„Није ваљда да верујете у бапске приче”, гласила је порука додатно украшена сличицама духова и смајлијима који плачу од смеха, коју је Милош послао у Вајбер групу. Скоро моментално је уз ту поруку стајао број 3 поред љубичастог срца, али јагодица мог палца је још увек лебдела изнад њега.
Страхиња, сви смо то знали, уопште не бира дестинацију, него иде кад год Весна иде, где год да се иде. Весна је на претходном састанку у спелеолошком клубу најавила да Јасна, њена сестра близнакиња, ради неки пројекат за који су јој потребне фотографије природе и да ће њих две ићи на прву следећу акцију која буде најављена. Нас петоро се знамо још од почетног спелеолошког курса, и прошли смо много планина, пећина и јама заједно. Иако смо потпуно различити, спојила нас је љубав према природи и њеним забаченим, скривеним местима до којих није лако доћи, али када се неко одважи да до њих дође, фасцинантни призори се отварају тим ретким погледима у свој лепоти својих сталактита, сталагмита, бигрених када и тобогана. Палац се устремио ка срцу, да „лајкује” поруку, али га је мисао о томе да је циљ акције планина Шапатник брзо зауставила.
„Стотине планинара је већ било на тој планини, па никога нису отели ванземаљци, нити је ико нетрагом нестао”, севнула је нова мисао и јагодица се моменално спустила на љубичасто срце, поред кога је сада стајао број 4. Тако се оформила петочлана група, таман за Милошев џип.
План је био да кренемо у петак после предавања и преспавамо у Злоту, па да пре свитања у суботу дођемо подно Шапатника, како би Јасна ухватила фотогенично јутарње светло на својим фотографијама, и онда да наставимо по уобичајеном плану рекогносцирања терена у потрази за пећином о којој постоје народне приче, али ниједан доказ о њеном постојању. Насмешила сам се идеји да пећину назовем својим именом ако је баш ја прва угледам. Наравно, знала сам да би пећина, осим ако не искрсне нешто врло специфично, највероватније добила назив Шапатничка пећина. То име је покренуло талас језе низ моје тело.
Милош је током пута причао вицеве о духовима и утварама, а Страхиња је у свом телефону имао припремљену музику из хорор филмова, за коју је сматрао да је баш пригодна за ову акцију, па је само то пуштао преко звучника у колима. Њих двојица су се упознали на пријемном испиту, па су наставили да се друже и кад је Страхиња уписао Машинац, а Милош ЕТФ. У спелеологију су ушли на Страхињин наговор, јер је на некој журци упознао Весну и напрасно почео да се занима за све што је њу занимало, само да би био у њеној близини, а онда их је спелеологија потпуно омађијала.
Весна и Јасна су преко залогаја кифлица са сиром којима су нас стално нуткале, а које је за све нас направила њихова мама, причале о свим легендама и предањима које су пронашле о планини Шапатник. Весна је била апсолвент књижевности, и повремено ми се чинило да ју је ово све забављало и на неком професионалном нивоу. Унела се у причу о предању које каже да су се на планини виђали пастир из једног и чобаница из другог села, и шапутали једно другоме, да их нико не чује, јер су њихова села била у завади. Ипак, сазнало се за њихову љубав, па су се сељани посакривали по планини, и када су се љубавници састали и кренули да шапућу једно другоме изјаве љубави, сељани су из својих скровишта кренули шапатом да изговарају претње и клетве. Једна легенда каже да је двоје младих изгубило разум и да су се бацили у пећину, а друга да су их сељани убили камењем и бацили их у пећину на тој планини. Од тада планински ехо понавља изговорене речи зла и проклетства. Планина пати за љубављу двоје сапатника и шапатом прогони свакога ко дође са лошим намерама.
„Зато се планина од тада зове Шапатник”, закључила је Весна своје казивање и славодобитно загризла кифлицу.
