам била свесна ничег око себе, гледале смо се и тај трен је био само наш. Дисале смо једна за другу, ту кроз стакло Београдске клинике. Удахнула сам ти живот, знала сам да могу то и да ћеш ми се вратити. Друга варијанта за мене није постојала. Извукли су ме из просторије јер није било шансе сама да изађем и од тебе се опет раздвојим. Мој свет је у тој соби и не желим ван из ње.
Само два дана касније, јавили су да можемо да дођемо по тебе. Невероватно колико си напредовала за само два дана, сви су били у шоку. Толико си ојачала да су те пребацили у бокс са осталим бебама. Знала сам ја да ти то можеш. Оставила сам ти своје срце оног дана поред инкубатора, куцало је уз тебе све ове сате, душу сам ти својом надахнула и чекала да ме позовеш. Назвала си ме пре него што је телефон зазвонио, спремила сам се и сачекала тај рески звук, знајући ко је са друге стране слушалице. Спаковала сам сликовнице, подигла плишане играчке, вратила душу свом телу и кренула ти у загрљај. Овај пут нас нико раздвојити неће, обе смо то знале.