Само ми је још фалило то подсећање на митове о планини која шапатом баца клетву на оне који дођу у њену близину. Можда су фолклорни мотиви источне Србије били део неког њеног рада, можда су Јаснине фотографије биле потребне Весни, а не Јасни на примењеној уметности. Можда је Весна писала неки роман, па је хтела да нас искористи за уверљиву авантуру. Можда је Весна хтела својим причама да провери колико је Страхиња спреман далеко да иде, можда је ово био тест за њега, а ми само пиони у тој игри. Још десетине „можда“ ми се врзмало по глави, јер ми је било боље да мисли окупирам теоријама завере уместо да слушам како њих две једна другу допуњују причама од којих се не зна која је гора. Преселе су ми и кифлице и путовање, а у Злоту једва да сам ока склопила. Срећом, устајали смо рано, пре свитања, јер ми је више дојадило бесано превртање у кревету.
Небо се наранџастило назнакама зоре кад смо изашли из џипа. Обли црни обрис грдосије испред нас чинио је да Шапатник изгледа већи него што јесте, иако је свега неколико метара надмашио 500 метара, тек толико да завреди назив планина, а не брдо. Док смо се преобули у гојзерице, узели ранчеве и планинарске штапове, већ је било довољно светла да нам чеоне лампе нису биле потребне. Кренули смо неком травнатом ливадом узбрдо путем који је Милош одабрао ГПС-ом као стазу која води до мрље која се види на сателитском снимку, а која би могла да буде улаз у пећину. Ливаде су се завршавале жбуњем и ретким дрвећем које је, како се ишло нагоре, прелазило у шумарак.
Јасна је тражила да станемо када су сенке дрвећа и жбуња постале видљиве и издужене. Природа која се будила је заиста била фасцинантна. Благе падине биле су покривене дрвећем. Планина је деловала врло питомо, никакви стеновити делови се нису видели.
„Ништа од пећине”, помислила сам, док је Јаснина камера шкљоцала и шкљоцала.
Сунце је већ озбиљно грејало, иако је било рано јутро касног априла, па су шуштање лишћа и цвркут птица почели да допуњују звуци тракторских мотора из даљине и лавеж сеоских паса.
Када смо зашли дубоко у шуму, ваздух је био толико влажан да смо морали да успоримо. Тешко се дисало, и застали смо да скинемо јакне. Страхиња је рекао да ходамо преко сат времена и да смо релативно близу врха, па ћемо тамо да доручкујемо, и да одлучимо на коју ћемо онда страну.
„Каква тишина и мир”, рекла је Весна удишући ваздух пуним плућима. Звуци трактора и паса више нису допирали до нас, и деловало је као да је и птицама тешко падао влажан ваздух, па ни оне нису певале. Ветар је стао, ниједан листић се није померао нити шуштао.
Неко је рекао нешто неразговетно, чула сам Весну која пита шта смо рекли, да поновимо. Нико није рекао ништа.
Јасна је на то почела да се смеје и рекла је да нам је одлична шала, али да она не пада на те фазоне. Погледала сам Страхињу и Милоша, тражећи трбухозборца, када се зачуло нејасно шушкање. Сво петоро смо се погледали, а онда се око нас зачуо шапат. Весна је вриснула, и потрчала ка Страхињи, који ју је чврсто загрлио. Чинило се да шапат долази са свих страна, чак и из земље. Речи су навирале свуда око нас, шапутало их је мноштво гласова.
„То је само ветар”, рекао је Милош, док се шапат појачавао. У почетку је био нејасан и једва чујан, али постепено је постао гласнији.
„Није ветар, није ветар”, зачула сам разговетно тик иза мојих леђа и потрчала ка Милошу, али су и он и сви остали кренули да трче узбрдо, према врху планине.
„Нема излаза, нигде никада нема излаза!”, иза нас се чуо шапат док смо грабили ка горе што су нас ноге брже носиле.
Шума је постајала све ређа, а онда смо избили на зараван покривену густом травом и покојим жбуном. Више није било ничега вишег од те тачке. Био је то врх планине. Стајали смо ту, окупани сунцем и тишином. Тишина! Најзад поново тишина! Колена су ми клецала и сручила сам се на траву. Задиханим плућима жељним кисеоника гладно смо дисали ваздух, не одвајајући се једни од других. Неко време смо само дисали и ћутали, ослушкујући. Није се чуло ништа. Ни пчела, ни зрикавац, ни авион да нас прелети. Мртва тишина. Јасна је почела да плаче и кроз ридање говори како морамо доле, морамо што пре доле.
Страхиња и Милош су трабуњали како смо недовољно наспавани и, под утиском прича од јуче, хуку ветра приписали људске карактеристике.
„Ког, бре, ветра?”, питала је Весна. „Ово је једина планина на којој нема дашка ветра.”
Ваздух је стајао. Милош је извадио ГПС уређај из џепа.
„А да позовемо Горску службу спасавања?”, питала сам када сам иоле дошла себи.
„И кажемо – шта?!”, питао је Страхиња, „Да сте се утроњале од шуштања лишћа у шуми?”
„Како то мислиш утроњале, као да сте вас двојица збрисали из шуме јер сте дошли на јутарање џогирање, шта?”, подигла је Весна тон.
„Кренули смо за вама, јер сте све три појуриле ка врху, то је све”, рекао је Страхиња мирно.
„Чекај, ви ништа нисте чули?!”, питала сам Страхињу, а онда и остале. „Је л’ могуће да ништа нисте чули?!”
Страхиња је ћутао и гледао кроз мене. Милош је и даље помно проучавао оно што је било на екрану ГПС уређаја.
„Ја сам чула шапат”, зајецала је Јасна поново.
„И ја”, рекла је Весна и загрлила је.
„Ја мислим да треба да кренемо североисточном страном”, рекао је Милош гласом човека који има решење за све проблеме. „Тамо је нешто стрмији кулоар који је најкраћи пут од врха до доле, а са леве стране је и она сенка са сателитског снимка.”
„Ма, каква сенка, идемо најкраћим путем доле”, рекла сам устајући са траве.
Милош је кренуо први. Ишли смо ногу пред ногу по вршној заравни, приближавајући се ободу шуме. Мислила сам да ћу се онесвестити колико ми је срце брзо лупало. Кад смо се приближили првом дрвету, шчепала сам Милоша за руку.
„Јако се плашим”, чула сам Веснин глас, и Јаснино прикривено шмрктање.
Обливао ме је зној, рука ми је клизила из Милошеве руке, па сам јаче стегнула. Убрзавали смо кораке све више, иако је терен био доста нагнут. Гранчице су крцкале под нашим ногама, понеки камен ми се скотрљао низ падину, а онда се чуо туп ударац о тло, и скоро истог тренутка поред нас пролеће Јасна која се саплела и која се на боку суља низ кулоар, дижући за собом облак прашине.
Зауставила се неколико десетина метара даље, ухвативши се за корен дрвета који је вирио из земље. Дотрчали смо до ње. Била је добро, иако угрувана и са посекотинама по рукама и лицу. Капљица крви се споро сливала са њене леве слепоочнице и мешала са прашином на њеном образу. Помажући јој да устане, поглед ми се зауставио на великом дрвету иза ње. Устукнула сам пред призором од ког сам се сва најежила. Огромно дрво, много веће него околно дрвеће, је ударио гром и дебло му је било удубљено и нагорело. У кори тог дрвета биле су урезане фигуре које су изгледале измучено и искривљено, а пукотине у кори су оцртавале лица која вриште.
Милош је кренуо ка распукнутом дрвету чије су гране биле као уврнуте руке. Нас четворо смо стајали као скамењени. Док се приближавао, рељефи су ми се учинили живима, као да су пружали руке ка нама и отварали очи и гледали нас. Одједном, из дрвета је почео да дува ветар, доносећи шапат старице: „Ко уђе, не изашао”.
„Ово није стварно, ово се не дешава!”, чула сам како Страхиња урла, док смо сво петоро јурили надоле што смо брже могли. Шума је одзвањала подругљивим смехом који је долазио иза, испод и око нас све до њиве у подножју планине.
Кад смо закорачили на ораницу, смех је моментално престао. Чуло се мукање крава и звук моторне тестере којом је неко секао дрва. Бледи као крпе, корачали смо асфалтним путем. Нисмо ни тражили превоз, само смо ћутке обишли око планине и дошли до кола која су била паркирана са друге стране Шапатника.
Када сам села у кола, погледала сам свој мобилни телефон. У нашој Вајбер групи је крај Милошеве поруке стајао пети „лајк”.
